Voleo bih da jednom napišem priču. Posebno bih voleo da likovi iz priče ne budu izmišnjeni. Još više od toga, voleo bih da njome dominiraš Ti a da radnja bude smeštena u sadašnosti. Ne bih tada morao da rečenice vraćam u past. Pisao bih o danas, o sada. To u pastu nisam mogao a u prezentu cvilim za tim.
Kada bih dovoljno želeo kažu, uspeo bih. Ovako, više volim past nego prezent. Prezen više nego futur jer Te tamo ne vidim.
Neverovatno! 21. vek oko nas a Oni nisu uspeli da pronađu lek za bol u grudima. Ne shvatam kako ne shvataju da to nije periferni, brzo prolazni bol. Ovaj bol je permanentnog kasa. Otmeno i suvereno vladaš tim bolim. Ne prestaješ.
Sada zurim u televizor zamišljajući Mesija sa desne strane u napadu kako prolazim njime kroz odbranu i bez ikakvog obzira se obrćem u vazduhu proslavljajući treći gol.
Zašto sam te razbio o pod a džojstike o zid?!?!?!!!
Ova je rasejanje. Rasejavam se. Rasejano posmatram najzanimljivije. Ne sećam se skoro ničega. Boli me rana. Zvono, tuš, kafa, kola, gužva, posao, zima, gužva, kuća. Nedeljom crkva.
Reči se ne sećam. Samo velike reči sa prizvukom tmurnog se odbijaju od stranice pamćenja.
Zvono, tuš, kafa…
Nedelja. Danas idem do crkve. Arnes je svake nedelje u crkvi. Ja ne ulazim. Samo stojim ispred i čekam.
A lepa je crkva. Ima nekako sjaj pekarskog krompira i toplotu pećnice. Nema miris.
Grickam nokte. Gadna navika. Već me bole vrhovi prstiju a tek treba da idem do crkve. Misa traje bar sat vremena.
Majka i otac su nedeljom u crkvi na drugom kraju grada. Svake nedelje im objašnjavam da je ova mnogo bliža.
Već pet godina oni misle da sam nedeljom u crkvi na misi. Ušao sam jednom. Bila je prazna i nekako
zelena iznutra. Obišao sam je i razgledao. Nikada nisam posle toga ušao tamo opet. Jednom zamalo. Onda kada su velika vrata zaljuljana od vetra uštinula prst Arnes. Viknula je i briznula u plač. Potrčao sam ali ju je njen otac poljubio u prst i zagrlio. Ona se brzo smirila.
Pada kiša. Nemam kišobran. Samo nekakvu kabanicu koju sam ukrao iz prodavnice kišobrana.
„Ispravljam žice, ušivam Vaše ambrele.“, stoji i danas na jednom izlogu niz ulicu. Ispred tog izloga je parče betona koje je ostalo musavo. Ma, bezbroj puta su ga sređivali. Komšije veruju da je tu centar pozemnih voda i da se to nikada neće moći popraviti jer se pojavljuju novi kanali ispunjeni vodom ispod tog dela ulice.
Verovatno.
Ušao sam u pasaž i zapalio cigaretu. Prodavačica slatkiša gricka čokoladne kuglice i ne primećuje me iako smo svega na metar razmaka. Gledam je kroz staklo. Musava je od čokolade. Smešno.
Okrećem se ka izlazu i gazim opušak. Arnes i njeni roditelji kreću u crkvu. Danas nema puno ljudi na trgu, valjda zbog kiše. Tri crna kišobrana i devet prodavača na uličnim tezgama.
„Naar upola cene! Podam samo da prodam.“, viče jedan.
Tri kišobrana idu ka njemu.
Agnes i njeni roditelji zastaju na kratko ispred te tezge pa nastavljaju. Nisu ništa kupili. Stižemo do crkve. Ušli su.
Ako danas misa bude trajala bar pet minuta kraće stići ću na most baš kada bude prolazio novi brod. Danas ga porinjavaju. Mora tuda proći. Ali, Arnes se poslednjih dana aktivirala pa me ne bi čudilo da i večeras odluči da izađe u šetnju. Bar da stignem do mosta da vidim brod pa ću se vratiti.
Menjam bateriju na mikrofonu. Šum u ušima. Device working properly. Mrzim ovaj deo.
Gledam ka kanalu. Ljudi su već počeli da se okupljaju. Čekaju novi brod.
Moram da preplivam ovaj kanal jednom. Obećavam sebi već godinama da ću to uraditi i nikako.
Arnes izlazi petnaest minuta ranije sa mise. Sama je. Pogledom me traži. Našla me je. Poziva me.
Prilazim. Pruža mi ruku. Pada. Nož. Krvari. Zovem pomoć. Odvoze je u bolnicu. Umire.
Nisam video brod.
03.01.2012. godine, Mosta preko Ade.
Link posvećen svima koji su učestvovali u radu radio Roode, Beograd.
Špica za emisiju Di prodotto gratis je iz 1999. godine.
Ton: Dača, Deksi, Boki Top FM, Anna
Osmislili, uređivali i glas svoj dali: Dragan Tošić – Ćoše, Ivana Guzjan – Ivona, Danilo Grgurović – Dača.
Povremeni i gostujući voditelji: Svetac, Jovan Joca Palavestra radio Index…
Trenutak je sjajan podelio bih ga sa tobom sad kad su nas život ogrnuli aromatičnom robom.
Vesele promoterke sa remote-control osmehom, tri kile gratis, evo zali sokom. Kapiram i njih, laka je to lova, smeješ se ko kreten jer ove nedelje je proba.
Na poslovi.net oglas stoji jasno: “ Traže se promoterke za naš novi proizvod
pere, kuva, duva, čisti organizam.”.
Politika kuće glasi: “Ne čačkaj telefon sve dok traje promo ali te to ne sprečava da ponašaš se porno. Koristi ga samo onda kad ga daješ veselom debeljku što ulje mu curi sa glave. Ako se zajebeš, ispostavi se da je normalan, džipa nema i suviše je moralan, rešavamo odmah, javi se u Kompaniju, naš ugled nameće klijentelu probraniju.”.
Sutra opet na rafove – novi džipovi se pazare i nemoj da kasniš, gubiš šansu za napredovanje.
Evo stižu izbori, letci na sve stane, tu su i flajeri a na njima masni frajeri.
Onaj ćelavi jako mi se sviđa podseća na nekog, čak i isto priča.
Baš je inteligentan moje pičke vredan a ustvari samo pamti reci tv-debila kao da gledam reprizu emisije što sinoć na Pinku je bila.
“ A čime se ti baviš?”.
“ Ja sam investitor, nesiguran keš al’ crkvama mnogim, baš ja sam ktitor.”.
“ Baš plemenit gest, ja sam promoterka, hoćeš da te povedem do svog štanda, odeljka? Dobra sam u osmehu, vaćarenju para, ispunjavam sve želje, hoćeš da me karaš? Ja klimaću glavom, ne znam reći neću, u glavi već sortiram svoju novu odeću. Kad si već tu, probaj naš novi proizvod, nije ni za kurac zato i ne rade izvoz. Truju ove naše čobane, na sve novo se lože, ti prefinjen si dečko, ‘si doš’o mečkom?!”.
Ćao koleginici, viđamo se sutra, ruka pod njegovom, baš tip je bruka.
Jao dušo, srce, ispalo ti salo. Nema frke, idemo do Spa da dotegnem se malo.
Da gledam to sranje nije mi se više dalo pa reših i ja da sredim se malo.
Krenem u akciju, rentiram četiri točka, pravu atrakciju tako rešim stimulaciju, nabacim emancipaciju, sa novim mobom uzdignem komunikaciju ali eto ti kurca, naletim na jednu Dačiju.
Razvalim kola, ošišaju me k’o vola.
Sedim pored puta, smrdi neko govno. Pardon, sedi neko govno , smrdim pored puta. Ljut sam na sebe mnogo što ispao sam glupav.
Čuje se škripa! Neko se slupao?
U banderu se zabo Ktitor dok koks je šmrkao.
E, ko te jebe brate, bolje da si drkao, manje para bi potrošio i sad ne bi kukao.
Priđem tipu, on unakažen ceo, jebeš air begove kad 250 si hteo.
Pod njegovim nogama ona promoterka- cica, usta puna krvi, ne moze da priča.
Dok izvlačim tipa, mobiške zvone, čini mi se da će sa životom Ktitor da klone.
Ona došla je sebi, pik-ap-uje telefon, obuva štikle ali pada na beton.
Lobanja puca, srce prestaje da kuca al’ veza se NE prekida , to je nova Nokija…
Pre tačno 32 godine i devet meseci moj otac pijan, raskopčan i zadihan sedeći na zadnjem sedištu svog automobila je upalio dugačku cigaretu sa silver krugom odmah ispod filtera, marke Kent pa je kao pravi kavaljer ponudi svojoj devojci koja je tražila svoje cigarete po zadnjem sedištu Peugeota 605.
Neverovatno šta sve napravi alkohol. c,c,c,c….
dugo stojim, moram da prošetam.
Kvalitet leša ocenjuje se po tome u kakav se humus raspadajući pretvori pa ako je zemlja baš tu gde je pokopan leš rodna leš je dobrog kvaliteta. Ovo važi logično samo za mrtve leševe. Za žive važe posebna pravila. Religiozni ili verujući živi smatraju da će po smrti vaskrsnuti, reinkarnirati se ili da će nastaviti neki sasvim duhnovno i njima samima nepoznat život. Ateisti, agnostici i ostali mi, možemo samo da se potrudimo da budemo što premenitiji i bolji za života pa da se nadamo da ćemo na taj način oplemeniti zemlju u koju nas pokopaju kad umremo.
Često pri povratku kući prođem pored Centralnog groblja.Baš tada osećam kako mi se spava i na poluautomatik modu odlazim kući. Kroz grad šetam samo noću jer je to jedino doba kad s njim mogu da se družim. Ne samo to. Ako noću prođete pored čoveka koji se razgovara sam sa sobom ili se smejulji ili uzdiše duboko, ceri se ili peva uglavnom ćete pomisliti da je lud ili barem luckast od alkohola, danju je druga priča. Na svetlu dana morao bih u uhu da imam nekakvu đžiđžabiđžu, pričam glasno, kezim se neumereno, hodam užurbano neosvrćući se na bilo šta i bilo koga, tapšem po ramenu i grlim svakojake magarce sa kojima bi na taj način uspostavljao neviđenu bliskost.
Međutim, ako na vreme počnete da pijete, još za dana, uspećete da izbegnete te divne poglede pune kvazljubati i pažnje, njihove ručerde kojima će vas ščepati za rame pozivajući se na najponosniji deo života, novac. Posle tog srdačnog zagrljaja poravnaće svoje košulje po liniji formiranoj iznad kajiša. Po liniji na koju ih je navikla njihova poštena majka još od prve bugarske košulje i svilene jakne. Onda će se prošepuriti svojim wonna be nabildovanim ramenima i osvrnuti se ne bi li uhvatili pogled nekakve lukave kučke čija će sreća biti upotpunjena jedino još kvaziemotivnim komleksom ljubati koji će joj naš zagrljajđžija sasuti u utrobu.
Ako ne odreagujete na prvo tapkanje po ramenu doći će drugo, treće i svako sledeće sve dok se ne nasmejete kao klovn i prvom prilikom ne zagrlite nekoga koje je pored vas „utučen“ ili ga barem potapšete po ramenu.
Ipak, u takvim situacijama menjam društvo i kafanu. Ne volim njihovu ljubav, ni treznu niti pijanu.
Kada smo moj brat i ja jedne zime krenuli u osvajanje šankova i šankerki imali smo samo jedne cipele. Sve je to išlo kako treba jer smo posećivali različite kafane. On je nosio cipele petkom a subotom smo pili pivo. Pošto se pojavila Tatjana, iz jedino meni znanog raloga fatalna žena, i ja sam počeo da obuvam cipele jer je ona mnogo volela ta šabanska mesta. Posle ozbljne tuče u kojoj sam iskoristio prednosti koje svakom slabijem pruža cigla obuo sam cipele luzera, njegov kožni mantil i nekakav dizelaški đžemper iz Luzer kolekcije, Tatjanu pod ruku, tri rakije i pravac leglo šabanije. Na ulaznim vratima sveže ispisano stajalo je „Ulaz samo u cipelama.“. Uglavnom sam ćutao i prihvatao stvarnost oko sebe ako pri sebi nisam imao ciglu. Može se reći da mi je ona tada bila osnovno sredstvo rada. Tog petka je nisam imao uz sebe pa sam pristao na to da ćelavi magarac od tonu i dvesta čapka po Tatjaninoj torbi a da meni zabija ruku u đžepove čačkajući mi jaja. Vremenom sam naučio da se to neće dešavati ako glasno pričam, mnogo psujem i grlim se sa „izbacivačem“. Da se razumemo to sam radio samo petkom i to samo onog petka pošto bih prethodno precizno upotrebio osnovno sredstvo rada. Tatjana je uskoro počela da tapše nepoznate ljude po ramenu pozivajući se na najplemenitiju stvar života, novac pa sam ja prestao da razbijam glavu svom bratu.
Bilo mi je teško dan, dva dok se nisam otrovao od lošeg plagijata crnogorske loze a moj brat joj neće nikada oprostiti niti jedan šav na svojoj glavi.
Tatjanu smo sreli pre mesec, dva u vrlo osvetljenom tržnom centru. Prišla mi je, zagrlila me a ona je isto pokušala sa mojim bratom. Ovaj je počeo da se češe po glavi kada ju je video. Malo smo popričali, reda radi. Sve vreme se kezila i tapšala me po ramenu. Kada ju je sin moga brata pitao „Ko si ti?”, moj brat je nesačekavši Tatjanin odgovor rekao da je ona dizelašica u koju je njegov stric bio zaljubljen a zbog koje njega povremeno zaboli glava. Pozdravili smo se i krenusmo svako svojim putem. Naravno, zagrlila me je i potapšala po ramenu.
„Kako bih je prebio i zakopao negde. Kurvetina.“, rekao je moj brat.
Pokušao sam ali nisam uspeo da mu objasnim kako tela dizelaša, glupaka, slabića, zavidnih, debelih smradova u đžipovima, srednjovečnih sponzoruša sa posebnim vaginalnim radom, butikašica, salonaca i njihovih ušuškanih sinova, bezbednjaka, pandura, Lenija Kravitza, nabildovanih kompleksaša, vozača skupih kola na rezervi, mafijaša, hvalisavaca, kezača i kezulja, komunista i radikala … kada umru ne oplemenjuju zemlju u koju su pokopani i da na tim mestima nikada ne uspeva ništa sem skupocenih u zlato oivičenih debelih mermernih ploča.
Na malom šibljem obraslom autobuskom stajalištu pijanac je obavljao malu nuždu. Pogled mu je tokom ove posve dugačke aktivnosti od nabujalih litara tečnosti lutao po oronuloj i zarđaloj nadstrešnici stajališta. Od izbledelih propagandnih postera do požutelih i jedva vidljivih oglasa ispisanih rukom.
I baš tada postide se. Na papiru koji se nalazio zalepljen na dnu nadstrešnice pisalo je “Ne uriniraj i ne ostavlja smeće! Strogo kažnjivo.”. Osvrnuo se i brzo privede kraju obavljajuću radnju. Niko ga nije video jer se ovo stajalište nalazi usred nedojebanog područja. Predsednik opšine je obećao još pre 30 godina da će izgraditi modernu autobusku stanicu sa nekoliko perona ali od toga do dana male nužde ne bi ništa.
Naišao je autobus a pijanac se svom snagom koncentrisao na ulazak u njega. Kondukter mu je pomogao i upozoio ga da u autobusu ne sme uznemiravati ostale putnike. Seo je nedugo potom i pao u san.
Probudio se na velikoj stanici u Velikom gradu. Nijedan autobus nije napuštao svoje peronsko mesto, izlazna rampa je bila spuštena. Izašao je iz autobusa na peron broj 21 pa se kroz mnoštvo ljudi koji su negodovali zbog gužve i zbrke probijao do prvog staničnog bifea.
“Dupli vinjak, ovde molim!”, naručio je sedeći na radijatoru jer su sve stolice staničnog bifea bile zauzete.
“Odmah dođe.”, viknuo je konobar.
Sa staničnog razlasa glas je ponavljao:”Autobuski polasci ka svim odredištima se otkazuju do daljnjeg zbog štrajka Sindikata perona. Molimo Vas za strpljenje.”
Pijanac se čudio jer ostale to ne čudi ali se i pribojavao da samo on čuje glas sa razlasa koji govori tako čudne stvari. Sve dok konačno ne skupi snage pa upita Zelju-baba seru da li ona čuje isto. Ova mu odgovori da čuje isto što i on mada i ona pije od jutros.
U tom nastade nekakvo komešanje ispred bifea. Peron broj 34 i peron broj 2 su se pobili. Peron 34 je optužio peron broj 2 da dobija novac od uprave autobuske stanice i kako mu je namera da manipuliše ostalim peronima a sve u korist svoju i Uprave. Na ovo je peron broj 2 oštro reagovao pa se potukoše ova dva perona. Posle tuče peron broj 34 pozva sve ostale perone da se ujedine u novi sindikat perona u kome neće biti mesta za peron broj 2 kao ni za ostale koji ne rade u interesu Peronskom.
Peroni se podeliše u dva sindikata “Nezavisni Savez perona” i “Peronski savez”.
Скорашњи коментари