20 $

She sensed the tremors beneath her feet, clutching the railing tightly as she took in a deep breath. Thoughts raced through her mind, „This is it. Finally securing a job that matched her qualifications, finding an ideally located apartment at a reasonable rent, even leaving behind the flaky guy who wouldn’t call the next day. And now, as she ceased her daily indulgence and refrained from bombarding him with messages, focusing instead on showering and arriving punctually at her new job—what an unexpected twist of fate, an infuriating earthquake!“

With closed eyes, she held fast to the sturdy railing, cautiously proceeding to the next step. The ground shook again, this time with even greater intensity. She found herself standing, straddling two steps—one foot on the higher, the other on the lower.

„How ironic! Why torment me so? I’m making an effort, for heaven’s sake!“ she exclaimed, her gaze piercing through the shattered glass toward the heavens.

Amidst the ensuing panic, neighboring residents hurriedly fled toward the safety of the ground floor. She, however, stood transfixed at the pinnacle of the five-story staircase. „Come with me, dear. Fear not,“ I reassured her.

I grasped her trembling hand, but my efforts to guide her proved futile. „Listen, perhaps this earthquake isn’t as menacing as it appears from our lofty vantage point. Let us descend to safety,“ I implored, gently tugging at her hand.

„No!“ she resolutely declared.

„Very well. If you choose not to accompany me, then I shall remain by your side. However, should the edifice crumble, the lives of two souls shall lie squarely on your shoulders,“ I conveyed with unwavering resolve.

„You fail to comprehend! Depart this instant and desist from perturbing me, for if the building remains intact, you shall be held accountable for harassment. I shall promptly alert the authorities,“ she threatened.

„So be it! Report me, if you so desire. Given the prevailing circumstances, there exists a significant probability of the building’s collapse,“ I retorted, seating myself on the step directly beneath her.

„You are a fool! A complete imbecile!“ she bellowed.

„And you, my dear, are likewise bereft of reason,“ I calmly responded.

Neighbor Figo, the venerable locksmith, descended the staircase at a leisurely pace, discreetly winding his pocket watch. Gently securing it within his pocket, he gracefully ran his fingers along the length of the chain on which the timepiece dangled.

„Taking a respite, are we, neighbor?“ he inquired as he passed by.

„Indeed, briefly catching my breath. Off to work, are you?“ I queried.

„Yes, indeed. By the way, a matter weighs heavily on my mind, neighbor. Our mutual acquaintance, Tamara, informed me that you had promised remuneration for the upkeep of the communal areas. Alas, she claims that you have yet to fulfill your pledge. Would you kindly rectify this oversight?“ he requested, his voice brimming with composure.

„The communal areas? Goodness me! Before long, the entire structure may cease to exist!“ she interjected sharply.

„Pray, neighbor, remain composed. Debts are debts. We all experience unease when indebted, especially those who vouch for others, much like myself, who have assumed responsibility for our esteemed young neighbor,“ Figo tranquilly articulated.

„Fear not, for I shall settle the debt forthwith. How much do I owe?“ I inquired.

„Twenty dollars,“ he promptly responded, without any reference to outdated currency.

Withdrawing twenty dollars from my pocket, I tendered the sum to Figo, who graciously expressed his gratitude before proceeding on his descent.

„How exasperating you can be, my dear,“ I muttered under my breath.

„You are all deranged! Every last one of you!“ she exclaimed in exasperation.

„Then, by all means, depart! Behold the staircase that lies before you—descend, if you must,“ I responded dismissively.

„Rest assured, I shall heed your advice. Farewell, you imbecile,“ she declared, her voice resonating as she descended the stairs.

Elektrika

            Navršio se drugi mesec od kada sam stigao. Ovde je sunčano, toplo i svi su nasmejani. Sve me to mnogo nerira. Ljudi su ljubazni, učtivi i odmereni. Dosadno.

Juče mi je prišao jedan sasvim nepoznat prolaznik na ulici i upirući prstom u odvezanu pertlu moje cipele izrazio najdublju zabrinutost u bezbednost svakog mog narednog koraka. Prevrnuo sam očima i nastavio da hodam. Nisam se sapleo niti poznajem nekoga ko poznaje nekoga, a ko poznaje nekoga kome se to desilo. Iako su mi roditelji ponavljali da moram biti pravilno svezanih pertli na obući danas ipak verujem da je to jedna obična “plaši-priča” za decu. A dete nisam već odavno.

Kasirke mi ne nude plastiče kese za namirnice koje kupujem i to me jako nervira. Kao da imam nameru da takve kese bacim na ulicu čim ih iskoristim.

Tolet papir je ovde vrlo tvrd. Osećam se kao neprijatelj svojoj guzici. Jedino da prestanem da serem, šta drugo?

Po ceo dan ljudi stoje na jednom mostu tu nedaleko odavde i posmatraju jebene labudove i patke. Ima ih pun kurac. Kada zagrakću, poludim. Krene jedna od tih kretenskih ptica da se oglašava pa onda prava lančana reakcija graktanja. Taj iritantni zvuk traje desetak minuta i onda prestane. Misliš to je to za danas ali ne…  Kroz petnaest minuta eto ga opet. Da poludiš.

Ulice su čiste i nekako prostrane. Ulična rasveta je upečatljiv deo grada i nema niti jednog ćoška u koji možeš da se sakriješ od blještave veštačke svetlosti iako noći traju jako kratko.

Barovi rade do deset. Cigarete se puše ispred barova i svaki prolaznik me odmeri i pogledom prekori jer pušim. Pa to su moja jebena pluća i moj jebeni mozak kojem fali kiseonika pa valjda mogu da ih uništavam svojevoljno.

NEĆU DA VEŽEM POJAS! Svaki dan mi pišti neko govno u kolima. Upozorava me da nisam vezao pojas. Pa jebeno znam da nisam jer neću. Vozio sam auto kod majstora da mi isključi to iritantno govno ali je ovaj to odbio rekavši da je to zabranjeno činiti prema njihovom zakonu. Bio sam vrlo revoltiran njegovim odbijanjem zahteva klijenta. Još mi je đubre naplatilo to što je proveo pola sata sa mnom ubeđujući me da je moja bezbednost prva stvar na koju treba da pomislim kada vozim automobil. Prvo što ja pomislim je da bi ti tamo odakle ja dolazim bio u debelom minusu i sa masnicom ispod oka.

Zaposlio sam se u nekoj biblioteci. Radim pet sati dnevno pa posle toga držim časove klavira retardiranoj buržujskoj deci. Kurca nisu talentovani ali njihovi mamica i tatica dobro plaćaju. Obevezan sam da nosim kravatu za vreme časova i da se ponašam pristojno, zabranjeno je učiti buržujske degenerike bilo čemu sem klasičnoj muzici. Sramno.

Sala u kojoj učim decu je fantastično akustična i nema niti jednog dela sale koji je pod uglom, sve je zakrivljeno pa s obzirom na to svaka greška se čuje kao kada neko pljusne staklenu čašu o pod. Uznemirujuće.

Jedna koleginica me je vrlo ljubazno pozvala na čaj posle časova. Ona uči iste klince solfeđu. Razlog više, sem poziva na čaj, da je odjebem. Mrzim solfeđo i svu tu pravilnost koju nosi sa sobom. Previše.

Ona se čak nije ni naljutila niti je pitala zašto ne želim sa njom na čaj već je posle svega par minuta opet ušla u salu u kojoj učim degenerike sa nekakvim lokalnim slatkišem koji je bajdvej odvratan. Fuj.

Jedan mali debeli degenerik je najbolji od svih degenerika. Kada dobro odradi vežbu nagrađujem ga pauzom za sendvič ili nečim za pod zub. Osećam se kao zla veštica iz bajke. Oslovljavam ga sa Čvarak. Ime mu je Johan i ja to ne mogu da izgovaram a da ne pomislim na neki treš pornić pa sam odlučio da ga zovem Čvarak. On ne zna šta to znači, još je i srećan. Čvarak.

Stan u kojem živim je preskup i za celu ekipu iz serije „Dinastija“. U tom stanu živimo nas četvoro. Svi sa ranije „ratom zahvaćenih područja“. Jedna palestinka, uganđanin, egipćanin i ja. Jebena azijsko-afrička kolonija. Osećam se kao kolonijalni imperator. Jadno.

Palestinka ima nesvakidašnje lep glas, vrlo je lepa i poznaje najbolja mesta po gradu. Ima ih ukupno tri pa i nije teško to znati sem ako si uganđanin ili egipčanin. Jedno kod te palestinke, koja mi upravo stoji nad glavom dok ovo pišem, me nervira što je tako nekako dosadna. Uvek je nešto zanima, zapitkuje, utvrđuje, popisuje šta fali u kući. Ma, jednom rejču jako je naporna i disciplinovana. Zastrašujuće.

Vezu sa majkom otadžbinom ne održavam jer sam odande i otišao da bih izgubio vezu sa tom rupom od zemlje. Sretnem tu i tamo jednog poznanika iz Beograd. Uvek mi u pet minuta prepriča sta ima novo iako ga to ne pitam. Onda počne da se hvata za glavu i cokće. Kao, ne veruje šta se tamo dešava. Bolid.

Najvažnije, muzika koju ovde puštaju je toliko trula da odmah propadnem čim je čujem. Neslušljivo.

I dalje vodim borbu sa razdvajanjem plastike i stakla od ostalog otpada. Karton mi je materijal koji me uvek zbunjuje. Da li je on plastika ili staklo? Iako uglavnom na svakom proizvodu piše u kojoj kanti mu je mesto često provedem po petnaest minuta ispred kanti za smeće. Smrdljivo.

Ovde nema turaka, ima vrlo malo srba, nekoliko hrvata i bosanaca koji su nepodnošljivo bogati i pokondireni. Fejk.

Konačno, postoji jedna dobra stvar u svemu. To je moj elektični trotinet. Nesalomivo.

 

Kolona

           Danas je vožač tramvaja Damir Spasić zaboravio da zaustavi tramvaj kojim je upravljao na tramvajskom stajalištu kod Vuka. Dok su ljudi na stajalištu vikali, mahali i negodovali pokušavajući da privuku pažnju ovog zaboravnog vozača, tramvaj je samo projurio ka Omladinskom stadionu. Najuporniji su krenuli u poteru za tramvajem. Trčali su niz Ruzveltovu ka Novom globlju ali je većina njih upravo tu izgubila snagu za daljom poterom.

Dvojica zadisanih i izigranih putnika uleteše u kafanu Kosovski božuri i glasno komentarisaše zaboravnost vozača tramvaja. Za čas je bila poslužena kafa koju je kuvarica kafane zakuvala zahvativši vrelu vodu iz lonca koji čuči na užarenoj plotni  šporeta gde voda stalno vri spremna za ekspres-posluženje. Vinjak je brzo prišao društvu za stolom i uključio se u razgovor dok je rakija naslonjena na šank čekala svoj red za novu turu.

Dok se prostorija kafane ispunjavala mirisom sveže zakuvane kafe konobar je vešto, tako da niko od gostiju ne primeti, okrenuo tablu okačenu o ulazna vrata na stranu sa natpisom „Otvoreno“. Razgovor o zaboravnom vozaču tramvaja se ispreplitao sa razgovorom dva majstova koja su i ovoga puta nasamarena od strane Miše Džombe za isplatu honorara koji su pošteno zaradili popravljajući radijatore koji nisu radili.

Rakija se ukrcala za sto ove dvojice izigranih majstora pa se raznobojnost tekućina u čašama i čašicama na stolovima u kafani Kosovski božuri razlila kao sadržaj tempera koje deca nevešto pokušavaju da doziraju iz tube na drvenu podlogu na kojoj će boje mešati sve dok ne postignu traženi dezen.

Ko je pogledao kroz prozore kafane mogao je da vidi kolonu putnika koji su užurbano hodali ka Omladinskom stadionu kako bi tamo uhvatili vezu za dalji prevoz ka svom odredištu. Tramvaja nije bilo. Kao da je zaborani Spasić izazvao jutros kod svih drugih vozača tramvaja zaboravnost. Pitali su se ljudi šta se to dešava danas? Više za sebe jer odgovora nije bilo.

Radio Beograd, Prvi program, vesti: Poštovani slušaoci kako nas obaveštavate putem telefona u toku je prekid tramvajskog saobraćaja u ulicama Ruzveltovoj i Mije Kovačević sve do okretnice kod Omladinskog stadiona. U cilju dobijanje informacije o ovom događaju obratili smo se gradonačelniku Beograd Stevi Kurbli koji je za naš program rekao da o tome ne zna ništa i da je trenutno okupiran rešavanjem problema koji su nastali na deponiji u drugom delu grada. Kako javljaju naši izveštači sa lica mesta deponija u Vinči je u plamenu. Sva raspoloživa vatrogasna vozila su upućena ka Vinči kako bi stavili vatru pod kontrolu. Crni dim se i dalje nadvija nad ovim beogradskim naseljem. Mole se građani da se priključe vatrogascima jer je svaka pomoć dobrodošla.

Vesti nastavljamo posle kratkog izveštaja sa jučerašnje utakmice održane na Omladinskom stadionu gde je trećeligaš OFK Beograd izgubio od drugoligaša FK Železnik iz Železnika u borbi za šesnaestinu finala kupa države.

Prazne čaše su odzveckale ka kuhinji, a svi gosti pohitaše ka Vinči. Tramvaji ni u Bulevaru nisu saobraćali pa su se ovi zabrinuti ljudi ukrcavali u autobuse koji voze ka kraju Bulevar. Pregrejani motori prenatrpanih autobusa jedan po jedan su otkazivali, a autobusi su se slagali jedan iza drugog duž celog Bulevara.

Tramvaja i dalje nema.

 

Sedimentne stene

U tuči koja se dogodila pre nekoliko dana korišćeni su Laporac, Breča, Dolomit i Glina.

Ko je pobedio čitajte u narednom broju.

Tools ‹ pundravci u guzici — WordPress

pundravci u guzici

Branko Cvejić, star 25 godina, izvrsio je juce samoubistvo skočivši sa starog Železničkog mosta. Prema podacima policije, pre nekoliko dana Cvejić je razočaran nestručnošću meteorologa koji su opet omašili u prognozi vremena prvo pokušao da sakupi odredjeni broj potpisa gradjana kako bi na taj način zatrazio ostavku direktora Meteorološkog Zavoda a pošto to nije uspeo jer su ga gradjani uglavnom nezainteresovano odbijali, u znak oštrog protesta zapalio je dva kontejnera ispred ove ustanove na Košutnjaku.
Pošto biva priveden, u nameri da pokaze svoju odlučnosti i istrajnost u protestu, odbija da vrši veliku nuždu.
Sate u ćeliji provodi glasno ponavljajući: “Neću da serem, neću da serem!”.

Po proteku pritvora od 48 sati biva pušten uz podnošenje prijave sudiji za prekršaje.
Odmah, po tom, kreće ka Studentskom parku, ulazi u javni wc i poslednje pare daje baba-seri.
Od nesnosnosti smrada okončanog protesta, baba-sera se onesvešćuje a Cvejić, ubrzo, odlazi u nepoznatom pravcu.

Погледај оригинални чланак 537 more words

evro dizel

pundravci u guzici

Imam kola koja ove godine pune 24 godine. Penzioner automobilizma, prekaljeni borac celicne volje, neprikosnoven na kratke staze.Automobil trece generacije. Pre ovog imao sam dva ista takva. Iste kubikaze, istih mana, slicnih boja, sva tri s nesigurnom rezervnom gumom. Razume se, automibil je morao da pretrpi neke modifikacije, mislim, vreme je uspeca. I dok neki rade cip tuninge, oflorescentnuju ih, ja sam odlucio da idem u korak s vremenom ali postepeno. Sta ces?! Jedno jutro sam potpuno siguran u sebe i moj spejs-satl, na pumpi na kojoj inace sipam gorivo, od pumpadzije ZAHTEVAO da mi ne sipa taj odvratni D2 nego da pruzi svoju lenju ruku ka pistolju iznad koga pise “evrodizel”, bato!Covek me je pogledao i nasmejao se. “Komsija, nema problema, evrodizel, neka bude. Za koliko?” Koliko kosta to cudo? Taj novi proizvod! Ah, evrodizel. Kako to zvuci nekako evropski.Pogledo sam na cenovnik … skuplji je skoro 10 dinara…

Погледај оригинални чланак 262 more words

Ona

Arnes

Ova je rasejanje. Rasejavam se. Rasejano posmatram najzanimljivije. Ne sećam se skoro ničega. Boli me rana. Zvono, tuš, kafa, kola, gužva, posao, zima, gužva, kuća. Nedeljom crkva.

Reči se ne sećam. Samo velike reči sa prizvukom tmurnog se odbijaju od stranice pamćenja.

Zvono, tuš, kafa…

Nedelja. Danas idem do crkve. Arnes je svake nedelje u crkvi. Ja ne ulazim. Samo stojim ispred i čekam.

A lepa je crkva. Ima nekako sjaj pekarskog krompira i toplotu pećnice. Nema miris.

Grickam nokte. Gadna navika. Već me bole vrhovi prstiju a tek treba da idem do crkve. Misa traje bar sat vremena.

Majka i otac su nedeljom u crkvi na drugom kraju grada. Svake nedelje im objašnjavam da je ova mnogo bliža.

Već pet godina oni misle da sam nedeljom u crkvi na misi. Ušao sam jednom. Bila je prazna i nekako

zelena iznutra. Obišao sam je i razgledao. Nikada nisam posle toga ušao tamo opet. Jednom zamalo. Onda kada su velika vrata zaljuljana od vetra uštinula prst Arnes. Viknula je i briznula u plač. Potrčao sam ali ju je njen otac poljubio u prst i zagrlio. Ona se brzo smirila.

Pada kiša. Nemam kišobran. Samo nekakvu kabanicu koju sam ukrao iz prodavnice kišobrana.

„Ispravljam žice, ušivam Vaše ambrele.“, stoji i danas na jednom izlogu niz ulicu. Ispred tog izloga je parče betona koje je ostalo musavo. Ma, bezbroj puta su ga sređivali. Komšije veruju da je tu centar pozemnih voda i da se to nikada neće moći popraviti jer se pojavljuju novi kanali ispunjeni vodom ispod tog dela ulice.

Verovatno.

Ušao sam u pasaž i zapalio cigaretu. Prodavačica slatkiša gricka čokoladne kuglice i ne primećuje me iako smo svega na metar razmaka. Gledam je kroz staklo. Musava je od čokolade. Smešno.

Okrećem se ka izlazu i gazim opušak. Arnes i njeni roditelji kreću u crkvu. Danas nema puno ljudi na trgu, valjda zbog kiše. Tri crna kišobrana i devet prodavača na uličnim tezgama.

„Naar upola cene! Podam samo da prodam.“, viče jedan.

Tri kišobrana idu ka njemu.
Agnes i njeni roditelji zastaju na kratko ispred te tezge pa nastavljaju. Nisu ništa kupili. Stižemo do crkve. Ušli su.

Ako danas misa bude trajala bar pet minuta kraće stići ću na most baš kada bude prolazio novi brod. Danas ga porinjavaju. Mora tuda proći. Ali, Arnes se poslednjih dana aktivirala pa me ne bi čudilo da i večeras odluči da izađe u šetnju. Bar da stignem do mosta da vidim brod pa ću se vratiti.

Menjam bateriju na mikrofonu. Šum u ušima. Device working properly. Mrzim ovaj deo.

Gledam ka kanalu. Ljudi su već počeli da se okupljaju. Čekaju novi brod.

Moram da preplivam ovaj kanal jednom. Obećavam sebi već godinama da ću to uraditi i nikako.

Arnes izlazi petnaest minuta ranije sa mise. Sama je. Pogledom me traži. Našla me je. Poziva me.

Prilazim. Pruža mi ruku. Pada. Nož. Krvari. Zovem pomoć. Odvoze je u bolnicu. Umire.

Nisam video brod.

01.12.

Pre tačno 32 godine i devet meseci moj otac pijan, raskopčan i zadihan sedeći na zadnjem sedištu svog automobila je upalio dugačku cigaretu sa silver krugom odmah ispod filtera, marke Kent pa je kao pravi kavaljer ponudi svojoj devojci koja je tražila svoje cigarete po zadnjem sedištu Peugeota 605.

Neverovatno šta sve napravi alkohol. c,c,c,c….

 

dugo

dugo stojim, moram da prošetam.