Giu nisam video dugo. Posle putovanja kroz prošlost neke mediteranske zemlje ona je nestala.
Ne znam da li ju je život poterao na dobru ili bolju stranu.
Gia voli putovanja. Donosi uvek mnogo slika iako fotoaparat ne vadi iz hotelske sobe.
Evo, na primer, posle njenog putovanja u Palermo video sam vulkan koji je pred erupcijom. Uplašio sam se. Posle Španije video sam Mandras i Kralja.
Reči koje Gia koristi su obične, jasne. Boje su osnovne a svaka rečenica ima kraj.
Giin profesor crtanja je pristao da nacrta njen akt mada se njen otac ipak tome pritivio na kraju. Bilo je I ludo očekivati da će ugled ustuknuti.
Na internetu sam pronašo tu sliku koja se posle nekakve lude noći u hotelu, koje se Gia ne seća, našla na javnoj aukciji na ebay-u. Včasnici slike su je označili kao reprodukciju.
Prodata je za 20$. Gia je popizdela.
Bol u glavi, šteta u stanu, policijska prijava za uzmeniravanje poštenog naroda koji sutra ustaje rano i odlazi na posao, saznanje oca da se slika njegove gole ćerke nalazi na javnoj aukciji jedog od najsposećenijih sajtova sveta, saznanje do kog je došao sledivši adresu sajta iz mejla koji mu je posalo njegov kolega iz Upravnog odbora, sve to nije se moglo meriti besom od 20$.
“Samo dvadesetica za mene!“, besnela je.
Posle aukcije bila je slomljena. Počela je da do poslednjeg cvonjka kupuje i grebe lutrije. Otvarala je i pila flaše kokakole, traživši nagradu urezanu na poleđini otvarača flaše. Pratila je svaku ligu i u kladionicama provodila dane.
Gia je jedan od onih “Jebem im mater!”. Ti srećnici uvek dobiju nekakvu nagradu, putovanja, pare, dobiju makar zamenu listića. Poslednji put kada me je potrefilo osvojio sam četvorku na loto-u. Iznos 200 dinara. Nisam otišao da podignem novac, bilo me je sramota.
Gia bi podizala i trojke.
Posle nekoliko simboličnih, zamena, sitniša od prve Danske lige i prodaje debelog zlatnog lanca koji je dobila od svog oca, uspela je da ode u Belgiju.
Na svirci, njenog novog komšije Poljaka koji joj je ponudio da brzo skicira posetioce bara i nudi skice na prodaju umesto fotograija, zaradila je prvu dvadeseticu evra.
Sutradan je kupila nečiji akt u starinarnici za dvadeseticu i okačila ga o zid.
Posle Belgije, kada sam dobio mejl, poslednji put od nje, krenula je u posetu svom ocu. On cevči naftu u Africi. Besan je na Mandrasa i Giu.
Generalno, ovde je život postao zanimljiviji iako se ništa značajno nije promenilo.
Nekako, uspeo sam se zanimati. Gledam svet stojeći sa strane. Dosadni svakodnevni život užurbanih kišobrana smotanih u cilindar koji trče po pločnicima opet posmatram duboko ilegalno sakriven iza ogromnih sunčanih naočari. Kišobrani me ne primećuju ali ih ja razaznajem od ostalih.
Za vreme studiranja, išao sam u posetu zatvoru za maloletnike u Valjevu. Posle toga sam prepoznavao klince kriminalce u redu dok čekam parče šiša( parče neopisivo ukusnog mesa nehigijenske ustanove ŠIŠ Ćevap u Novom Beogradu), dok čekam na zeleno I posmatram pešake koji se vuku preko pešačkog. Prepoznavao sam ih po upadljivo jednakim frizurama, podignutim crnim čarapama I visoko navučenim tamnim šorcevima.
Postoji teorija o urođenom kriminalcu. Visoko čelo je jedan od stubova te teorije o fizičkom autluku, na čemu je I zasnovana ta idiotska teorija.
Kišobrani se razlikuju od drugih ljudi jasno. Svaki kišobran ima može ti saopšti novotariju I zanimljivost svaki put kada te vidi. Bez obzira koliko puta te je video tog dana.
Kiša je padala ovde, pa je oblake oduvao vetar onamo, tamo je padala neko vreme čuo sam od jednog kolege kišobrana. On se bio sav raširio pod kišom ali ipak pokise.
Razlikuju se među kišobranima mali, veliki, jednobojni i prefinjeni, pocepani, odrpani, stari, kišbrani pripravnici, kišobrani gerilci. Svakakvih kišobrana ima među kišobranima.
Crni su najupečatljiviji. Može se kazati I najugledniji. Crni kišobran odmah uočih među ostalima.
Imaju, u glavnom, I metalni vrh.
Dobro sam se sakrio od kišobrana, ovih dana…
Nema novih ljudi u mom životu, već neko vreme. S njima se lakše borim nego sam kišobranima. Njihova navalentnost je krotljivija.
Ovi novi-stari mi prijaju.
Ona nosi, majicu sa šorokim crveno belim linijama preko prednjeg dela. Na leđima nema tekstila. Leđa su joj gola.
Prija…
Bankovni devizni račun mi se odavno nije oglasio. Obično stigne zvučna poruka u kojoj piše: “Poštovani, obaveštavamo Vas da je izvršena uplata na Vaš račun u iznosu od…”.
Istekla stipendija koju nisam ni zaradio niti sam osmislio put do nje. Samo sam otvorio račun u banci i novac mi je stizao. Zivuckalo se od toga a stigao sam i da se zadužim. Ne mnogo, ali zadužen sam. Privatno i beskamatno, bar.
Sakriven, juče sam jeo letnju tortu. Bila je hladna. Ne uživam u hrani toliko da bih o njoj mogao pričati satima. Ako sam gladan bitno je da više ne budem. Način? Nije bitan.
U lenjim danima vojske, klasić mi je rekao da jedno pivo ima težinu tri sarme. Kuvali smo sarmu svaki dan. U dva lonca.
Pivo kao pivo. Nisam nikada postavljao pravopisnu razliku između piva. Jelen sam uvek pisao kao Jagodinsko a Beks ne znam kako se piše. Mogao bih ukucati to u Googlu ali opet, piću pivo bez obzira na njegovo ime.
Dok je danas padala kiša razmišljao sam o Lasyboy-u.
“To je ona američka fotelja.“: objašnjavao mi je Marković pre neki dan. „Imaš i dodatak sa frižiderom pored, u naslonjaču. Ne pomeraš se, praktično.“.
Pomerio bi se odatle ako ti se pije određeno pivo? Ja, ne. Lejzovao bih najlejzije.
I da, sigurno ne bih gledao televiziju jer sreća zaobilazi prosečnog gledaoca televizije ili čitaoca dnevnih novina. U govnima smo, i dalje, samo sada su nekako sočnija. Nisu onako tvrda i gusta nego razvodnjena. Kao loš špricer.
Na televiziji, isto, prepoznam kišobrane. Još kada ih potpišu zanimanjem… čestitam sebi na moći prepoznavanja.
Stan je pun kikirikija, ona ga tamani kao blesava. I, upravo je pročitala ovaj red iako ne čita dok pišem.
Ne voli kišbrane. Sreća…
Branko Cvejić, star 25 godina, izvrsio je juce samoubistvo skočivši sa starog Železničkog mosta. Prema podacima policije, pre nekoliko dana Cvejić je razočaran nestručnošću meteorologa koji su opet omašili u prognozi vremena prvo pokušao da sakupi odredjeni broj potpisa gradjana kako bi na taj način zatrazio ostavku direktora Meteorološkog Zavoda a pošto to nije uspeo jer su ga gradjani uglavnom nezainteresovano odbijali, u znak oštrog protesta zapalio je dva kontejnera ispred ove ustanove na Košutnjaku.
Pošto biva priveden, u nameri da pokaze svoju odlučnosti i istrajnost u protestu, odbija da vrši veliku nuždu.
Sate u ćeliji provodi glasno ponavljajući: “Neću da serem, neću da serem!”.
Po proteku pritvora od 48 sati biva pušten uz podnošenje prijave sudiji za prekršaje.
Odmah, po tom, kreće ka Studentskom parku, ulazi u javni wc i poslednje pare daje baba-seri.
Od nesnosnosti smrada okončanog protesta, baba-sera se onesvešćuje a Cvejić, ubrzo, odlazi u nepoznatom pravcu.
Po nezvaničnim, i još uvek nepotvrdjenim informacijama, šteta koju je pretrpelo Gradsko Komunalno od iskorišćavanja javnog wc-a bez naknade, usled onesvešćenosti baba-sere, procenjuje se na nekoliko desetina dinara.
Po povratku svesti, baba-sera L.G., izjavljuje policiji da je napasnik uredno izmirio svoju obavezu nastalu po osnovu korišćenja javnog wc-a ali da je, nehajući za njeno zdravlje i bezbednost, trajno umanjio njenu radnu sposobnost.
Kako prenose jedne dnevne novine, L.G. je dodala kako se namirisala raznih govana u svojoj dugogodišnjoj karijeri baba-sere kao i da je bila ubedjena da je nikakav smrad ne može iznenaditi. Po zavrenom razgovoru sa reporterom, ovih visoko tiraznih dnevnih novina, L.G. je dodala da će se ovoga sećati dok miriše.
Usled očigledne pretnje po stanovnike okolnih zgrada, Bezbednosno Informativna Agencija preuzima dalju nadleznost.
Agenti BIA, punom parom rade na izolaciji ovog područja ali vetar koji duva danas u Beogradu otežava njihov posao.
Prema podacima Meteorološkog Zavoda, vetar se neće skrasiti do kraja dana.
“Jedino nam ostaje da se nadamo greški Meteorologa!”, završava tekst reporter ovih novina.
U video centru, agenti BIA pokušavaju da utvrde gde se Cejić nalazi, u strahu od novih incidenata. Istovremeno, nekoliko njih je u Centralnom zatvoru gde vrše uvid u jelovnik, u nameri da utvrde koje supstance je Cvejić uneo u sebe boravivši u CZ-u kako bi efikasno reagovali na smrad koji se širi gradom.
Predsednik Vlade, nedugo zatim, obraća se Evropskom Komitetu Ministara sa molbom za pomoć u obuzdavanju “nevidljivog neprijatelja“.
Komitet Ministara, na hitno sazvanoj sednici, utrdjuje budžet za pomoć i salje svoje visoko kvalifikovane kadrove u Beograd.
Medjutim, nenaviknuta na ovakav vonj, grupa stručnjaka Evropske Unije povlači se sa terena.
“Nespremnost i nedoraslost zadatku grupe koju nam je poslala EU samo je jedan od pokazatelja neozbiljnosti institucije kojoj neki u ovoj zemlji slepo veruju”, izjavljuje predsednik Vlade.
Lideri nekih stranaka oštro kritikuju ovakve izjave predsednika Vlade, napominjući da ovo nije pravi smrad Srbije.
U opštoj gunguli i smradu koji se širi, stanovnici zgrada u okolini Studentskog parka masovno napustaju grad sto izaziva velike gužve na ulicama.
Grupa mladića, revoltirana nesposobnošću domaćih kao i kadrova EU, izlazi na ulice prskajući osveživačima vazduha svaki kutak, tada već, usmrdelog grada.
Policija ne reaguje!
U neredima svaki pa i najsmrdljiviji delovi grada počinju da mirišu.
Terazije mirišu na šumu, Slavija na more a Novi Beograd na Denim.
U cilju ujednačenja, predsednik Vlade donosi uredbu kojom zabranjuju upotrebu dezodoransa a naredjuje uporebu osveživača domaćih proizvodjača.
Na osnovu dokumenta koji su usled promaje izleteli kroz prozor kabineta predsednika Vlade i pali na pločnik ispred zgrade Vlade, Cvejić koji je tuda slučajno prolazio shvata posledice svog protesta.
Isto tako, svestan činjenice da mu gasovi još nisu prestali odlučuje da potraži “Ružu Vetrova“ koja bi neutralisala predstojeći smrad.
Odlazi na Stari Železniči most, penje se na nedovršenu konstrukciju i pušta gasove.
“Ruža vetrova” čini svoje i neutrališe smrad.
Srećan, Cvejić opušta svoje guzne mišiće. Počinje da prdi glasno i dugo.
Usled potpune Zen-opuštenosti, Cvejićevoj pažnji promiče nekoliko krupnijih parčadi koji završavaju u njegovim gaćama.
Svestan činjenice da se zbog toga nikada neće oženiti, jer ko bi usranka želeo u postelji, Cvejić skače sa Starog Železničkog u reku.
Iza njega ostaje samo nesnosni smrad od koga se radnici na ovom Mostu uspešno oporavljaju na Kliničkom centru.
Nestanak struje u ulazima broj 72,74 i 76 je bio posledica mog uticaja na spoljašnji svet.
Otvorio sam vrata namerivši da se na brzinu, u bade mantilu i papučama na nogama odšunjam do prvog sprata gde je kutija sa osiguračima. U hodniku srećem dve komšinice. Nije baš da smo se sreli. One žive na jednom a ja na drugom kraju hodnika. Dugačak je hodnik.
Gledam ja njihove siluete u mraku a gledaju one moju. Ja u bade mantilu izigravam Zoroa a one u frci što su otvorile vrata. Ćutim i gledam u njih. Povremeno zamahnem jednom stranom otkopčanog bade mantila. Tišina.
Bade mantil je bele boje, nije moje veličine-kratki su mu rukavi i izgledam kao serijski ubica u mraku. Serijski ubica u mraku zvuči kao naziv filma ili već. Ono… dasa se pojavljuje u dugačkom hodniku zgrade, na sebi ima samo bade mantil a ispod njega neobuzdanu želju da te siluje. Još je mrak. O, da! On je i ugasio svetlo u celoj zgradi, u sva tri ulaza.
“Sad ću da vas jebem!”, viče manijak u belom bade mantilu i kreće ka dvema devojkama u drugom delu hodnika. One su se usrale, vrište, pokušavajau da pobegnu ali su im oduzete noge od straha. Manijak prilazi, pojebe jednu pa drugu. Tu u hodniku. Obe se oduševe i već sutradan su u hodniku orgije stanara sva tri ulaza. Veseo komšiluk, reklo bi se.
“Dobro veče, komšinice.”, kažem.
“Izgleda da nema struje samo u našem ulazu. Čini mi se da ulaz do nas ima struje.”, jedna od njih cvili.
Krećem nešto da serem I ponudim se da strčim do razvodne kutije I nešto uradim sa osiguračima.
Tri pripite glave izviruju iz mog stana i jedna od njih viče na sav glas:” Šta je ovo ljudi! Šta je ovo ljudi?!”.
Zgrada ne odgovara. Ovo je geto a geto voli kada je teško!
Gde sam ono stao? Da, brzo navučem gaće i trenerku, zamahnem bade manilom i odletim do razvodne kutije, ostavljajući komšinice u potpunom rastrojstvu. Pružaju ruke prema meni, dozivaju me na još jednu turu vrhunskog seksa ali ja ih odbijam rečima:” Što opštije to važnije! Interes zajednice na prvom mestu”. One mi kliču.
Došla je struja kroz pet minuta. Prespajali su nas na drugu električno-crpnu stanicu. Video sam u Beogradskoj hronici.
Sedišta kombija kojim je putovala do aerodroma bila su nova kao i ceo kombi. Vlasnici su ga nabavili skoro. Saobrazno napretku tehnike, proizvođač ovog modela, je kombi dodatno opremio sedištima-masažerima. Putnici bi uživali tridesetak minuta, koliko bi uobičajeno trajao put do odredišta pa bi se onda ležerno prepustili kapetanu aviona.
Tog dana, uz jubilarni stotu vožnju kombijem, putnici su uz masažu dobili i veliki paket slatkiša.
Većina se radovala paketima iznenađenje a bilo je i sumljičavih koji su se čudili ovakvom gestu. Uglavnom, niko paket nije odbilo niti vratio.
Vožnja se tog stotog puta odužila. Desio se peh. Puka je guma. Dok su vozač i suvozač menjali gumu u kombiju su šušale ambalaže slatkiša koje su putnici halapljivo jeli.
Guma je brzo zamenjena i put je nastavljen.
“Vode, imate li vode?”, čulo se iz zadnjeg dela kombija.
“Na žalost, ne, gospodine.”, rekla je promoterka stote vožnje luksuznim kombijem.
“Pa da, prvo ste nas natovili slatkišima i ožedneli a sada nam nedate vode. Skapaćemo. Kakva usluga, bože moj.”, bunio se jedan srednjovečni putnik.
“Gospodine, izvinite ali to su ukrasni paketi. Slatkiši nisu pravi. U pitanju je imitacija. Niste ih valjda probali?”, uplašeno reče promoterka.
“Probao? Pa, pojeo sam celu kesu. Zašto nam niste to rekli?”, viknu čovek.
“Upravo sam htela to da Vam saopštim svima. Samo što me je pozvao koridnator ove akcije. Ja nisam, stvarno, znala. Nisam otvarala pakete. Izvinite, molim Vas. Greška je u pitanju. Da li je još neko od Vas pojeo sastojke paketa?”, pitala je okrenuta ka putnicima.
“Šta!! Vi niste normalni. Moje dete je upravo pojelo i drugu čokoladu iz paketa.”, besnela je jedna žena čupajući iz ruku svoje debele ćerke čokoladu od 300 grama.
“Nisma ja kriva. Sada mi je kordinator javio.”, objašnjavala je devojka.
“Znate šta? Ako mom detetu ne bude dobro Vi ćete me odvesti do tog Vašeg kordinatora i ja ću mu glavu otkinuti. Je l’ Vam jasno?”, nastavila je besno žena.
“Izvolite, stigli smo.”, rekao je vozač novog kombija.
Putnici, u žurbi, krenuše kao vratima sa paketima u rukama.
“Divan gest, draga. Pustite… ljude iz predgrađa nikada nećete naučiti redu. Nemaju ga, nemoguće ih je naučiti tome.”, došapnu jedna žena promoterki na samim vratima.
Devojka se kratko nasmeja i nastavi se izvinjavati svakom putniku ponaosob.
Dan je bio sunčan ali se s mrakom dovlačila i gusta magla. Bela masa je prekrila ceo grad i aerodrom.
Letovi su bili otkazani do daljnjeg.
Debela klinka, još uvek umazana ostacima imitacije čokolade oko usta, saopšti svojoj majci, još uvek unezverenog pogleda, da je boli stomak i kako mora da kaki.
Majka ju je uhvatila za ruku i obe preleteše preko velikog hola ka natpisu “toilete“.
“Sama ću.”, rekla je debela devojčica kada joj je majka krenula skidati odeću.
Devojčica je već bila poodrasla pa majka odluči da je pusti samu.
Kada je ušla u kabilu, zaključa vrata. Poče puštati vodu s vremena na vreme i oponašati zvukove koje je njen otac ispuštao pre nekoliko dana kada se vratio sa poslovnog ručka.
Vešto je, skoro nečujno, izvukla kesu bombona koju je uspela neopaženo da strpa u svoj mali ranac.
“Dobro si?”, pitala je majka debelu devojčicu.
“Mhm.”, odgovori ona.
Kesu sa bombonama opet sakri u ranac, iskoči ispred vrata i reče:”Gotova, mama.”.
Let 1654 je najavljen preko razglasa I majka i njena debela ćerka krenuše ka izlazu 14.
“Mama, boli me stomak. Moram da kakim.”, reče debela devojčica, držeći se za stomak.
“Sada si odande izašla. Ne izmotavaj se. Polazi!”, besno je rekla njena majka.
Kada su sele na svoja mesta u avionu, devojčica je već bila prebledela. Majka je zamolila stjuardesu da joj pokaže put do toaleta ali stjuardesa to odbi jer je kapetan upravo zamolio sve putnike da ostanu na svojim mestima i da se vežu.
“Njoj je muka. Jela je čokoladu. Greškom…”, rekla je majka debele devojčice.
“Gospođo, imate dete. Deca nisu svesna svojih postupaka. Ona, dakle, ne greše. Vi grešite. Molim Vas sada sedite. Pozvaću Vas čim kapetan dozvoli.”, ljutito reče stjuardesa.
“Molim Vas, boli je stomak.”, opet reče majka debele devojčice.
“Rekla sam Vam, molim Vas.”, ponovi stjuardesa.
Stanje debele devojčice se pogoršavalo. Više nije gubila boju lica već je dobila novu, zelenu.
Uskoro, počela se gušiti a onda je prestala disati.
U žamor glasova nervoznih putnika, posle obaveštenja da se let opet otkazuje do daljnjeg zbog magle, jauk majke debele devojčice se samo ulio. Sasvim neprimetno.
Kada je stjuardesa došla kako bi proverila da li su svi napustili avion zateče majku nad mrtvim telom devojčice.
“Izvinite, molim Vas. Tek sada su nam javili da je let otkazan.”, reče uplašeno stujardesa.
Koncentrisan na dekoncentraciju živim nasmejan ali nailazim na prebrodiv probem. U pitanju je dekoncentracija koju u meni izazivaju koncentrisani.
Zvao sam danas Biro za nezaposlene. Ta institucija, osim što omogućava arčenje interneta besplatno, po ceo dan, sa radnom knjižicom u kojoj je upisano da ne radim i jednog besplatnog kursa, koji se ne održava jer nema dovoljno zainteresovanih, ima neverovatno nesiguran sistem.
Generalno, u poslednje vreme tokom transformacije, iz brkate šalteruše u nasmejanu i našminkanu, ljubaznu gospođu srednjih godina, često čujem pred šalterima “pao je sistem”.
Danas me je biro-girl iznenadila. Kada sam joj rekao da treba da zakažem razgovor sa njom ona mi je odgovorila “upravo sam izašla iz sistema. Pozovite u ponedeljak pa ćemo to da rešimo.”.
Yo, sestro! Uđi u sistem, god damn!
Nisam stigao ništa da joj kažem jer je vrlo brzo izašla iz telekomunikacionog sistema, spuštanjem slušalice.
To ti je Srbija, danas. Sistem napusti ko kako želi.
Ok, možda sam malo preterao. Ipak, jedan je posle podne. Njeno radno vreme počinje, sigurno!, od pet, sa prvim kukurikom pevca. Jasno je 5+8( predviđeno radno vreme)=13. Stvarno sam se opustio. Biro-girl mora da se odmori i pripremi za sutrašnji Veliki ulazak u sistem. Sistem je to.
Ženo, nemam posao, znaš. Pa sam u fazonu da bi tvoj ulazak u sistem meni možda pomogao da ga nađem.
Znaš, ti samo treba da ukucaš svoj username i pass i eto te u sistemu. Username je gornja a pass donja prazna kolona, fuck!
Opet, sistem je to. Ko će ga znati. Možda ima još praznih polja, crta, preduslova, znojenje i napora koji se moraju odraditi.
Ne, Srbija je divna zemlja. Stvarno divna.
Juče sam čuo, na vestima b92, sa sve ozbiljnim glasom i onom tenzija-muzičkom podlogom, da Srbi troše 40% više nego što zarade. Što praktično znači da ja trošim 40% više od ničega. A?! Reci… Baš sam dasa.
Srbija je divna zemlja. Sa potvrdom da sam nezaposlen od sutra mogu da pazarim u SOS radnjama.
Socijalni slučajevi i ja sutra u redu za kukuruz kokičar. Penzionere ne računam. Oni mogu u ovoj divoj zemlji sve. Mogu da se voze za džabaka u gradskom, idu preko reda, manje palaćaju komunalije i svašta nešto još.
U mojoj zemlji, Zemlji penzionera- stručnjaka za zaokužiti pogrešnog na duže staze, mlađem od 65 godina ostaje SAMO da se prilagodi. Oni su izgradili sistem koji je naravno sada zasnovan na njihovim potrebama. Ne putuju, ustaju rano i pravac u red za… bilo šta, usput tu je i časica razgovora.
Mislim da su penzioneri opsednuti rastom, pardon stalnim rastom penzija. Pobogu, nisu radili poslednjih 10 godina svog “radnog staža” nego su išli na usrano „radno mesto“ da kuvaju kafe i ogovaraju stečajnog upravnika a kada je kafe nestalo sa rafova počeli su da se dovijaju. Bugarska, Mađarska ovo ono.
Svako jutro, ubeđen sam, zahvaljivali su se Fidelu jer nas podržava. Preko Kube dolazila nam je kafa iz Brazila. Tu kafu su prepakivali u C market-u jer su morali da izvuku kesica sa kokainom koje je Fidelov sin iz 30 braka slao kao mali znak pažnje Marku, sinu pedsednika u penziji.
Penzioneri, jeb’o Vas Vaš sistem i Vasa zemlja.
Jebala Vas Vaša ograničena ponuda TV kanala. Objektivno, koliko je kanala potrebano jednom prosečnom penzioneru?
Dva! Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš.
Na Tijanić Prvom ide Dnevnik 2 i Baba-selo-češe-gori a na Tijanić Drugom skupština.
Sve tu ima. Gotivan je taj Tijanić. I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Baš gotivan.
Treba organizovati izbore za Tijanića. Pravo glasa bi imali samo penzioneri. Pa onda da vidimo ko će da pobedi. Treba ipak našim starijim sunarodnicima omogućiti nekakvu radost u danima dokone penzije. Izbori, burazeru, to je rešenje! Pa kada se baba i deda vrate sa birališta na kome su zaokružili Tijanića i shvate da je njihov kandidat Tijanić pobedio na izborina za Tijanića, sreći nikad kraja. Živeo Tijanić!
I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Svi živeli, hik!
Otežavajuća okolnost u Penzioner zemlji je činjenica da nikada više njihov kandidat, na onim drugim poluozbiljnim izborima za predsednika i skupštinu Republike( naravno, jer se Monarhija pamti samo po zlu iako je ne pamte), nikada neće pobediti. E sada, mora i tu nešto da se uradi. Šta ako ta masa penzionera bane na ulice. Hitna pomoć bi bila prebukirana od overavanja. Pneumo-vaskulo-orto-matopeja na ulicama. Haos, pravi haos. Zato moraju da imaju neku vrsu mažioči izbora.
Izbori za Tijanića su rešenje, ja mislim.
Ili izbori za Dačića ili Krkodedića, to bi bilo kul, skrooz.
Napravili sistem kod šnajder Vidoja i to šljaka, evo i dalje.
Sada nekako počinjem da imam razumevanja za Biro-girl. Izašla žena iz sistema. Da bi se vratila u sistem( čitaj dramatičnim tonom) sigurno joj pored username i pass-a treba i broj socijalnog, penzijsko, zdravstvenog kartona pa broj parcele na Novom groblju i to nije nikakav garant da će Biro-girl ući u sistem. Mora da se, u redu sa penzionerima, izbori za svoje mesto u sistemu. Tu se primenjuju različite tehnike. Tehnika “samo kenjaj”, tehnika “guraj, ajde, ajde”, tehnika “ajmooo sredina, ima mesta još”…
Ih, sistem je to.
U ime svih nas iz 70 i neke, za zakletvu bul-pitu ja spev’o sam stih. Ja psujem sistem i penzose neke jer skontao sam trik. Za Tijanićaa glaaaas.
Danas sam video bilbord kojim predsednik opštine čestita 8. mart. Uvlači se u dupe ženama.
Opak dasa kad ga se setim. Kokain mu visi iz nosa, u glavnom. Proćelav je, mislim da još uvek sriče slova svoga imena ali ime partije zna na pamet. Valjda su te reči, i eventualno “Plovi patka preko Save, nosi pismo na vr’ glave”, jedino što je naučio na pamet. Ostalo radi sa razumevanjem?!?! Gistro!!!
Lako je njemu nije se zamarao knjigom, učio formule napamet, redove ponavljao danima. On je naučio ime svoje stranke I sve je lako tada.
Pazi sad!
Moj ortak iz srednje. Učlanio se u SPS, juna ’00. Prosperitet, brate. Nove škole, crkve, mostovi, namunjeni putevi po Srbiji, šarene vesti, ispod ruke ovo-ono. Ode čovek u Austriju na skup socijalista ili socijaldemokrata. Jebem li ga. Tamo sve za dž. Pivo se mazalo na hleb a ideologija ostala ispred socijalističke menze, dobro opremljene doduše.
Tu escajg za 54 osobe, Če na zidu. Ovaj moj paćenik nije znao ko je Če. Zna da ga jedan od njegovih ima na zidu, vid’o na televiziji. Pitao me ko je partizan sa berom? Ja mu rekao da je bio jebač i revolucionar a onda se on malo nakostrešio. Na tv-u, revolucija tada nije bila u modi.
Vrati se ortak sa “Samita“. Počne da se hvali kako je ždrao kao svinja i da ništa nije platio a ja mu kažem kako svaki osuđenik na smrt ima poslednju želju i da ju je upravo iskoristio.
On se samo debelo nasmeja.
Uskoro, padne Onaj njegov pa dođoše Oni naši pa ortak postane član DS-a, uspešan već privrednik u sektoru vecepapirologije pa magistrira ubrusologiju.
To mu je posao. Da se lepo obriše.
E, sada. Ti njegovi a nekada naši mu ponude mesto direktora kulturnog centra. Ovaj se razmišljao. Šta će, do sada je pravio klonja papir i ubruse. Skonta on, upiše školu za “menadžera preko noći“ i postane Menadžer u kulturi.
I tako, obožavalac Aske i vuka postade direktor kultunog centra.
Njegov gazda čestita 8. mart na bilboru roze pozadine, i u opšte, na bilbordu koji podseća na žeski polni organ. Da ne psujem iako bih ga rado oterao u istu.
Ulica Otvorenog srca opušteno preraste u ulicu otvoren bulje sa otvorenom ponudom na zaključenje ugovora sa njegovom “Gajbice” firmom za brisanje pozadine bilborda.
Današnja Politika donosi vesti iz Japana. Dvadesetoro mladih istraživača okeana, pokušavajući da sačuva od izumiranja jednu endemičmu vrstu, protestvuje ispred japanske vlade, tražeći da ministar okeanologije izdvoji više novca za njihov plemenit poduhvat. Niko se ne obazire na njih.
Ministar je okupiran važnim državnim poslovima. Tanker koji prevozi naftu je poslao sinoć S.O.S. signal i cela Pomorska flota je angažovana kako bi se izbegla humanitarna katastrofa. Za vođu akcije spasavanja priobalja je određen sam ministar okeanologije.
Ostali ministri su na radnom pikniku povodom Dana prijateljstva. Tog dana, svi članovi vlade sa svojim porodicama odlaze u jedan veliki park u blizini Tokija gde održavaju sednicu i odlučuju o trenutnim problemima države. Razlika u odnosu na svaki drugi dan zasedanja vlade nije samo u okruženju u kome se sednica održava. Pored vetra koji važne državne papire povremeno odnesi nekoliko metara od stola, cvrkuta ptica i svežeg vazduha, ministrima u krilu sede njihova deca.
Deca su obično nemirna je l’? Deca kao deca. Ali, na Dan prijateljstva ona su skoro nečujna. Kao da ona sama, bez obzira na uzrast, shvataju značaj trenutka.
Supruge i muževi ministara i ostalih članova vlade se nedaleko odatle sunčaju na improvizovanoj plaži.
Ne govore glasno svesni važnosti poslova koji se upravo, u njihovoj neposrednoj blizini, obavljaju.
Muž ministarke zdravlja je prošlog Dana prijateljstva bacio oko na suprugu ministra vojnog. Postavio je svoj peškir odmah do nje, stavio svoje nove ReyBan naočari i poče sasvim tiho da pevuši svima poznatu pesmu.
“Dan kao svaki drugi, mislim.
Dan kao svaki dan, misliš…”
Ostali mu se ubrzo pridružiše u pesmi ali sasvim tiho. Skoro šapućući.
Predsednik vlade, vidno umoran, označi početak pauze i svi odmah poskidaše pantalone, košulje i sakoe, deci naduvaše gumene mišiće i šlaufove pa jurnuše svojim muževima i suprugama.
Pesma, koju je započeo muž ministarke zdravlja, sada se orila celim parkom.
Ispred vlade glupa mladih istraživača je bila sve glasnija i nezadovoljnija. Domar zgrade vlade koga je glupa svojim glasnim povicima probudila izađe protežući se ispred zgrade i upita ih zašto viču.
Okupljeni mu rekoše da hitno zahtevaju sastanak sa ministrom okeanologije.
Domar im objasni da je noćas jedan tanker poslao S.O.S. signal i da je ministar na okeanu.
“Neka se vrati, odmah!”, začu se iz mase.
“Aman, ljudi. Tanker je u pitanju. Katastrofa je izvesna. Smirite se. Dođite sutra kada se sve reši.”, reče domar zgrade vlade.
Vođa protesta se okrenu prema ostalima i reče:” Mislim da je gospodin domar u pravu ali mi ćemo ipak ostati ovde i sačekati ministra.”.
Svi se složiše.
Po isteku pauze predsednik vlade, još mokrih gaća, sede u fotelju predsedavajućeg za čelo stola. Obuče košulju a njegova žena mu zateže kravatu.
“Pantalone ću, draga, posle obući. Još su mi mokre gaće.”, reče predsednik.
“U redu. Mada, možda bi bilo pametnije da ih odmah presvučeš kako se ne bi prehladio.”, zabrinuto mu reče žena.
Predsednik odmahnu rukom i nastavi sastanak.
“Gospodine predsedniče, domar se javio dok ste se brčkali. Kaže da nekakva gupa ljudi protestvuje ispred zgrade vlade, traže hitno sastanak sa ministrom okeanologije.”, predsedniku, tiho na uho, saopšti sekretar vlade.
“Ministar je na okeanu. Ništa od toga. Neka ih domar rastera.”, reče predsednik.
Na dnevnom redu današnjeg sastanka bila je mogućnost povećanja cena komunalnih usluga. Na osnovu molbe građana, kojom traže od vlade da cena komunalnih usluga poraste za 50 procenata kako bi iskazali poštovanje prema komunalnim radnicima a istovrmeno i zahvalnost za njihov dosadašnji marljivi rad, predsednik vlade otvori raspravu o ovoj temi.
Predlog je posle dugačke i mučne rasprave bio usvojen. Ministar finansija se radovao novom prilivu sredstava u budžet a ministar za socijalnu politiku je trljao ruke, znajući da im ovaj usvojeni predlog osigurava mandat i u sledećoj vladi.
Kupinasti kitovi, dugački svega tri metra, su bili povod protesta grupe mladih istraživača.
Ova vrsta kitova je posebna po sposobnosti da vremenom razvije ljudske navike, poput odlaska u određeni deo okeana kako bi vršili nuždu. Izbor mesta za nuždu nije nasumičan več bi Kupinasti kitovi mesto birali računajući na struje koje bi njihov izmet dematerijalizovale. Izuzetno pedantna i po malo zastrašujuće razumna životinja. Inače, na meniju Kupinastih kitova nisu ljudi i druge životinje već morske alge i drugo bilje.
Naučnici su imali nameru da od ministra okeanologije traže dodatna sredsta za veštačo uzgajanje hrane za Kupinaste kitove jer tokom zime, usled niske temperature vode, okeansko bilje ne niče.
“Sekretaru, pošaljite ovaj dokument u vladu neka se arhivira I obeležite ga oznatom “HITNO””, reče predsednik, pružajući sekretaru akt o povećanju cene komunalnih usluga za 50 procenata.
Tako bi urađeno.
Dok je slao mail sa dokumentom u atačmentu, sekretar, koji je u tišini za vreme sednice sa svojim sinom igrao online poker, greškom u polje namenjeno adresama primalaca dodade i svog zeta.
Muljamoto, sekretar u opozicijonoj partiji Narodnog Jedinstva, po prijemu ovog mejla odmah obavesti predsednika svoje partije o nameri vlade. Predsednik partije Narodnog Jedinstva ubrzo posla istovetni mejl sindikatu komunalnih radnika.
“Kupinasti kitovi su najdivnije životinje, zar ne? Tako su posebne.“, reče Ki Tuu.
“Zaista jesu. Nisam video do sada takve iako se životinjama bavim već 20 godina.”, odgovori Tu.
Sedeli su pored ogromnog bazena, tik uz okean, i posmatrali majku i mladunčad u izlivima ljubavi.
“Neće ovako moći, moj Ta!”, viknu Mo po čitanju maila koji je stigao od predsednika partije Narodnog Jedinstva.
Ta je upoznao Moa još za vreme studija. Na fakultetu su, za vreme studentski protesta, njih dvojica probivši se kroz kordon policije uspeli da istaknu zastavu Japana i natpis “Sigurna budućnost!” na prozoru zgrade Rektovara.
Ubrzo po tom bivaju uhapšeni i optuženi za izazivanje sudentskih nemira. Proveli su, po naredbi suda, nedelju dana u kućnom pritvoru.
“HA! Neće im to proći! Omalovažavaju nas moj Mo.”, vidno uzrujan, besneo je Ta.
“Pozvaću Haj i De, organizovaćemo protest odmah pred vladom. Slažeš se?”.
“Nego šta?!”.
Tanker je pored svih pažljivo sprovedenih mera počeo da tone. Ministar okeanologije odmah obavesti predsednika vlade i zatraži njegovu dozvolu za spovođenje daljih mera.
“Kakve bi to bile mere, ministre?”, upita predsednik vlade.
“Tankerovo potopljenje je izvesno, to ne možemo sprečiti, ali predlažem da supstance koje nismo uspeli da u potpunosti izvučemo iz tankera, uz pomoć gustih mreža usmerimo ka obali. Tamo bi, uz Vašu dozolu, bili angazovani pripadnici komunalnih službi koji bi naftu i ostale supstance skupljali velikim usisivačima.”, saopšti ministar okeanologije.
“Počnite sa realizacijom tog plana. Narediću da svi komunalni radnici odmah budu razmešteni duž obale.”, reče predsednik vlade računajući da će povećanje plate delovati stimulativno na komunalce.
Pred zgradom vlade grupi naučnika pridružiše se komunalni radnici. Ki i Tu se srdačno pozdraviše sa Ta i Mo. Uskoro su na velikom platnu napisali, jarkom crvenom farbom, “Ujedinjeni ka cilju.”.
Nafta usmerena gustim mrežama, poče se taložiti uz obalu i okupira ubrzo velike bazene u kojima su bili Kupinasti kitovi.
Majka je bezuspešno pokušavala da sa mladuncima ispliva iz bazena. Gustina vode pomešane sa naftom i helimikalijama se uvećala što je još više otežavalo njihovo kretanje. Kiseonika je bilo sve manje. Još neiskusni mladunci pratiše majku. Ubrzo, njihova beživotna tela plutala su bazenom.
Скорашњи коментари