pizdim

Vozio sam obilaznim putem. Često prolazim tuda I znam svaki jendek, otvoreni šaht, neravninu. Istina je, upoznavanje sa obilaznim putem trajalo je dugo. Ponekada, bilo je bolno po moj džep, pogotovo onda kada sam uleteo prednjim desnim točkom u otvoreni šaht. Auto se tada zaljuljao, iako nisam vozio brzo, gubio sam kontrolu nad šklopocijom ali se srećom isprečilo drvo. Udario sam u njega kolima, glavom u volan a onda pesnicom o šoferšajbnu. Šteta-neprocenjiva.
tip iz osiguranja, a njih posebno mrzim, me je, procenjujući štetu pitao :”Niste mogli izbeći tu rupu?“. Ćutao sam i gledao tu varalicu. Škrgutao sam zubima i širio nozdrve. Opet me je upitao isto.
“Ne, nisam! Rupa je širine polovine dužine mog automobila. Da ste vi upali u nju, verovatno bi vas proglasili nestalim.”, izgovorih u dahu.
“Dakle, niste mogli da je izbegnete. Jasno, velika je.”, rekao je gospodin Varalica.

Nestajalo mi je benzina na tom putu, kvario mi se auto, mobilni telefon, veza, veze, prijateljstva. Ne, ja uporno idem ti obilaznim putem i ne odustajem.

Danas sam preslušavao Boškov novi album na svom novom supersoničnom mobilnom aparatu. “…u nedostatku snage stvari radim iz inata pa me svaki korak napred vrati dva koraka natrag…-Škabo-Remek Delo http://www.myspace.com/skabomaestro” .
Nisam jedini. Uteha? Da, u trenutku. Inače!?

Prošao sam pored kratera iz kog me je izvlačio Kolja u pola 5 izjutra. Vidim, staklo rasuto po putu i tragovi kočenja. Neko se skenjao tu skoro.
Nastavio sam razmišljajući koji li je tip automobila tu uleteo i koliko košta opravka. Glava me je zabolela.

Inače me prati ta kurata sreća. Taksista me je sustigao UZBRDO u Pariskoj i slupao mi zadnji kraj kola, pre par meseci. Pogledam u retrovizor, vidim tipa koji lupa po volanu svojih kola, besni. Pomislim, ovaj je lud. On izlazi i kaže:”Sada idem od majstora. Ugradio mi je ABS. jebem ti ABS. aj da rešimo ovo bez pandura?”.
Ja pristanem. Odvezem kola u Boleč kod limara koji popravlja kola koja ovaj taksista slupa, inače. Ima posla, čini mi se.
Taksistu sam pokupio krvavih ruku. Klao je piliće kada sam došao.
“Nemaš problema, bato, čim popravi on ja te zovem i teraj kola.”, kaže mi taksista krvavih ruku.
“Kul.”, kažem i odem.
Dok sam se vraćao, popravljenim kolima, otpadne mi korpa ili neki đavo već. Vozio sam u trećoj brzini do kuće. Stao sam ispred garaže, zapalio cigaretu i odustao.
Kola sam neispravna prodao. Vidim tog tipa, što ih je pazario, povremeno. Kaže, idu kao zmaj. Ja se nasmejem i dodam :“Srećno!”.

Na obilaznom putu, vidjam redovno ista kola. Blicamo jedni drugima. Put obilaznih. Prepozajemo se I poštujemo jedni druge. Ne znam zašto ali prija mi kada vidim nekoga u lošijim kolima. To je teško i retko ali desi se.

Kada sam se isključivao sa obilaznog puta, žmigavci su me izdali. Tip iza mene je legao na sirenu. Ja sam pogledao u retrovizor, slegao ramenima i vikao:”Ne radeee!”.
Obišao me je I kroz prozor doviknuo :“Ne rade ti žmigavci!”.
“ZNAAAM! Jebi ga.”, viknuo sam.
“Pa, popravi ih!”, viknuo je a onda me začadio dizelom iz auspuha.
“Ma, popraviću. Jednom…”, pomislih.

Navrnuo sam do Krleta I Mice. Sede na terasi. Ćute I puše.
Sednem, ćutim, pušim.
Posle pola sata ustanem i krenem.
Krle, suvog grla pita gde ću? Kažem mu da idem da radim nešto a on me pita što.
“Jer nemam para za žmigavce, letvu volana i homokinetički.“, kažem.
“Pa, šta?”, pita.
“Ništa.”, kažem.
“Aj, onda.”, dodajem.
Klimnuli su glavom i skinuše patike obojica u isto vreme. Sve rade kao jedan. Uvek! Srećom, imaju dve klonje.

Na semaforu, blizu kuće, na pešačkom vidim devojku. Bili smo zajedno pre nekoliko meseci. Ona je morala da pali negde. Ne sećam se gde. Ja sam isto palio negde. Ne sećam se gde.
Javlja se. Maše. Pokazuje rukom pozovi me. Klimam glavom.
Neću je zvati. Moram da idem. Ne znam gde.

Zeleno je. Prva ne radi. Krči nešto ispod menjača. Pizdim. Izlazim iz kola, odguram ih do ivičnjaka i odšetam kući i sednem za komp.

proci ce

Probudio sam se kasno danas, obukao se i krenuo na rucak.
Obukao sam nove pantalone koje mi je poslao Stefan. Svabija dizajn, brother.
Slicne sam video u izlogu jedne radnje danas. Nisu mi se svidele na lutki.
Imaju na dupetu neki znak, zig jebem li ga, za koji mi je Stef rekao da je strasno POP stvar trenutno.
Poslao mi je te pantalone i majicu sa obelezjima Nemacke Kumunisicke Partije.
Nemci obelezavaju godisnjicu osnivanja te partije danas pa tamo vlada kumunisticko-trgovacka euforija.

Danasnji dan, koji gledam, jos uvek je miran i poprilicno pust, nedeljni iako je danas “Srpska NG”.
Proslo nas je valjda.

Secam se “onih godina” kada su se Kalashikovim klinci igrali tu po kraju.
Pravi roditelji su svojoj deci, tih godina, davali bojevu municiju, prave metke samo za “nasu” NG dok su oni drugi roditelji svojoj razmazenoj deci pune okvire donosili svaki dan sa posla.
Posle svih “tih godina”, sedim 2003. u kasarni u Vranju. Napolju magla i hladno kao na motoru bez kacige u januaru, a na televiziju prilog “Kalasnjikov u Srbiji”.
Covek dosao u Srbiju.
Nije to cudno, Kasandra je dosla u Srbiju posle peticije za njeno pustanje iz zatvora, Sloba se vratio, doduse, njega ne bi ni sahranili u nekoj drugoj zemlji, groblja kucnih ljubimaca su prepuna. Izvinjavam se zivotinjama, organizaciji ORKA (http://www.orca.org.yu/) i slicnim organizacijama na neumesnom poredjenju.
Ima tu jos nekih koji ce se na zalost vratiti, nekih koji bi voleli da se vrate ali ne mogu, ima onih koji se nikada nece vratiti (blago njima).

Dakle, Kalasnjikov posetio Srbiju i sa osmehom rasklapao, sklapao svoju pusku a u prilogu se jasno videlo kako ga neki nasi majori, potpukovnici, djenerali gledaju cudno dok im je objasnjavao posebnost puske koju je izumeo.

Jedan matori, debeli major, u pozadini, drzi Kalas, zvekne ga o zemlju, ovaj se raspadne na delove, major se smeje, sklopi pusku, repetira je, stavi Kalas o rame i kaze (to se culo u programu) “al smo im ovim jebali mater. Svaka ti cast Kalasnjikove”.

Dok se okrenes dan se zatamni. Noc ga gricka vec od 4!

dobar je bio rucak. Pili smo Dunjevacu. Pazi, Srpsku Dunjevacu. Ipak je “nasa” NG danas.
Ma, cija god da je samo da je Dunjevace i smeha.
Sprdnje radi, prekrstili smo se pred rucak i tri puta pred Dunjevacu. Ova nas je kasnije, moram reci, raskrstila sa zivotom.
Dok smo se tako pijani, punih usta psovki i Srpskog ponosa, vracali polupraznim ulicama kuci, dok Kolja ponosan na svoj nadimak prica o majci Rusiji a ja kako je Kosovo deo Srbije, prisao nam je tip razvaljen od necega i trazio cigaru.

“je si ti prijatelju bio u vojsci?”. Pitam ga dok Dunja izbija iz mene.
“Je je jesam, sto da ni ni nisam?!”, odgovara ovaj.
“Bravo, sad mozes da se zenis!”, dobaci Kolja.
“M m mogu, sto ne ne ne mogu?! Zdrav sam, prav, malo se drogiram ali ce p p proci.”.

Kolja izvadi buksnu iz dzepa, zapali je, nasmeje se i kaze “majstore, nije to glava pa da prodje bol!”.
Ovaj ga gleda pa sve pruza ruku ka buksni.
“’de ces? Pa sad ako ti popusis ovu spravu kako nas da prodje?”.

“ajmo batice, da nas prodje!”, kazem mu vadeci cuturicu koju sam dobio za rodjendan. Napunio sam je ostrom Sljivom.

Onako razvaljeno smo izgledali, verujem, tipicno Srpskonovogodisnji.
Otetursamo se nekako.

Pred vratima me je cekala gospodja Klaric.
“Komsija, trebalo bi da se pozabavite svojim zivotom. Vec mesecima vas vidjam u poprilicno ocajnom stanju!”.
“Gospodjo Klaric, to je zbog zime. Proci ce, zar ne?!”
“Hoce, proci ce.”

Gospodja Klaric je potomak nekog zajebanog djenerala i zrtva nacionalizacije.
Zanimljiva zena, punih albuma proslih vremena.
Na zidovima njenog stana su povesani skoro svi djenerali i vojskovodje, ujedno prijatelji njenog pokojnog pradede.
U bifeu rakija Zlatiborka a na stolu slatko od sljiva.
Kod nje se uvek dobro najedem i napijem.
Ponekada je suvise matora i prica sentimentalna sranja ali me je od uvek volela. Stvarno ne znam zasto!

Prosao sam pored nje, oslanjajuci se o zid, pozeleo joj srecnu “nasu“ NG i obecao joj posetu i razgledanje albuma krajem nedelje.

Poradovao sam se krevetu ali me je Kolja pozvao da sidjem da popricamo.
Rastali smo se par minuta pre toga i znao sam da me zove na pivo.

“Jel mi idemo negde veceras?”, pitao me je njisuci se.
“Pa, Srpska je nova godina, gde da idem? Ajmo kod mene, zvacemo neke zene. Picemo i sprdacemo se!”.
“I tako da mi prodje docek nove godine?!”, rasirio je kapke toliko da sam ocekivao da ce mu oci ispasti svakog trena.
“Proci ce, brate. Proci se cela godina i ti i ja cemo opet da sedimo ovde. Otvaracemo peto pivo i ono ce da prodje, pa cemo otvarati sesto, sedmo…!”
“majku mu, sve prolazi, izgleda?!”, rekao je podignute glave, prateci let smrznute ptice.

“Jeste, sve prolazi samo ona mala Jelena nikako da prodje.”.
Jelena je klinka iz komsiluka koja voli da nosi kese sa natpisima velikih, glamy firmi cak i kada ide po hleb.
Uvek je bila sa nekim momcima u beloj garderobi a sa nama je pila par puta pivo tu ispred. Smejala bi se, bilo bi joj je lepo ali bi onda zapistao njen moderni telefon a posle par minuta bi se pojavio crni auto i covek u belom.
Slabi smo, obojica, na nju. Ona nije izgleda na nas. Mada bi nam bilo podjednako drago da je proseta bilo ko od nas dvojice. Cak smo spremni da obucemo belo.

“proci ce i ona jednom. Samo moramo da se strpimo, da cekamo ovde.”, rekao sam mu otvarajuci pivo upaljacem.

Prolazi i ovaj dan. Noc ga umace u beli mesec koji ce veceras biti rupicast od puske gospon Kalasnjikova.
Mi cemo sutra imati glavobolju i mamurluk koji ce proci.
Verujemo da ce se isto desiti i sa nasim tiketima u kladionici, bolom u kolenu i ledjima.
Ma, proci ce, mora da prodje… Sve prolazi.

gospodja starost

Starost je stigla. Kucala je nekoliko puta ali je niko nije pustao unutra.
Ona je bila uporna. Kucala je sve jace, zvonila, grebala po vratima.
Vrata se inace otvaraju, kao i u svakoj kuci, ali je gospodja Starost htela da bude dostojno docekana i ugoscena.
Ukucani su pored Nje prolazili svakog dana. Pa, bila je ispred vrata.
Kada bi se vrata otvorila Starost bi se nasmejala i pomislila “oh, konacno! Sad cu uci u ovu malu kucu i pomeriti vreme u napred. Samo da me pozovu.”.
Medjutim, niko je nije hteo. Svi su je se gnusali, pricali o smradu koji ostavlja za sobom, sedim vlasima, samoci o kraju koji ona donosi sa sobom.

Gospodja Starost je svakog dana bila zanemarena. U kucu su ulazili gospodja Sreca, gospodja Nemastina, gospodja Bolji Dani, gospodin Zivot i jedan izuzetno fin mladic, gospodin Mladost.
Ovaj mladic se Starosi svideo.
“Taj polet, svezina, moc…taj zivot…Ah!”, mislila je Starost.
Imao je je ovaj gospodin sve sto Starost nije. Smatrala je sebe savrsenom za njega a medju ostalim gospodjama bila je ismevana.
“Starosti, zasto se nadas kada je jasno da neke stvariri nikada ne idu zajedno?!”, rugala se gospodja Zivot gospodji Starost.

Starost je bila mirna, strpljiva i svesna da uvek dodje trenutak smene godisnjih doba, dana i noci, pre i posle podneva.

Stajala je, siroma Starost, ispred a ponekada bi virnula u kucu kroz odskrinuta vrata.
Jednog dana je videla gospodina Krizu sa gospodjom Srednjih Godina, jednom postovanu gospodu Grip i Bol kako postavljaju figure na sahovsku tablu. Oni su tu bili cele nedelje a Starost nije bila pozvana.

Strasno se ljutila Starost!

Decembarsko jutro, topla soba, zamagljeni prozori.
Iz kuce se cula pesma, nazdravljalo se, vikalo. Gospodja Sreca se sepurila kucom a nekoliko dana posle toga se na vratima, uz odusevljenje svih, pojavio se gospodin Zivot.
Svi su ga gledali, osmehivali se, slavili ga.
Starost je pokusala da zaviri u nosiljku i vidi sta je to gospodin Zivot doneo pa su svi tako srecni ali ju je Zivot grubo odgurnuo.
O, kako je samo gospodja starost poludela. Uletela je u kucu, obisla svaki cosak, obrglila svakog ukucanina, pomerila vreme na satu, ubrzala kalendar.

Posledice su bile ocigledne.Tata je postao deda, mama baba a deda pradeda.

Svakog narednog jutra, u kuci su se smenjivale gospodje kao nikada do tada.
Gospoda su jos bila pijana od slavlja ali se moglo ocekivati da ce cirkulacija gospode uskoro poceti.

Starost je pocela da steze!

Obavijala je koga je stugla i ukucani su postali toga svesni.
Kada bi neko zastao, Starost bi ga nemilosrdno i vesto pogurala dublje, blize sebi.
Nije vise mogla gospodja Starost da izdrzi to izopstenje. Samo je zelela drustvo, a niko nikada nije zeleo njeno drustvo ili jeste ali ti su bili retki.
Nije joj bilo jasno zasto je tako. Svesna je gospodja Starost sta nosi sa sobom.
Smatrala je sebe bitnom, bar jednako bitnom ostalim gospodjama i gospodi.
Starost je puna iskustva, znanja, mudrosti pored svojih losih strana.
Zar ih nemaju sve Gospodje i Gospoda?

Kada se pojavila gospodja Smrt, jednog popodneva, koju gospodja Starost nije cenila jer je donosila sobom suze uglavnom, gospodja Starost postade svesna svoje moci i uticaja.
Doduse, tog popodneva opet nije bila u centru paznje, gospodja Smrt je je bila, ali je sada cvrsto verovala da preko svog polozaja u drustvu moze da se konacno sretne sa gospodinom Mladost.
Razletela se Starost opet po kuci. Izabrala je musteriju i dala joj jos nekoliko meseci mladosti u kojima ce se Starost spremati za vazan susret.
Sela je gospodja Starost za sto, uzela naliv pero i pocela da pise gospodinu Mladost.
Obavestila ga je kako bi bilo pozeljno da se vide radi primopredaje jednog klijenta.
Vesta je Starost. Nije dozvolila da se u pismu oseti njena strahovita zelja za susretom.

Gospodin Mladost se sledeceg meseca pojavio. Starost je zanemela. Nije mogla da izgovori ni rec pa se poce izvinjavati.
“oprostite, zbunili ste me! Spremam se za susret sa Vama, evo vec mesec, dva a sad ne znam gde mi je sta, sva sam pogubljena. Boze, senilna sam!”, rece Starost.
“Postovana gospodjo, bez zurbe, sve cemo stici, citav zivot je pred nama.”, rece Mladost.

Pokusavala je Starost da se urazumi, sredi, smiri. Uspela je nekako na kraju da se pribere ali je tada Mladost poleteo prema vratima, izvinjavajuci se sto odlazi tako brzo, pravdajuci se sastankom sa gospodinom Detinjstvom.

Gopodja Starost sede na kauc. Dugo je gledala u pod.
Letele su oko nje gospodja Pozar i gospodin Poplava, pokusavajuci da saznaju o cemu je rec.
Gospodin Poplava donese casu vode Starosti a gospodja Pozar nalozi vatru u peci. Sedose pored Starosti a ona je samo cutala.

“ Vidis, nas elementarne nepogode, losa raspolozenja pa eto i odredjena doba zivota niko ne voli!”, rece gospodin Poplava.
“Sto se pre naviknes, lakse ti je!”, na to dodade gospodja Pozar.

Gopodja Starost se povukla u jedan cosak kuce i dugo razmisljala.
Prekide je gopodja Smrt.
“Hajde Starosti, sta se vuces, ima da se radi. Potpisi ovde pa da nosim ovog debelog.”, bahato ponasajuci se, rece Smrt.

4 evra

Poslednja cetiri evra!
Vec 10 ruku, za redom, gubim. Jurim crveno padne crno, ganjam uporno par padne nepar, ulazem na gornji deo a padne donji.
Ea, znam na pamet svaku boju, svaki zvuk kugle, uhvatio sam sistem ceo, drzim ga u dzepu, ha!
U poredjenju sa onim starim poker masinama koje su matorci lupali tu po kraju ovo je sofisticirana stvar. Gospodski posao.
Dodjes, pozelis dobar dan devojcici na salteru, zamenis kes, na vratima ti pridrze kaput, kupis dobru cigaretu a uz casu, dve ostrog pica razmenis poglede postovanja sa ekipom oko stola, pogledas ih dobro. Promotris krisom, bez reci, kako kome ide, koliko ima pred sobom, dokle ce ici.
Novac, ubaci negde novac u predhodu recenicu. Kes, djenge, lovu, pare burazeru, pare i sve ti je jasno.

Nerviraju me ovi klinci sto su podivljali. Cale im daje kes za Reabok i Nike a oni ovde sve to izgube. Zajme, kradu, vacare na sitno. Poludeli su.

Ja nisam bio takav! Dolazim ovde vec 15 godina.
Doduse, imao sam srece, drugim drumom sam gazio!
Stari Malisa me je naucio svemu. Prvo sam, godinu dana, cistio svinjac koji ostane u kancelariji za njim i njegovim pajtasima sa Karaburme pa postepeno ulazio u tajne slusajuci.
Malisa je umro od srcke. Kazu da je kockarnica bila u velikom dugu a da on nije mogao da skupi dovoljno da bi pokrio ceo dug.
Jedan dan je pokleknuo pred salterom u Posti dok je cekao red da podigne svoju penziju iz Shvice.
Mislim da lazu!
Malisa je bio mozda kriminalac i to… ali Malisa je bio “kriminalac pod konac”.
Radio je veliki kes i nikada nije pao. Covek nije proveo dana na daskama.
Ovi njegovi… Svi su popadali nekoliko dana posle Malisine poslednje penzije.
Dziberi, neumereni dripci, tu iz kraja.
Niko od njih nece izaci jos najmanje 5 ‘dina a kada izadju opet ce pasti na nekom sitnom sranju.

Cavka, jedan od njih, je prvi put pao srednjoskolski. Hocu reci, upao je na gajbu kod drugarice iz srednje skole. Ona je zivela sa babom.
Cavka i “ekipa” su nafurali zenske carape premazane likrom na glave, by the way PROVIDNE, zavezali babu i tu ribu, cimali ih, pretili pistoljima i digli mozda 1000 demica (http://en.wikipedia.org/wiki/German_mark).
Ulicu, dve od “bakine kuce” su se slupali.
Upali su u kanal kolima. Kecom! (http://en.wikipedia.org/wiki/Zastava_101)

Malisa je potezao posle neke veze da povuce klince iz kraja sa dasaka. Uspeo je da sredi da izadju posle 3 godine. Klinci su odrasli. Padaju i dalje ali sada nema Malise da ih izvlaci.

Matori mi je verovao! Nosio sam pare sa kraja na kraj grada. Ne samo pare, svasta sam nosio. Bilo je ludo vreme. Keva je kao profanka radila za 3 a matori kao sluzbenik za 5 dojce maraka. N agjbi 8 kerMa. Raskos pravi!
Ja sam imao za svog baticu i sebe. Kupovao sam mu blok br. 5 svake nedelje.
Mnogo je voleo da crta. Upisao je posle akademiju. Tamo se nije proslavio ocenama ali sada radi za veliki kes preko. I dalje “crta”!

Imam ova 4 evra ispred sebe i nemam pojma sta da radim sa njima!
Stavicu na… gde da stavim, ne ide me, danas?!
Ma, ne ide me vec mesec dana! Trosim ono sto mi je ostalo od onog dripca Jankovica.
“Los kockar sa puno para”. Ova kategorija se smatra inside informacijom u kocki.
Nesto kao transfer “know-how” tehnologije. Ima vrednost dok je drugi ne znaju!

Tog neznalicu sam odradio za sat, dva. Nije imao sanse. Sve sam radio po sablonu.
Postoje te neke osnove ove “nauke”! Ides duplo ako promasis da bi vratio i slicno.
On i ja smo sedeli za stolom. Ja sam mu povladjivao prvih par krugova. Lozi ga, tapsao po ledjima za svaki dobitak, i najmanji. On se razvijao, rastao. A onda sam pubertetliju osisao na celavo, poslao ga da mi pazari ciglu i vrati kusur.
Kusur nije imao tada. Jurim ga neko vreme. Ma, uzecu mu ona kola.
Vozi nesto veliko i crno. Mislim da je BMW?!

“Gospodine T., ulazete ili preskacete?”, pitala me je Jovana. Mala iz kraja. Namestio sam je tu da radi. Bolje to nego da se vuce sa ovom bagrom iz ulaza do mog. Valjaju gudru, klinci su i pasce.
Ona ne valja, pusi mozda dzeju i to je to. Cale joj je bivse vojno lice koga su razalostili jer je odbio da ide u Bosnu. Pametan covek! Koji ce moj tamo.
Penzija mu je mala i Jovana mora negde da radi dok ne zavrsi tu svoju skolu ili ce poceti da valja sa ovim dripcima.
On kockarnicu shvata kao steciste bluda. Morao sam da mu objasnjavam kako ce neko uvek voditi racuna o njoj i da cu bilo kome ko je pipne glavu odvrnuti.
Ovi klinci iz obezbedjenja je cuvaju. Dajem im neki sitan kes, da je pripaze, svakog meseca.

“Preskacem duso, uzivam u sitnisu!”, nasmejao sam se Jovani a ona mi je otpozdravila salutirajuci. To uvek radimo! Na ulici, za stolom, u ulazu, na stepenicama. Dobro, ne kada je njen matori tu. Mislim da bi on popizdeo malo.

“Lepa je noc! Mozda bi mogli da se prosetate malo, gospodine T.?!”, predlozila je.
“Mala, ne seri nego vrti to za sta te placaju. Ja placam svog finansijskog savetnika. Ti kada zavrsis svoj fakultet onda pricamo, u redu?”, odbrusio sam joj namrgodjen.
“Razumem, gospodine T.!”, opet je salutirala. Znala je da to sto pricam ne mislim nego pred ovom bagrom oko stola moras tako ili postovanje koje uzivas lapi.
“Mala, ne zajebavaj! Vrti, to najbolje znas!”, dobacio je Kosta Buljas. Jedan od “hrabrih u gomili”.
Skocio sam na njega, udario ga po sred face. On se otkotrljao nekoliko metara od stola i tamo ostao.
“Nemoj tako Kosta! Nije lepo, to je devojcica jos, dama. Nemoj tako ili ces napolje.”, rekao sam namestajuci kragnu na kosulji.
“gospodine T.”, problemi?”, pitao me klinac iz obezbedjenja koji se tu stvorio za cas.
“Momce, radim tvoj posao. Nema sad problema. Jel tako Buljas?!”, viknuo sam, gledajuci u Kostu.
“Nema gospodine T.! Nema. Idem samo da se umijem. Stolice su nestabilne, momce, popravite to. Gde je onaj mali sto cacka oko tehnike. Zovi ga, on ima alat. Neka sredi malo ovo!”.

Jebena 4 evra i dalje motam po rukama.
“Gospodine T., u 2 zavrsavam? Jeste li gladni?”, pitala me je skoro krisom.
“Jesam! Cekam te ispred. Moram da telefoniram.”, potvrdio sam joj oblaceci sako.

Isped sam zapalio cigaru i pozvao Jankovica. Dripca koji mi duguje “kusur”.
“Gospodine T. upravo saljem malog da Vam donese ostatak novca.”, zvucao je uplaseno.
Klinac je stigao brzo i izvinio se sto “kusur” kasni.
Fin neki. Retki su takvi danas, sa manirima.
Pebrojao sam pare, dao mu 50-ku, tako to ide. I ja sam tako zaradjivao na pocetku.
Klinac skinu svoj kacket, zahvali se i ode.

“Gospodine T., imate li upaljac?”, prisao mi je jedan od klinaca koji lupaju po aparatima ceo dan.
“Imam. A jel imas ti mozga? Lupas po tim aparatima ceo dan. Trosis pare!”, pitao sam ga.
“Nema, popiljen mi je mozak skroz! Ne znam sta da radim. Kako da se skinem sa ovog sranja.”. bio je to prvi iskren odgovor od kada sam za stolom.
“Evo sada idi i nemoj da te vidim ovde vise. Kizo, ako ovaj mali opet dodje nalupajte ga svi iz obezbedjenja. Jasno!?”, dobacio sam klincu iz obezbedjenja.
“eto resili smo tvoj problem. Ajde sad pali!”, promrmljao sam paleci drugu cigaretu.
“Tek tako?! E da to tako moze?!”, smejao se, misleci da se zezam.
“Hoce da ti izlomim ruke pa da lupas nosom po aparatima? Ajde mars!”, pokazivao sam mu rukom put gornjeg dela grada.
Okrenuo se i brzo zamakao za ugao one nove zgrade na cosku.
Pubertetlija jebeni.

Nikome ne dugujem pare pa mogu ovako da se ponasam.
Nikada ne dugujem!
To me je naucio Malisa.
“Nikada ne smes da dugujes T., tako uzivas postovanje ove bagre i spavas mirno! Vidi mene.”.
E moj matori, falis mi ponekada. Da se izjasnis o smislu svega oko nas a onda da se poseres na sve to sto si rekao.

“T. , idemo?”.
“Brza si Jovana! Idemo, kapetane.”, uhavila me je pod ruku i sitnim koracima smo krenuli na klopu.
Usput sam, u tisini noci, slusao precizan i odmeren udarac po plocniku njenih stikli.
Hoda savrseno. Ima dugacke, mrsave noge. Suknje joj divno stoje. I crveni mantilic koji smo zajedno birali pre neki dan.
Pametna i lepa devojka. Izuzetna! Zato je i cuvam.

Pokusavao sam da joj sredim papire za Shvicu preko Mise Ciriha.
Bilo je sve skoro sredjeno ali joj umre keva. Cale ostao sam i onda se predomislila.
Jedne nove godine smo pripiti zaspali u mojim kolima. Probudili se zagrljeni, cvrsto priljubljeni jedno uz drugo.
Od tada se, cini mi se, jako volimo.
Njen cale me je par puta pitao sta planiram sa svojim zivotom. Mislim da je imao neke planove za Jovanicu.
Rekao sam mu: “Da kradem, varam, kockam se do poslednje banke!”.
“Onda ti ne dam Jovanu!”.
“Uzecu ti je sam jednog dana. Samo da poraste!”.
Posle smo se napili matori i ja. Smejali se. On me je par puta nazvao zetom ja njega pravim kumunistom.
Svidele su nam se te uloge. Nema sta! Samo, on je svoju vec igrao ja svoju… nisam!

Jeli smo to vece, Jovana i ja, najmasniji burek u gradu i pili pivo.
Gadjali se limenkama i grlili se.
SVE to za ona preostala 4 evra.

Isped Botanicke sam joj pruzi dve karte. Jednu na njeno, drugu na moje ime.
“Subota, Rim? Znas jezik, ja cu ga nauciti. Tamo se isto kocka! To ne moram da ucim.”.
“U subotu?! Jebi ga, ne mogu. Imam zakazanu biopsiju!”, rekla je smejuci se histericno.

Plakali smo celu noc.

Kada sam odlazio kuci rekla je :”hej, pregled je u 9 avionski let tek u 17 mozemo da stignemo?!”.
“Mozemo, spremi stvari ali nemoj nista da govoris matorom Generalu. Pisacemo mu odande.!”.

U subotu je vozim na Onkoloski.
Pricao sam sa nekim doktorima koji su sedeli za mojim stolovima. Obecali su pomoc i protekciju.
Verujum doktorima, sta drugo?!
Ne verujem u Boga – kockar sam, zaboga!

briga

Jutros je tramvaj pregazio zenu, tu ispred. Ne, nije je udario nego pregazio. Bas!
Razmazana zena pokusavala je da dozove pomoc ali su se samo pojavljivali mehurici, baloncici na asfalu medju sinama.
Umesto “upomoc” samo Blup-blup!

Devojcica sa psom, koja je tuda prosla, vukla je snazno povodac nedozvoljavajuci svom psu sa pedigreom da polize krv ko zna koga.
Dala bi mu ona da se pozeza sa krvlju ali samo da je poznavala tu nesrecnicu.
Ovako, nije zelela da se krv njenog voljenog ljubimca zamuti krvlju neznanca sa asfalta.
Vikala je na psa, durila se a onda ga snazno privukla sebi i zapretila mu masuci kaziprstom.
Pas nije hajao! Bilo mu je svejedno ciju krv ce posrkati ali se urazumio kada mu je devojcica obecala socni teleci mozak. Podigao je rep i stao uz njenu nogu.
Devojcica ga je pomazila i krenuse u mesaru.

Jednooki sajdzija, cija je radnji odmah do sina, izaso je ispred radnje i dugo nabijao duvan u lulu svojim dugackim noktom na malom prstu. Oblizao je svoje usne, stavio lulu medju njih i zapalio je.
Pogledao je u ispeglanu zenu na sinama pa na svoj sat.
Stari schaffhausen je opet kasnio.
Treskao je njime, gledao ga, podizao i spustao poklopac. Setao je nervozno ispred radnje i ugazio u krv koja se slivala ka njegovoj radnji sa uzdignutog sinskog praga.
Ne bi on ni primetio krv na svojim cipelama da se musterija, koja je usla u radnju i zatekla ga kako svoj stari sat cacka, nije pozalila na fleke na podu.
“Molim Vas, ne zanima me sta radite u svojoj radnji, da li cerupate pilice, secirate golubove, izvodite rituale ali necu dozvoliti da se bahato ponasate prema satu koji sam ostavio kod Vas na popravci. Ipak je to sat koji je prosao dva Svetska rata na ruci moga oca. Otac ga redovno cisti i brine se o njemu. Nije moja stvar ali trebalo bi da dovedete radnju u red!”.
Jednooki sajdjija se posramio. Poceo je da se izvinjava i poziva na bolest koja mu je oslepela jedno oko.
“Izvinite, ne vidim dobro. Eto, imam samo jedno oko.”, rekao je,”a i tu ispred se desila neka nezgoda, ne znam o cemu se radi ali i komsije trgovci se zale na krv koja im ulazi u radnju i prlja pod.”, pokusavao je da se opravda pruzajuci musteriji popravljeni sat.
Musterija je platila, zaleci se na cenu opravke i uzurbano napustila radnju.
Sajdzija je doviknuo: “Pazite, molim Vas, da ne ugazite u krv. Ne skida se lako!” a onda je napunio kofu vodom, umocio u kofu metlu i poceo da cisti trotoar ispred radnje.

Mehurci su bili sve manji i redji. Pucali bi sve tise.

Komsijska macka je skocila sa simsa i odglizla nos koji je virio. Video se tada jedan veci mehur iznad pregazene zene. Macka se uplasila, ispustila nos i otrcala.

Klinac koji je sedeo na stanicnoj klupi se smejao iz sveg glasa uplasenoj macki a kad je dosao do vazduha uzeo je nos i njime gadjao devojcicu koja je sa njim cekala tramvaj.
Njih dvoje idu zajedno u skolu a on je mnogo zaljubljen u nju. Ona ga ne ferma jer joj se svidja Nebojsa iz III-2.
Jasno mu to stavlja do znanja, svakom prilikom.
“Nebojsa me nikada ne bi gadjao necijim nosom! A ti, kao dete si!”, urlala je devojcica.
Klinac je otrcao uplakan dovikujuci da ni on ne gadja bilo koga necijim nosom.
Devojcica je pogila nos sa trotoara i bacila ga na razmazanu zenu.
“Sve treba da stoji na svom mestu i svako treba da ima svoj nos, cak i pregazena zena!”, rekla je sva odrasla i mirno sela na stanicnu klupu.

Naisla su policijska kola.
“Sta se ovde desilo?”, pitao je policajac, otvorivsi prozor kola.
“Neku zenu je pregazio tremvaj, malo pre.”, rekla je devojcica.
“pa, jel ziva?”.
“Ne znam! Jedan nestasni decak me je gadjao njenim nosom ali sam ga ja vratila na mesto. Vidite, tu je, vidi se.”.
“Da…tu je sve ali mi nemamo vremena sada za to. Neko je razbio prozor gospodji, ulicu nize. Moramo tamo!”.
“Sta me briga! Idite gde zelite, nos je tu. Ceka Vas, nece on nikuda.”, nezainteresovano je rekla devojcica okrecuci glavu na drugu stranu.
Policajci su ukljucili sirenu i krenuli ka razbijenom prozoru.

Jedna beskucnica je tuda prosla i skinula cipele sa razmazane zene. Okrenla je cipele naopacke da iscuri krv a onda sela pored zene.
Skinula je svoje cipele koje su bile prljave i ofucane pa obula skoro nove cipele razmazane zene.
To je video pop koji je na stanici cekao svog brata iz Pozege. Javio mu je da je krenuo sa zeleznicke stanice ka njemu i zamolio ga da ga saceka jer nije bio siguran na kojoj stanici treba da sidje.
“Ne kradi!”, vikao je. “Stici ce te Bozija kazne, pagani stvore!”.
Ova beskucnica se nije obazirala na reci popove ali jednim okom ga je gledala i bila spremana da smugne ako ovaj krene ka njoj.

Ovaj pop je puno voleo jabuke. Iz Pozege, njegovog rodnog mesta, brat mu je donosio torbu punu jabuka, svakog puta.
Pop je sanjao jabuke, bio njima opsednut.

Kada je video torbu razmazane zene iz koje su se rasule jabuke po asfaltu kada ju je tramvaj pregazio, poceo je nervozno da seta oko torbe.
Borio se pop sa verom, nacelima koja ona nalaze a onda, dok niko nije gledao, cucnuo je i zgrabio jednu jabuku.
Izabrao je najmanju!
Sakrio se u obliznji ulaz, obrisao jabuku o mantiju i poceo halapljivo da zdere.
Pojeo ju je celu! Na prvom zalogaju se namrstio, smetao mu je ukus krvlju natopljene jabuke ali se onda navikao.

Devojka i mladic, koji su sa flasama piva u rukama prolazili tuda, zastadose kod razmzane zene. Mladic poli par kapi piva i rece: “Nek joj je vecna slava.”.

“Jel bila dobra zena?”, obracao se ljudima na stanici.
“Ne znamo! Jel to sad vazno ionako je mrtva, razmazana po asfaltu.”, konstatovala je devojka ne sacekavsi odgovor ikoga sa stanice.
“Ko si uopste ti da sudis o ljudima i dogadjajima?!”, nervozno joj se unosio u lice mladic.
“Jovane, obecao si da vise neces biti nasilan i glub prema meni a opet radis isto!”, kroz plac je govorila devojka.
“Ti zasluzujes da te tuku, maltretiraju. U stvari, ti bi trebalo da budes na mestu ove razmazane zene!”, urlao je, “sad cemo da sacekamo sledeci tramvaj i da te gurnemo pod njega!”, vikao je, histericno smejuci se.

Cula se skripa guma automobila i udarac. Automobil koji je tuda prolazio udario je mladica. Bacio ga nekoliko metara dalje. Vozac je ukljucio brisace i nastavio svojim putem.
Devojka je zgrabila pivo koje je ispustio mladic od udarca i nastavila da hoda.
Pop je iskoristio priliku i maznuo jos jednu jabuku. Opet najmanju.
Macka je capila nos ali ovaj put ga je odnela na sims i njime se tamo sladila.
Casovnicar je zatvorio svoju radnju, na vrata prikacio natpis “otisao sam na rucak” i na putu kuci je preskocio razmazanu zenu i udarenog mladica.
Stigao je sledeci tramvaj i devojcica je usla u njega uzurbano, razmisljajuci kako da opravda kasnjenje u skolu uciteljici.
Ubrzo su naisli cistaci ulica. Razmazanu zenu su ocistili smrkom a lopatama se pokupili udarenog mladica.
“Vozi! Gotovo!”, doviknuo je jedan od cistaca soferu.

violeta

Preko dana radila je kao salter sluzbenica na zeleznickoj stanici.
Neugledno radno mesto. Stajga, steciste umornog, zamisljenog, cesto prljavog sveta.
Mikrofon koji olaksava kominikaciju putnika i kartoprodavaca, zastitna stakala koja sprecavaju bacile da svrljaju okolo, racunari koji klikom odrade sve i slicna uobicajena pomagla su zaobilazi uspeno ovu stanicu. Stajga ko stajga.

Tog jutra, mali ciganin sedeo je pred ulazom sa ispruzenom rukom, kurva Milena popravljala je karmin a Veselin, masinovodja u penziji, psovao je glasno drzavu i svoju bivsu firmu.
- dobro jutro, ludi svete!
- nadam se poslednje, dobacuje Veselin. Inace namcorast cova.
- cao sreco, sa osmehom i karminom na zubima, prijavljuje se Milena.
- daj dinar, Bog ti srece dao.
Kljuc u bravu, kvaka na dole, kvarcna u steker, knjiga od juce strana 156.. Dan jedne salteruse je poceo!

Podajno mesto-moderan naziv, kucica u kojoj je prodaju karte-moj dozivljaj, 2 sa 2-realnost.
2 sa 2 je imalo jednu prednost u odnosu na celu stanicu. Unutra je bilo toplo.
prodavacica, sluzbenik za gradjanstvo-moderan naziv, strpljiva zena-moj dozivljaj, posebna zena-realnost.

Negde oko 9 sam dosao do stajge, kupovao sam kartu za more.
- Dobar dan gospodjo, molim 3 karte do Bara.
- Do Bara, Crna Gora?
Jok seko, mrmljao sam u sebi, do Bara u Sarajevu. Bas sam planirao da sutra riknem pa rekoh sebi, majstore rezervisi 3 do groblja. Sigurno ce ti burazer, keva i cale doci na sahranu.
- Naravno, gde drugde, gospodjo?!
- oprostite, molim Vas. Vise to sebe radi.
Bi mi zao, nisam nameravao da je isprepadam ili nesto slicno a i oprostite, molim Vas mi je zvucalo zaista iskreno.
- izvinite Vi, nesto sam od jutros kao ukisli jogurt.
Pogledali smo se i par sekundi bez daha zagedali. Ona nije mogla da vidi moje noge. I bolje. Burazer mi je uzeo patike, one nove, tog jutra i zapalio na fax. Ja sam obuo neke caletove. Prljave do koske, pocepane uglavnom i da, strasno su smrdele. Nikada nisam video caleta u drugim patikama. On se obicno pravda time da je on mator i da ga bas zabole za modu. Ok covece ali mondenski dogadjaj pranja nogu nikada nije van trenda kapiram.
Ja sam Violetu, tada nisam znao da se tako zove, video celu. Pristojna devojka, zena sta vec.
Nikada je ne bih zaposlio na takvom mestu, ulepsavala ga je. Moja predstava o stajgi je totalno dugacija. Ali sta ja znam, ja sam samo jedno bedno piskaralo.
Pokusao sam da je procitam gledajuci je u oci. Uvek to radim. Cesto ubedjujem sebe kako ima super moci i kako umem da procenim coveka na taj nacin.
Nisam uspeo. Spustio sam pogled i samo se nasmejao, blago kao svakoj prodavacici koja mi ponudi kusur umesto zvake. To izuzetno cenim. Ziveo kusur!

Uzeo sam karte za Bar u Crnoj Gori, okrenuo se i posao ka izlazu.
- gospodine, glavom proturenom kroz izrez na staklu, viknula je!
- izvolite, zaboravavio sam nesto? Stalno to radim. Secam se, u obdanistu ili bese predskolsko, zaboravio sam svoje patofne ispred prostorije za animaciju dece-moderan naziv, odvratne sobe u kojoj je preovladjivala zelena boja-moj dozivljaj, obicna ucionica bez skolskih klupa-realnost. Te patofne mi je keva kupila i bile su jednako odvratne kao i sve stvari koje sam od nje dobio. Nije mi sad nesto zao tih odvratnih patofni nego upucujem na svoju osobinu, zaboravnost.
- vas jogurt, doviknula je ova zirafa-salterusa!
- jogurt? Pomislih, devojko, zeno sta vec, nema sanse da sam zaboravio jogurt jer u rukama nema bureka, hello, b.u.r.e.k.a.!
Vratim se po jogurt koji nisam zaboravio i zahvalim se uz osmeh.
- bas ce mi dobro doci uz ovaj masni burek sa sirom!
Ona me nije mogla videti celog i mogao sam sebi priustiti slobodu laganja.
- gospodine, pazljivo sa jogurtom! Jasno je da bez njega nema dobrog dorucka.
- tacno, gospodjice.
Ucinilo mi se to gospodjice kao primereno revnosnoj salterusi.

Ostatak dana sam proveo pored reke sa svojim prijateljem koji radi u DB-u, pokusavajuci da od njega saznam sve tajne ovog sveta.
Nista nisam saznao. Gnjavio me je sve vreme ispraznim pricama o osvajacko-pucackoj igri koju je instalirao na svoj racunar. On je ponekada stvarno dosadan. Zandarm.

Krenem kuci tenkom, u rukama K47, beretka zavucena pod rever, sa tri napunjena okvira, rucnim bacacem za unistavanje neprijateljske zive i mehanizovane sile.
Neprijatelj svuda oko mene-vojnicki naziv, ala je lud ovaj Marko-moj dozivljaj, guzva u autobusu-realnost.
Pred prvu neprijateljsku bazu, neko me povuce za ruku.
- gospodine, sedite. Mesto pored mene je slobodno.
- sam te Bog poslao, presvetlna zeno.
- o, pa to ste vi!
- ja sam, prepoznala sam Vas. Ne uznemiravam, nadam se?
Pomislih, toliko sam se nacvrcao sam Markom i toliko me je uzmenirio da cu ja sad malo da ucinim tebe kolateralnom stetom. Ovaj marko, kolateralno stetan me je unistio.
- ma, nikako! slagao sam. Oprasta mi se bio sam pijan.

Pocnem da joj pricam o svom zivotu, vecinu sam izmisljao. Rekao sam joj kako radim kao veterinar na jednoj farmi, da obozavam krave, kako cesto prespavam u stali pored Dragane.
Ne verujes, nije promenila izraz lica ni jednog trena.
- Zivotinje, divna bica, zar ne?-rece.
- divna. Samo, ja volim da pricam sa njima. Mislim da me jedino moja Dragana razume.
- izvinite Dragana, to je vasa krava?
- mezimica.
Nadao sam se da nece nista vise pitati o kravama jer nisam imao pojma o cemu pricam, samo sam izmisljao, doslo mi tako. Posledica Marka.
- cime se ti bavis? Kao sad samouvereno opustam situaciju i suvereno vladam njome.
- preko dana si me video na radnom mestu. Nocu se jebem za pare sa matorcima.
Ceo autobus nas je pogledao a ja sam poceo da se smejem onako pijan kao guzica.
- super, imas dve shljake, vodis na pivce. Silazimo na sledecoj!

Pocela je da pada kisa. Nisam imao kisobran jer mi se taj gedzet nikada nije svidjao. Verovatno sam zato i porastao ovoliko.
Ona je otvorila svoju tasnicu i izvadila svoj CRVENI kisobran. Opet sam poceo da se smejem kao blesav.
Ona se samo osmehnula tako, kunem ti se, da bih se zaljubio u nju ali bi me zena isekla na komade.
Znas ono kada zene prebacuju svojim muzevima da se kurvaju? E, u ovom slucaju moja ne bi ni malo pogresila.
Od tog trenutka, kisobran je postao ambrela, kisa se pretvorila u predivan letnji pljusak, pokisle stvari na meni u samo pofajtane pred peglanje, a ona, ona je od tog trenutaka, koji se pretvorio u tren, postala predmet trafikinga.

Stojim ispred prodavnice i pijuckam pivce sa njom.
Pitam je koliko ima godina, nekulturno znam, gde zivi i tako ta uobicajena pitanja. Cime se bavi vec znam. To me je priznajem uzbudjivalo. Nikada nisam pricao sa prostitutkom-moderan naziv, zrtvom-moj dozivljaj, kurvom-relanost. Nisam, zaista, bar da sam bio svestan toga. Svakakve zene srecem inace a ljudi se pretvaraju i lazu, to bar svi znamo.
Ja sam ovoj zeni verovao sve. Ubedljiva, to je njena glava osobina!
Sve vreme sam je zamisljao u krevetu. Valjda jer sam muskarac, mislim strejt muskarac.
Njena prica nije bila tuzna. Bar ne onako obicno tuzna i smejala se, sve vreme se smejala.

Zagrmelo je i tada sam se setio tebe. Skocio sam sa pivske gajbe na kojoj sam sedeo i brzo se rukaovao sa njom.
- idem, imam mnogo obaveza.
Lagao sam. U stvari sam video tvoje ruke oko mog vrata.

Bilo je mozda glupo sto sam trazio njen telefon bez namere da je pozovem posle ponoci ali sam joj to i rekao.
Mada, dvoumi se. Dvoumi se, i dalje.

Ma, pozvacu je jednom, sigurno! Sta je tu lose?!
Cisto da popricamo. Dobra je u tome, to znam.

fil na fil

Danas sam bio kod lekara. Osećao sam bol ispod leve lopatice (moje levo, tvoje desno).
Lekar me je gurnuo u neku salu u kojoj je i 26. avgusta hladno. Mračna prostorija sa rendgen aparatom.
Zap-zap, čangrlj-čangrlj. Gotovo!

Dodji do moje ordinacije.
U ordinaciji, dve sestre u kratkim suknjama. Porno atmosfeta. Doktor, inače moj drugar iz detinjstva, pali pljugu na prozoru a ove dve zrele udavače mu se nabacuju.
“Aa, vidi kako doktor gleda da mu ne maknu novi automobil! Ahahha.”, ismeva se jedna.
“Ma, neće Vama doktore da ukradu automobil. To se dešava samo dobrim ljudima. Hihi”, dobacuje druga.
“Eto vidiš duže moj stari, jednom odbiješ večeru u skupom restoranu i odmah nisi dobar čovek.”, pogledavši u mene, kaže dr. Nikola.
“Jednom?!”, skiknu sestra pa procokta zakuvavajući kafu na rešou.

U tom se pojavi treća sestra na vratima ordinacije, rekao bih ozbiljnija.
“Evo snimka pluća Vašeg prijatelja. Ima neka mrlja na njemu.”, rekla je pa ostavila snimak na stolu i izašla na hodnik.
Nikola me je pogledao i istog trenutka skoči sa stolice po snimak mojih pluća.
Prisloni snimak na svetlo.

Gledamo obojica. Gledamo i ćutimo. On drži desnu šaku na desnom kuku a levu na mom ramenu.
“Koji ti je kurac?! Šta me grliš? Šta gledamo? Šta vidimo? Kakva je ovo mrlja? Reci nešto debilu!”, besneo sam.
Obe sestre su izašle iz ordinacije jer ih je Nikola zamolio.
Čutao je, i dalje.

“Udariću te. Znaš da sam jači, stalno sam te dobijao još od malena. Pričaj mi.”, rekao sam mu sa istim izrazom lica kao onda kada me je slučano udario čekićem po prstu dok smo zakucavali tablu na konstrukciju kao klinci.
“Bato moj, ovo ti je mrlja od musavih prstiju sestra Mande. Sjb’o si se, musavi.”, rekao je i počeo da se nekontrolisano smeje.
Udario sam ga svom snagom u rame.
Pao je sa stolice a onda ustao i nastavio da se grohotom smeje.
“Ti si majmunčina!”, viknuo sam besan a potom se nasmejah krišom.
Nikola me je zagrlio i rekao mi:”Došlo mojih pet minuta, a?!”.
“Ma, jedi govna.”, odgovorio sam.

“Sad bez zajebancije. Trebalo bi da odeš na još neka snimanja, ja ću ti objasniti. Čisto da budemo sigurni da je sve ok.”, rekao je glasom koji ja do tada nisam čuo iz njegovih usta.
“Dobro.”, rekao sam glasom koji on do tada nije čuo iz mojih usta.

“Promenili smo se.”, konstatovao je.
“Malo. Samo ti si i dalje degen. Trebalo je da te tučem više kada smo bili klinci.”, rekao sam.
“Tukao bi ti mene više nego nisi stizao da se oporaviš od Banetovih batina. Nisi imao snage prvo da dobiješ batine od njega a onda da mene prebiješ.”, smejao se Nikola.
“Tačno. Zato ni Mačak nije dobijao batine baš svaki dan.”, rekao sam.
“Znaš, kada je Mačku umrla keva… tada sam ga prvi put zagrlio. Do tada sam ga voštio kao vola u kupusu.”, rekao je Nikola.
“Ja sam tebe prestao da bijem kada je Bane krenuo u teretanu.”, rekao sam na to.
“Ne, nego kada sam te izvukao iz Dunava, mrvog pijanog!”, govorio je ljutito Nikola.
“Znam, zajebavam te.”, ustuknuo sam.

“Bane se oženio. Ima dvoje dece. Sad njih i ženu, tako sam čuo, vošti.”, rekoh.
“Čuo sam. Majmunčina. Moja keva ga prijavila muriji. Njegova žena je dolazila kod keve uplakana i rezbijena pa je ova popizdela jedan dan i zvala pandure. Tako mu i treba. I ja bih to uradio.”, kaže Nikola.
“Teta Slavica je uvek bila genije. Znaš, pre neki dan je navrnula do nas. Kaže da joj nedostaje tvoj pokojni ćale. Trebalo bi da češće dolaziš.”, rekoh.
“Jebi ga!”, rekao je a onda me ponudio nekim namunjenim sitni mito-viskijem.

Sedeli smo dugo u njegovoj kancelariji, bio je kraj njegove smene a onda smo otišli na njegov čamac privezan na Zemunskom keju. Tamo smo u glavnom čutali i palili cigaru za cigarom.

“Razvešću se, jebo te.”, rekao je u jednom trenutku.
“U kurac!”, to je jedino što mi je palo na pamet.
“Da, razvodim se a sledećeg meseca via Španija. Tamo traže lekare i za nas Srbe lekare je to raj na zemlji.”, reče.
“Ti? Pišeš, sereš? Rekla mi je Vesna da te je pročitala. Kaže nisi loš. Ona ima loš ukus i sere u glavnom, zato se i razvodimo.”, smejući se, reče.
“Vesna je ok. Bar je bila dok je bila sa mnom. Ti si je pokvario.”, podbadao sam ga iako smo Vesna i ja bili zajedo u sedmom ili osmom razredu osnovne.
“Nisam je pokvario niti se ona pokvarila. Promelili smo se. Ostarili smo i džangrizavimo, svi.”, rekao je skroz smiren.

Čudno je to kako ljudi prihvataju istinu pred drugima. Sami, u tmini svoje sobe, se vrpolje po krevetu, češu se, pale cigaru za cigarom, prebacuju histerično kanale na televizoru a pred drugima istina je dokučivija. Bar na oko.
Nikola nije nikada bio fil koji ukrašava jadnu, bljutavu tortu. On je tortu uvek jeo bez fila i šlaga pa se na njega ovo ni ne odnosi.  Kreten! Odnosi se na mene, tebe i sve nas koji filujemo nesavšeno. Prosto, objektivnost nije karakterna osobina ona se vežba i tako odrasteš.
Do tada, fil na fil.

metalna stanicna klupa

Sedeo sam na toj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi na autobuskoj stanici.
Bilo je hladno. Padala je kiša. Ne bi bilo toliko hladno da nije duvao jezivo hladan vetar.
Ja sam seo na tu metalnu stolicu samo zato što je u zavetrini. Dva panoa izmedju kojih je smeštena klupa malo zaklanjaju od vetra a kiša pada samo na vrat.
Posle nekoliko kapi koje su mi se spustile do gaća sam se nagnuo napred, podbočivši se laktovima.
O kako je hladno bilo!

Pored mene su sedela dva penzionera. Verovatno ih je kiša oterala iz parka.
Da je duvao samo vetar oni bi stavili ruke preko očiju pa bi se gegali po parku. Sigurno ne bi prestali da se šetaju! Izgledaju mi baš tako idotski da ih ni tornado ne bi oterao iz parka ali kiša…
Ubrzo se pojavila neka baba. Mala, pogurena, ružna, matora ženetina. Baš ženetina. Imao sam i ja babu ali ova je stvarno matora ženetina. Na ustima je imala neki jarko crveni karmin i smrdela je, stvarno je smrdela, na bajati parfem iz ’39. Nosila je odvratnu tašnetinu. Kao da je neko prolio vodene boje po njoj ali sasvim slučano, nasumično. U stvari, kao da je neko hteo da bude tako ružna i da je taj isti znao da na ovom dosadnom svetu postoje dosane i glupe ženturače koje baš vole taj dezen.
Čim je stigla počela je da priča sa onim penzosima koji su počeli odmah otvoreno da je startuju.
Heej, zamisli samo! Matori napaljenkovići. Gospodjo ovo, gospodjo ono. Daj bre, kakva gospodja?! Ja neke silne gospodje i ne poznajem ali ako sve one nose ovako odvratne torbetine, farbaju kosu u “propalo” i uopšte ako tako izgledaju i smrde neću ni jednu da upoznam. U kurac!
Ej, dok su se oni “muvali”, smrad iz njihovih triju usta se tako brzo širio. Ljudi koji su se sakrivali od kiše su u medjuvremenu napravili krug oko metalne stanične klupa pa taj smrad iz njihovih usta nije imao kuda da ode. Džabe što je vetar duvao kao besan.
Presato sam slušati šta pričaju ali sam osećao svako slovo razgovora.

Taj babetina me je pogledala nekoliko puta. Očigledno je očekivala da joj ustupim mesto na klupi. Nisam hteo! Baš me bilo briga.
Imala je debele noge i sva je uopšte bila nekako… debela i ogromna i jaka.
Nije imala brkove ali je imala debele i dlakave noge. To me je tako iznerviralo. Ova dvojica matoraca smrdljivog zadaha to nisu ni primetila. E, kao tinejdžeri! Ona se okrene kao putu kada naidje neki autobus, pogleda da li je njen a njih dvojica odmah počnu da je komenatarišu i pokazuju prstima, oblizuju se i sve to. Matora stoka.

Kada su počeli da pričaju o kajmaku koji je debela, dlakava babuskara kupila tog jutra na pijaci količina smrada u našem malom staničnom krugu je terala na povraćanje.
Ustao sam sa metalne stanične stolice i otrčao u najbližu parfimeriju. Unutra sam proveo bar 20 minuta samo šetajući. Korak pred korak. Misris po miris. Posle svakog udisaja osmeh. Divno.

Bio sam poprilično mokar a na ledjima su mi ostali otisci od rupa sa metalne stanične stolice. Ta majica mi nije nešto nova i posebno draga. Kupio sam je na ulici pre nekog vremena jer sam isto kao danas bio pokisao. Boja joj se malo sprala. Ma, pravo djube od majice.
Kad sam izašao iz parfimerije kupio sam dugu majicu. Ovu staru bacio u kantu za djubre. Tu joj je i mesto. Mada će joj se i ova koju sam kupio vrlo brzo pridružiti. Samo da pokisnem opet.

Ja kao da sam pretplaćen na kišu. Prvo sam pizdeo zbog toga jer gde god da krenem ona padne i ja pokisnem a onda mi je postalo svejedno. Bar prodavaca na ulici ima.

Ušao sao u neku kafanu da se malo osušim. Naručio sam rakiju i tursku kafu. Kafana nije jedna od onih novih. Lepih, osvetljenih nego neki budžak raspadnuti.
Za stolom preko puta mog je sedeo tip u istoj onakvoj majici koju sam malo pre bacio u djubre. Bilo mi je žao tog tipa. Verovatno i on kisne često.
On je pio vinjak, čini mi se. Pričao je sam sa sobom i stalno se osvtao oko sebe kao da čeka nekoga. Kada bi počeo da divlja i lupa rukama po stolu buneći se ko zna zašto prilazio mu je gazda kafane i upozoravao ga.
Posle par minuta ga je izbacio napolje na kišu. Ovaj je stao ispred kafane i počeo da viče i preti gazdi. Onda je gazda izjurio napolje a tip je pobegao.
Svi su se smejali osim mene. Meni ga je bilo žao. Lud je, jebi ga.

Listao sam jučerašnje novine, od nazad i kao da učim sve sam znao. Rezultate jučerašnjih utakmica, prognozu vremena za danas, izjave političara, komentare čitalaca sve sam znao na pamet.
Čitao sam opet članak o nekom kincu koji je pobedio na nekom takmičenju iz matematike. Neki bistar dečkić. Na pitanje “čime ćeš se baviti kada porasteš?” mali je odgovorio “ne znam.”. “možda fakultet. Matematički?”, bi je uporan novinar. “Možda! Mada, dosadna je malo ta matematika.”, odgovorio je. Genije, jebeni genije.
Slučajno sam sklonio pogleda sa članka i video onog tipa koji je imao istu majicu kao ja. Zatrčao se prema vratima kafane i zveknuo u staklo ogromnim kamenom. Staklo se rasulo po celoj kafani a on je pobegao.
Gazda je istrčao za njim a mene je zanimalo da li će ga stići pa sam i ja jurnuo za njima.
Stigao ga je jer je onaj tip vukao nogu i rekao bih bio je poprilično pijan. Onda ga je prebio. Ja sam samo gledao. Nisam se mešao. Nije moja stvar. Tip je ležeći na kolovozu dobacio kako će mu gazda kafane platii pocepanu majicu a gazda se onda opet vratio i opet ga prebio. Nisam se opet mešao. Šta me briga.

Kiša je i dalje padala. Otrčao sam do najbliže stanice. Seo sam na istu onakvu metalnu staničnu klupu ali na samu ivicu klupa. Veći deo nje je bio ispovraćan ili već. Smrdelo je dosta.
Uskoro je naišao autobus i točkovima zasekao baru koja se nalazila uz ivičnjak. Skroz me je isprskao. Počeo sam da mlataram rukama. Da psujem i vičem. Vozač je samo zatvorio vrata i nastavio. Popizdeo sam.

Krenuo sam preške. Već sam bio skroz mokar i kiša mi nije više smetala. Rekoh već, postao sam ravnodušan.
Usput sam sreo par poznanika koji su mi ponudili mesto pod kišobranom ali sam ih sve odbio.
Bio sam blizu kuće i počeo sam da zviždućem Rusku himnu. Nemam pojma zašto baš nju.
Šljapkao sam po barama na koje sam nailazio usput a onda sam počeo sve glasnije da zviždim Rusku himnu i da marširam lupajući nogama po barama. Prskao sam prolaznike ali me nije bilo briga. Mislili su i onako da sam malo lud i to mokri, razzviždani ludi Rus!

Kiša je počela da pada jače a kapi su bile sve veće. Počela je glava da me boli od udaraca pa sam opet seo na staničnu klupu. Bio sam blizu kuće ali me je baš mrzelo da se penjem gore i da skidam sve te mokre stvari sa sebe.
Na klupi je sedela devojka sa otvorenim kišobranom.
“Izvini, iskopaćeš mi oko kišobranom a vidiš ovde ne pada kiša ima nadstrešnjica!”, rekao sam.
“Hej, pa to si ti. Sećaš me se? Tatjana, Tatajana Kalaba.”.
Moja prva ljubav. Od prvog do četvtog razreda sedeli smo u istoj klupi. Od petog više nismo. Mene je počeo da radi pubertet a ona se šetala suviše često sa Picketom, klincom koji je dobro pikao fucu.
Ja sam bio jako ljut na nju ali sam je redovno zvao za njen rodjendan. Kratko “Srećan rodjos’ i tu-tu. Nikada se nisam predstavljao a ona je uvek znala da sam ja.
Jedne godine je nisam pozvao, zaboravio sam. Ona me je pozvala sutradan i rekla “A srećan rodjendan?” i tu-tu.
Nisam je nikada više čestitao rodjendan. Nije da nisam hteo i to nego je ona promenila broj, stan, grad i zemlju.
“Ne, ne sećam te se ali se sećam kada ti je rodjendan. Mogu da ti kažem ako mi daš koji dinar.”, rekao sam potpuno ozbiljan.
“ti prosiš? Šta ti se desilo?”, pitala je ali stvarno zabrinuto. Ima onih ljudi koji te pitaju samo da bi imali o čemu da pričaju dok piju kafu ali Tatjana me je pitala jer ju je interesovalao. Sigurno.
A ti, ti si se vukla sa Picketom. On sada radi kod vulkanizera, na pajdu je i raspada se. Pomislio sam u sebi, naravno. Sto mrzim tu reč. Naravno. Baš je se gadim.
“Ne prosim, pokisao sam. uhvatila me je kiša na putu kući.”, više sam šaputao posramljen jer me ovakvog vidi Tatjana.
“Ustani sa te metalne klupe. Hladno ti je. Hajde vodim te na čaj. Toliko toga….”, rekla je i uhvatila me je za ruku.
“Žao mi je, ne mogu. Moram u bonicu. Imam neka ispitivanja.”, rekoh.
“Bolestan si?”, pitala je.
“malo. Ništa strašno.”, vidimo se.

Kako sam zavoleo kišu. Padla je po meni, čini mi se iz sve snage. Okrenut ledjima stanici zamišljao sam kako me Tatjana gledala sedeći na onoj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi i plače ili šta već a ja odlazim. Kao u filmovima. Da se razumemo, očekivao sam nastavak. Ona trči prema meni i to ali kada sam se okrenuo autobus je kretao sa stanice i nikoga nije bilo na toj odvratnoj metalnoj staničnoj klupi.

sook

“Zanimljivo štivo, rekao bih.”, rekao je prvo što mu je palo na pamet Petar.
Satima je posmatrao devojku koja je ležala na svom tirkiznom peškiru tik uz njegov.
Nikako nije uspevao da skupi hrabrost i započne konverzaciju sa njom.
Činila mu se prvo kao sasvim obična devojka koja čita knjigu i kojoj će lakop prići. Ona to i jeste ali sati neodlučnosti su ga paralizovali.
Pre ove rečenice, kojom joj se obratio, pokušavao je uhvatiti njen pogled ne bi li je ponudio nečim.
Mislio je: “Samo kada bi pogledala ka meni pa ponudio bih ju je sveže isceđenim sokom pomorandže ili zajedničkim odplivavanjem do druge strane obale ili možda bih joj ponudio da sve to zajebemo, odemo u moju hotelsku sobu i ne izadjemo odande svih preostalih 14 dana mog odmora. Da, to bi bilo najbolje ali ona ne podiže pogled sa knjige sem kada joj pridje prodavačica krofni. Jede te krofne non-stop.”.

“Ne racume, ja ne odavde.”, rekla je lomeći svoj jezik.
“Ni ja nisam odavde. U stvari, jesam! Nekada sam bio odavde ali više nisam. Duga je to priča, ne bi shvatila.”, mučio se već Petar.
Ona se samo nasmejala i klimnula glavom.
Jasno mu je bilo da ga nije razumela niti jednu reč ali je nastavio da priča.
“Moj đed Miro, da ti objasnim, e, on je odavde, razumeš?! On i moja baba Anka su izrodili mog strica, moju tetku i mog ćaleta, pardon oca, ne razumeš ti šta je ćale, jel da? E vidis, moj đed i nije bio uzor familije. Voleo se kockati, popiti, živeti i sve što ide uz to. Moja baba je popizdela jednog dana i oterala ga iz kuće sve sa Ginom, ženom koju je doveo jedne noći u njihovu kući a koja je u kući i ostala godinu, dve.
Gina je rodila Jeftu, mog stica ali iz drugog braka moga đeda Mira. Kao, postrica, kako bih ti rekao.
Moj ćale se preselio gore. Tamo je i sada. U stvari, ja sam tamo sada, on je umro ima dve godine. Siroma čovek, uvek me to rastuži.
Umrli su mi i tetka i stric i postric. Majku nisam ni upoznao. Kazu da je bila rospija pa ju je ćale izbacio iz kuće. Ona je pokušala da me povede sa sobom ali nas je onda ćale pronašao, podneo tužbu sudu, tamo ju je ocrnio, rekao da je pijandura i da nije sposobna da se brine o meni pa je sud mene dodelio njemu. Ja sam bio klinac bilo mi je svejedno.
A ti? Imaš li nekoga?”, pitao je Petar a onda srknuo sok kroz slamčicu.
“Me… Sara, my name is Sara. I’m from Cesh Republik. My english is not so good.”, rekla je potpuno ravnodušno.

“Ne razumeš, a? Težak je ovaj naš jezik, razumem. Ho’š sook?”, pitao je Petar nudeći plastičnu čašu čehinji.
“No, thanks. Do you smoke weed?”, pitala je.
“No, thanks? Što ne’š sok? Vina, nemam vina. Odakle mi. Imam sook. Dobar je sook. Ja sam ga cedio jutros. Koji ti je, neću da te otrujem.”, čudio se Petar.
“You don’t have any weed? Ok I do! Don’t be nervouse.”, rekla je čehinja i počela da rola.
“Nisam ja nervozan nego ti ne’š sook. A dobar je ovaj sook”, čudio se Petar.

Čehinja je zapalila spravu. Izbacila prvi dim iz svojih pluća protežući se a onda je zatvorenih očiju rekla: “Fucking sook!”.

semafor

Na velikoj raskrsnici se pokvario semafor. Valjda od vlage. Pada kiša.
Sve tri boje semafora za automobile i obe semafora za pešake svetle u isto vreme.
Gužva nastade za čas.

Jedni prolaze mašući nervozno rukama onima koji zbunjeno stoje ispred semafora čekajući da se nešto desi. Prolaznici, dokoni pešaci se zaustavljaju i vade svoje fotoaparate, mobilne telefone, ko šta ima pri sebi, pa škljocaju.
Neki vozači izlaze iz svojih kola, otvaraju kišobrane i kreću ka onima koji su već izašli iz svojih automobila. Oni što prolaze, na tri uključena svetla, im sviraju, dobacuju da se sklone sa puta jer ih neko može udariti. Kišobrandžije-stajači im na to odgovaraju da se pravila moraju poštovati a da baš oni koji prolaze bezobzirno ugrožavaju sigurnost u saobraćaju.

Nastade gungula.
Kišobrandžije-stajači zamišljeni pokušavaju da reše problem, kišobrandžije-šetači traže najbolji ugao za slikanje ne bi li se pohvalili svojim prijateljima kako su dobru sliku uhvatili danas svojim savremenim uredjajima a bezobzirni vozači trube, viču i prolaze.

Neko je predložio da se pozove policija čemu se par njih protivilo objašnjavajući da policija tu ništa ne može jer nisu žandarmi električari nego predlažu pozivanje nekoga iz elektrodistribucije ili održavanja puteva.

Jedna devojka nije ponela kišobran pa kisne. Prilazi joj jedan mladić, ponudi joj pola kišobrana a ona pristade.
Jedna žena htede preći na drugu stranu ulice ali je bi strah. Starija je i teško se kreće.
Klinci koji ćekaju autobus predlažu joj da ode niže niz ulicu objašnjavajući joj da tamo radi semafor, neodvajajući pogled sa displeja na kom su je i primetili. Onda nastaviše da klikću po mobinom telefonu ne bili što bolje podesili kameru vremenskim uslovima.
Dva cingančića prilaze svima ispred ovog semafora i traže dinar, dva. Neki ih grubo odbijaju a neki im daju malo sitniša.
Oni nemaju kišobran niti ih iko nudi njime. Kisnu.

Začu se se sirena i naidjoše crna vozila zatamnjenih stakala. Okupljeni pogledaše ka kolima ali ne uspeše da vide ko je unutra jer je kolona brzo prošla.
Jedni, revoltirani ovim, sedoše u svoja kola, dadoše gas i odoše. Drugi, zbunjeni nastaviše da vrte mobine telefone po rukama raspravljajući koga treba u ovakvoj situaciji pozvati.

Naidje veliki kamion. Vozač se zaustavi tik ispred semafora, otvori vrata kamiona i zapita ljude koji su tu okupljeni šta se dešava. Ovi mu objasniše a kamiondžija zatrubi glasno i dugo pa krenu kroz raskrsnicu.
Dobacivaše kišobrandžije-stajači da je njemu lako i da bi oni isto uradili da voze kamion a ovako ih je strah.

Jedan mladi par, bez kišobrana, držeći se čvrsto za ruke pretrča preko pešačkog prelaza.
Zastadoše sa druge strane ulice pa počeše da se smeju i ljube.
Neka žena im stade dobacivati kako je to nekulturno raditi na ulici, da je reč o elementarnom vaspitanju pa onda tako ljuta i razočarana u nove generacije krene prelaziti ulicu na crveno-zeleno svetlo. Ovaj par se postide pa užurbano nastavi uz ulicu držeći se za ruke.
Ženu udari automobil koji je prošao kroz crveno-žuto-zeleno svetlo i odbaci je metar, dva.
Kišobrandžije-šetači počeše da škljocaju i blicevi sevaše sa svih strana.
Neko pozva hitnu pomoć koja se ubrzo pojavi a stigoše i policijska kola.
Policajac izašavši iz kola i upita ljude šta rade tu?
Ovi mu objasniše da se semafor pokvario i da ne znaju šta da rade.
Policajac poče vikati na njih, “Svi u kola, odmah!”.

Drugi policajac stade na sredinu raskrsnice. Raširi ruke i dunu u pištaljku.
Saobraćaj poče teći normalno a krv udarene žene kiša brzo spra sa kolovoza.
Aparaddžije udjoše u autobus koji je stigao i počeše sa pregledanjem slika, uporedjujući ih a cigančići počeše oponašati policajca koji je regulisao saobraćaj, mašući rukama, isovremeno neporpuštajući priliku da zamole za dinar, dva prolaznike.