njen bivsi decko

Sedam sa Maretom na stepenište iznad Povetarca.
Pijani smo. Bole me noge. Osećam kako polako otiču. Skidam patike.
Marko je zaspao čini mi se čim je seo. Drži prekrštene ruke preko kolena a na njih je naslonio glavu. Tako naslonjen utone u duboki san i s vremena na vreme krene da pada. Čas levo čas desno.
Uhvatio sam ga, podigao i smestio izmedju parkiranog automobila i drveta. Nema kud, ili će se nasloniti na zapisano drvo ili na branik automobila.
Ja sedam na vrh stepeništa i posmatram ljude koji se vuku kući.

Pijanci, namontirane devojčice koje se uče hodati na štiklama, nekoliko klinaca koji nagovaruju klinke da podju sa njima umesto svojoj kući, divljaci u džipovima kojima oru travu iznad keja, taksisti punog džepa po noćnoj tarifi, ekipa sa splava kojoj se ne spava i čeka tu ispod mene, na stepeništu, svitanje.

Nailazi tip koji mi je poznat od negde i počinje da mi dosadjuje.
Kaže da sam mu skinuo ribu i da je on popizdeo zbog toga. Pitam ga koju ribu i šta ćemo sada? On nastavlja da dosađuje. Tu je sa tri drugara. Mare je naslonjen na drvo. Razmišljam, prebiće me kao vola ako se zalete sva trojica na mene. Kažem mu da nemam pojma ko je njegova riba i da bi pre nego nastavi da mi dosadjuje mogao da mi pojasni o čemu se radi. Bar da znam zbog koga se tučem.
Objašnjava mi koliko ju je voleo. Vidim ništa od peglanja.
Pitam ga :“Ko si ti i ko je ona? Odakle se mi poznajemo?”.
Kaže mi svoje ime. Shvatam ko je ona i odakle ga poznajem. U istinu, ne poznajem ga. Video sam ga na njenim fotografijama. U kurac! Što moram da upoznajem bivše momke mojih bivši devojka.
“Ajde brate, ili da idemo ili…!”, dobacuje njegov ortak.
“Šta ili?”, pitam.
Mare je naslonjen na kola sada.
Taj njegov drugar kreće ka meni. Ja ustajem a bivši dečko moje bivše devojke nas odvraća od tuče.
“Idite vi. Doći ću je sam, posle.”, kaže njima dvojici i moli me da sednem na stepenice.
Sedam a oni odlaze.

Ćutimo i obojica kadriramo grad sa druge strane reke. Od Kališa, preko Brankovog mosta i prvih jutarnjih tramvaja na Železničkom, Beogradjanke, crkve Sv Marka i Hrama do Sajma koji je neposredno ispred nas preko reke.
“Vidi, ja tebe znam sa nekih glupih slika koje mi je pokazivala. Nije me interesovalo da saznam više o tebi. Interesovala me je tada samo ona. Ako hoćeš da se popeglamo, hajde!”, rekao sam mu i krenuo da ustanem.
“Ma, jok. Sad je već kasno za to.”, kaže on.
Mare mumla u snu.
“Šta ti je pričala o meni?”, pita me.
“Jednom je krenula da mi priča o tebi. Ja sam je prekinuo i rekao joj da ja tu ne mogu da joj pomognem već samo da joj odmognem. Zamolio sam je da mi ne priča o svojim bivšim tipovima jer me to nije interesovalo. Ne merim vreme od devojke pa na dalje već po kalendaru na zidu i svojim godinama.”, rekao sam a onda ga zamolio da mi ne dosađuje pričom o njoj i njemu.

“U pravu si. Ko si ti, čime se baviš?”, pitao je.
Pričali smo neko vreme. Zanimljiv momak, ispostavilo se.

“Vi ste zajedno i dalje?”, pitao je posle nekog vremena.
“Ne.”, odgovorio sam kratko u nadi da se priča neće opet vrteti oko nje.

Mare je spavao i dalje. Sada sklupčan pored drveta.
Ja sam ga prodrmao i rekao mu:” Sviće brate. Budjenje.”.
“Ko si ti?”, pitao je Marko gledajući u bivšeg momka moje bivše devojke.
Ovaj se predstavio.
“Šta te vas dvojica? Fan klub te ribe? Jeste normalni?”, mumlao je Marko.
Nas dvojica smo se smejali i gledali u sunce koje je bilo mlado i dozvoljavalo nam je da gledamo u njega.

Rastali smo se na parkingu. On reče da mu je drago što smo se upoznali. Ja sam rekao isto. Zaista mi je bilo drago upoznati zanimljivog čoveka. Uvek je to zanimljivo, zar ne?