večnost

Ostajem dužan na pumpi, raznosaču hrane, pradavačici u trafici, dužan sam bar tri ture pića, tri napušavanja, 700 vidjanja, kilogram kafe, 18 osmeha, 3000 trenutka razumevanja, 5 knjiga, hiljade kontra usluga, mnoštvo zagrljaja i lepih reči.

A pričljiv sam, tu ne ostajem dužan.

Ana me je pozvala juče i rekla :”Hajde sa mnom u šetnju. Popićemo kuvanu rakiju na onom šlepu i šetaćemo se pored reke držeći se za ruke.”.
Ana je moja bivša devojka i moja dugarčina. Vidjamo se kada se jedno drugog zaželimo. Pijemo i smejemo se, u glavnom.
Danas smo kupili nekakve šarne balone punjene helijumom i pričali šašavo.Bole me obrazi od smeha.
“Misliš da ćemo se jednom opet zajebati pa se poljubiti?”, pitala je.
“Ne verujem. Ko bi s tobom bio dva puta?”, rekao sam.
“Džoni, Saša, mali Mića, Stefan…”, rekla je, ispuštajući helijum iz pluća.
“Duguješ im nešto i oni bi da se namire. Lepa si, jure te mladići. To je do jaja.”, rekoh.
“Dosađuju, misliš?”, nasmeja se Ana.
“…i dosađuju, ponekad. To su mladići. Mi dosađujemo dok se ne namirimo..”, nasmejah se.
“Debilu glupi.”, rekla je pa se nasmeja opet.

Insistirala je da plati i ja se nisam bunio. U suprotnom, ostao bih dužan konobaru.

“I ti si mi neki “mladić”! Puštaš devojku da plaća u kafani.”, reče pridžavajući mi jaknu.
“A ti si mi neka devojka?! Puštaš mladića da te pusti.”, rekao sam šutirajući je u dupe.
“Prekini, udariću te. Nije ti dosta što plaćam još me i biješ.”.

Bili smo sami na šlepu koji je krckao, pištao i ljuljao se.
Popeli smo se na pramac i gledali Kalemegdan. Celu jednu stranu Kalemegdana. Od Pobednika do Brankovog mosta.
“Lepo je. Ovde je uvek lepo.”, rekla je Ana.
“Jeste. Stavi tu kapu, prehladićeš se.”.

Ana je imala neku zajebanu upalu pluća pre godinu dana i od tada svaki put kada dodjem po nju, njenoj kevi se obavezujem da ću je čuvati i dosadjivati joj da se ušuška.
Ana je bila u bolnici nekoliko nedelja, tada i izgledala je vrlo loše. Nisam joj išao u posetu jer je ona tako zahtevala. Pričali smo telefonom.
“Slušaj, ružna sam do zla boga, smrdim i nervozna sam. Ako dodješ nikada me više nećeš hteti videti.”, pričala je tada.
Nisam joj odlazio u posetu.

“Ne mogu više da oblačim na sebe tri dukerice, obuvam dva para čarapa, stavljam rukavice u oktobru. Bolje da umrem nego da se smaram ovako.”, pizdela je.
“Ne seri. 29. je septembar. Nije oktobar.”, rekao sam, nabijajući joj kapu na glavu.

“Vidi! Glafiti na pločniku. Kako su smešni. Klinci.”, rekla je.
“Znam.”, rekoh.
“Kako znaš? Bio si sa još nekom cicom ovde?”, pitala je.
“Sa nekoliko.”, nasmejao sam se.
“Pičko! Sve jedno i onako su to samo glupi klinci koji švljaju. Ništa posebno. Razočaraće se. Dobro je što sam ja to proživela već.”, rekla je i, da ja vidim, podigla nos.

Niz Kej, do Brankog mosta, pločnik je išaran rarnoraznim glafitima, porukama i crtežima.
Bila je u pravu. Klinci koji veruju u ljubav i njenu večnost, švljali su tuda ne bi li iznenadili svoju ljubav večnu kada ova baci pogled sa mosta.
Samo, grafiti traju duže nego večnost.

jeeel?!!

Recesija me proždire. Imam 200 dinara u džepu, dug od 50-ak evra, želju da se dovučem do Povetarca, čudan zvuk u desnom prednjem krilu kola, istrošene paknove, rdju u rezervoaru, opasan bol u desnom kolenu od stare sportske povrede koja se aktivira na kišu, nervozu, uvećanje telesne težine, na slano, slatko, kiselo, ljuto… sve ostalo mi ne smeta. Imam još i dosadnu mačketinu, dug za dve kazne zbog pogrešnog parkiranja, kratak fitilj, napornog komšiju koji se ne skida sa mog zvona već 2 sata, šalje preteće poruke pa poruke usamljenog, nesrećnog i ucveljeno mladića a znam da je to sve deo programa “Kako se navaliti na kafu, ručak, grejanje, dobar internet i partiju fudbala?” pa mu ne otvaram. Punih đepova promašenih tiketa sportske prognoze, uplatnih listića Loto-a sa 4 pogođena broja, 50 sms-ova u drafts-u jer sam prekaradašio broj uklučenih poruka u mesečnu pretplatu pa ću rodjendane čestitati s’ nedeljom zakašnjenja, Kolju pozvati na crnogorski pršut negde u sledeću sredu ili četvrtak iako ćemo se videti 200 puta do tada, “E de si brate, upadaj! Aj nam skuvaš kafu dok ja nešto odkucam.”, sa devojkom ću raskinuti u sledeći petak, Nataši poslati Vladanov broj u onaj tamo ponedeljak a Jovani poželeti dobrodošlicu u London pošto putuje danas.

Čujem da Kongres neće olako odobriti 700 milijardi pokrića za Walllstreet (http://online.wsj.com/public/us ) a da su Obama i MekKejn zbog toga popizdeli jer sve to stvara zaostajanje u njihovim kampanjama.
Isto tako, da je Brazilski predsednik Luiz Inacio Lula da Silva izjavio da ga ne interesuje ‘iš kriza u USA jer je Brazil 10. privreda Sveta i kako USA problemi neće ostaviti posledice na brazilsku privredu.
Jeeel?!
Potpisali su sporazum sa Venecuelom, Rusijom i celim Svetom, sem USA-om, o medjunarodnom zezanju na naftnim platformama.
Slušao sam BBC juče, valjda, kukaju i Francuzi. Neki Lekler (prim.aut.), gazda jednog bistroa veli kako se broj gostiju nije smanjio ali da se troši manje.
Ne naručuju se predjela i dezerti. Samo glavno jelo i čaša vina. Dok se, s druge strane, izvesni gospo’n Rafael, dobro se sećam njegovog imena, koga je reporterka BBC slučajno pikovala u bistrou, ne žali. Kaže da on jede kada mu se jede u restoranu i ne razmišlja o cenama.
Jeel?!
Reporterka BBC je, doduše, u uvodu napomenula da se na “tom“ Rafaelu i njegovom “drugaru” ne vide bore kraha berze i velikih multinacionalnih banaka.

Rafael drop death!!!

tri žice

Opet sam popušio za posao.
“Hvala na interesovanju. Ipak, na kraju, želim reći da razgovor sa Vama nije bio gubljenje vremena. Bar ne mog.”, napisao mi je u mailu direktor marketinga te kompanije.
Pa sad… ispostavlja se da sam ja izgubio neko vreme slusajući te kako trabunjaš o potencijalnim mega poduhvatima tvoje firme.
Što reče Lana, “Onaj ko kaže da voli svoj posao taj laže ili je lud“.

Taj dan sam otišao sa Kalemegdana pravo u Sava Centar, na razgovor za posao.
Mislim da je taj dan Brankov most napukao negde na sredini od svih polovnih automobila koje su polovni vozači kupili na kredit ili lizing. Svi su se šepurili po gradu, ostavljajući za sobom tragove od mokrih guma svojih sveže opranih automobila.
Ja sam se svojom šklopocijom, princezom od Raspada Golfom Trećim, od milošte nazvanom Ruz(M)ica, skotrljao sa tvrdjave moleći se za još par centimetara neistrošenih kočionih paknova kako ne bih virio iz dupeta nekog novog-polovnog BMW-a ili Merc-a.

Na Kalemegdanu sam ostavio Šilju i Daču DiDžeja.
Oni su opet odradili nekakvu reklamnu kamapanju za Skupštinu grada i bili su punih džepova. Ja, opet, švorc.
Rezervoar princeze od Raspada na debeloj rezervi a moje podlaktice i listovi nogu vrlo razvijeni od guranja princeze do obližnjih pumpi.
Sedim ispred Andergraunda na haubi, naslonjen ledjima na šajbnu. Baš tada su istakali gorivo na pumpi preko puta. Zakasniću.

Miris naftnih preradjevina, gužva, sirene nervoznih i 15-a cigareta od jutros.

Srećom, jutros sam se probudio a u stanu je bio neko koga poznajem. Marko se nacirkao sinoć pa je izgubio ključ od svog stana i dovukao se do mene oko 1, pola 2 sinoć. Nije ništa pričao kada je došao. Samo je uzeo ćebe iz sanduka u čošku, legao i brzo zaspao. Išao je, sinoć, da se vidi sa Bojanom. Izgleda opet ništa. Bez veze. Bilo bi dobro da ona odustane konačno od “nisam sigurna” ili da on odustane od nje. Ovako, samo ćuti.
Njegov mobilni telefon se oglašavao melodijama sms-a sve dok se polifoni sms-zvuk iznenadjenja nije zamenio iritantim, opominjućim zvukom upozorenja pred pražnjenje baterije.
Nisam mogao da zaspem od svih tih zvukova pa sam ustao i uzeo telefon u ruku nameravajući da ga isključim.
Čačkao sam u mraku Nokia-u a onda je ona zazvrčala.

“Da?”, rekao sam.
“Ćao, šta radiš? Zovem kasno?”, pitao je ženski glas sa druge strane.
“Pokušavam da zaspim. Kasno je, da.”, promrmljao sam.
“U pravu si, neću dugo. Slušaj, hajde da se vidimo opet.”, rekla je. Ubedjen da je to Bojana, pristao sam.
“Važi. Sutra, onda? Laku noć.”, rekla je.
Zaspao sam brzo.

Kada sam se probudio rekao sam Maretu kako sam mu namestio super ribu i da treba da je pozove.
“Jel’?”, rekao je.
“Da, da, matori. Javi joj se, ozbiljan sam.”, dobacio sam dok je on izlazio iz stana i jurio na posao.

Sedeći na vreloj haubi, bilo je 30-ak stepeni, omamljen mirisom nafte koju su pretakali iz cistene u podzemne rezervoare pumpe na donjem Dorćolu, nisam razmišljao o razgovoru na koji sam krenuo. Jasno mi je bilo da ću zakasniti i time sam sebe verovatno eliminisati iz četvrfinala takmičenja za mesto ICT copywrite. Usput, nisam imao pojma šta je ICT.
“Momak! Ti što si se izvalio na kola. ‘oš ti da sipaš? Nemoj da zadržavaš red.”, vikao je brkajlija sa pumpe.
“Hoću. Što da neću! Daj za 500 dinara, evrodizel**.”, rekao sam.

Seo sam u kola i verglao, verglao. Tako je sa dizelašima, moraš da verglaš kao sivonja ako nestane goriva. Presisa. To mi, uzgred, nikada nije bilo jasno! Kako neko može da presisa ako nije ništa sisao. Rezervoar je bio prazan pre nego je presisala princeza.
“Momak, praviš mi ovde red. Daj, gurni taj auto dole, niže ili kupi drugi.”, rekao je brkati pumpadžija.
“Hoću ja, ali ne’am.”, odgovorio sam mu kroz otvoreni prozor kola.
“Pa zaradi. Jel radiš nešto?”, pitao me je brka.
“Aj malo gurni brko. Nije ti teško, a?”, pitao sam.
“Aj’, ali samo metar, dva. Ne smem mnogo operisao sam kilu pre dva meseca, pusti u pičku materinu. Ne smem da se natažem.”, reče.
Brka je pogurao princezu od Raspada a ja sam ga začadio dimčinom iz auspuha.

Stigao sam ispred Sava Centra tačno u pola šest. Tada sam već morao biti u kancelariji. Ispred kola sam obukao košulju preko majice i obuo cipele. Neka riba koja je sedela u novoj Toyoti me je gledala i smejala se.
“Vruće je, gospodjice. Nemam klimu.”, dobacio sam joj.
“Bez veze. Ova Toyota, moj službeni auto, je super. Ima klimu i ne curi niša iz nje.”, rekla je.
“Znači li to da iz mojih kola upravo nešto curi?”, pitao sam.
“Pa, malo. Ispred, ispod motor.”, reče.
“A, to je normalno. Izvukao sam iberlauf. To je crevo jedno, tu ispod motora.”, rekao sam i potrčao ka ulazu uz stepenice.

Razgovor je bio dosadan. Taj tip, direktor marketinga je čudan lik. Više je on pričao od mene. Pričao mi je o svojoj kompaniji, nikada firmi. Pomislio sam par put, u toku razgovora, da bi bilo skroz u redu da se ja bavim baš time. Da obavljam razgovore za posao. Mogao bih da pričam o svemu bez obzira da li potencialnog radnika to interesuje a da se on istovremeno pravi zainteresovanim za svaka moju reč. Pošto je tip bio dosadan, u jednom trenutku sam počeo da zveram po kancelariji. Video sam tri žice koje su virile iz zida i nisam mogao da sklonim pogled sa njih.
Ne gledaj u jebene žice nego u njegove oči. Tako piše u svim uputstvima za razgovor o poslu koje sam pročitao na netu.
Nisam mogao. Te tri jebene žice su mi odvlačile pažnju.

“Šta je bio Vaš posao u predhodnoj firmi?”, pitao me je dosadni direktor.
“Žice! Tri žice.”, rekao sam.
“Žice? Kakve žice?”, čudio se.
“Žuta, zelena i plava.”, rekao sam, ne skidajući pogled sa žica.
“Molim Vas, kakve žice? Šta nije u redu?”, već po malo besan, pitao me je dosadni direktor.
Morao sam da se skoncentrišem. Setio sam se neplaćenog računa za struju, dve kazne za pogrešno parkiranje i duga Marku.
“Prodaja mrežnih sigurnosnih sistema i neposrednja saradnja sa klijentima. To sam radio u toj firmi.”, rekao sam.
“Dobro. A kakve žice?”, pitao je.
Dok je pričao o IT industriji, shvatih da on nema pojma o čemu priča pa sam priču nastavio svojom kvazi opterećenošću sa žicama jer se navodno u mrežnim sistemima samo njima baviš.
“Aha. Nisam imao prilike da se upoznam sa tom tematikom. Ni ja nisam ovde dugo. Žice kažete?!”, rekao je.
“Mnoštvo njih. Na sve strane. Sečete, lemite, lepite pa sve isponova a onda napredujete malo pa Vas stave na prodaju gde Vas svi živi smaraju i svi znaju sve a Vi ih ubedjujete da ne znaju pa im uvaljujete najskuplje. Posle nekog vremena postave Vas na novo radno mesto. Tu se neposredno obavljaju razgovori sa klijentima. Oni su većinom neobrazovani bogatuni koji veruju da su najpametniji na svetu . Pošto imaju para a nemaju mozga lako ih je zajebati. Pardon.”, zaćutao sam i u sebi razmišljao, da li sam ja to upravo opsovao na razgovoru za posao.
“Jasno.”, rekao je kratko pa nastavio o ciljevima KOMPANIJE, tenderima i sličnim sranjima.
Kada je izasrao sve što mu se taložilo još od jutros, rekao je :”OK.”.
I ja sam rekao ok.
Onda je pogledoa u stranu i opet rekao “OK”.
Ponovio sam, OK.
Nesposobni direktor nije umeo da me izbaci napolje pa sam sam izašao, pre toga pruživši mu ruku.
“Javiću Vam se sledeće nedelje.”, rekao je.
“OK, prijatno.”, rekao sam i izašao.

“Kako je prošao razgovor.”, pitala me je devojka iz nove Toyote. Još uvek je bila na parkingu. Samo, tada je već nervozno šetala oko kola.
“Užasno. Neću dobiti posao.”, rekao sam.
“Loš dan, a?!”, rekla je dok sam ja svlačio košulju sa sebe.
“Nadam se. Ali ako se i sledeće nedelje probudim bez posla atribut loš će dobiti još lošije značenje.”, rekao sam.

Seo sam u kola i krenuo ka Areni. Igrali smo basket sa nekom drugoligaškom reprezentacijom. Miki-Mačak se zaposlio u Areni kao obezbeđenje pa nam obezbedi par karata s vremena na vreme.
Ispred ulaza me čekaju, Duka, Mica i Pedja. Ližu neke ogromne sladolede. Oči su im crvene.
“Jel’ da pitamo?”, reče Duka.
“Ne! Jel ima sladoled za mene?”.

Kada smo ušli Pedja je startovao promoterke MTS-a, Mica je tražio suncokret i grickalice a Duka i ja smo ušli u samu Arenu.
Zavalili smo se u još uvek udobne stolice, lizali sladoled i gledali kako ovi naši deru one tuđe 20 razlike.

Na izlazu smo se našli sa Pedjom. On nikada ne gleda utakmice, ne interesuje ga to. Uvek ode nekuda i po zavšetku se nadjemo.
“’Si video klonju, brate? Čistija nego moja kući.”, rekao je Pedja.
“’si vido onog sa sladoledom, baš bih prožd’o još jedan?!”, rekao sam.

Kola nisam mogao da pokrenem pa sam ih ostavio na parkingu ispred Arene i krenusno peške prema reci.

“Čik pogodi šta imam za večeru, buđav ‘lebac….”, zvčao mi je mobilni.
“Halo, Mare!”.
“Brate, idem da se vidim sa Bojanom.“, rekao je.
“Do jaja.”.

Stigli smo do Sv Nikole, treš splava na samoj granici Zemuna i Novog Beograd.
Pedja je sedeo u Zemunu a nas trojica na Novom Beogradu. Svi za jednim stolom.
Dovukli su se Kolja sa faksa, mali Mića sa šljake u odelu, sa lap topom i sa dva džojpeda pa smo uz pivo izgrali fudbal na lap topu.
Sedeli smo dugo dole. Nisam pričao o razgovoru za posao, razmišljao sam o tri žice i nisam mogao nikoga da dobijem u fudbalu. Zbog toga sam baš popizdeo.

*(http://pepelinno.wordpress.com/2008/09/26/evro-dizel/)

preporučujem:

http://pepelinno.wordpress.com/2008/08/28/briga/

http://pepelinno.wordpress.com/2008/08/28/gospodja-starost/

http://pepelinno.wordpress.com/2008/08/24/starac-i-novine/

http://pepelinno.wordpress.com/2008/08/24/strah-i-guzica-deo-i/

evro dizel

Imam kola koja ove godine pune 24 godine. Penzioner automobilizma, prekaljeni borac celicne volje, neprikosnoven na kratke staze.Automobil trece generacije. Pre ovog imao sam dva ista takva. Iste kubikaze, istih mana, slicnih boja, sva tri s nesigurnom rezervnom gumom. Razume se, automibil je morao da pretrpi neke modifikacije, mislim, vreme je uspeca. I dok neki rade cip tuninge, oflorescentnuju ih, ja sam odlucio da idem u korak s vremenom ali postepeno. Sta ces?! Jedno jutro sam potpuno siguran u sebe i moj spejs-satl, na pumpi na kojoj inace sipam gorivo, od pumpadzije ZAHTEVAO da mi ne sipa taj odvratni D2 nego da pruzi svoju lenju ruku ka pistolju iznad koga pise “evrodizel”, bato!Covek me je pogledao i nasmejao se. “Komsija, nema problema, evrodizel, neka bude. Za koliko?” Koliko kosta to cudo? Taj novi proizvod! Ah, evrodizel. Kako to zvuci nekako evropski.Pogledo sam na cenovnik … skuplji je skoro 10 dinara litar. Luksuz, brale. “komsija, mozda ipak da sunem ja ovaj stari D2?”.“D2?! Pih. Sta se sve danas zove derivatom nafte?! 21. Vek a ti bi da mi sunes to djubre u rezervoar. “Mislis da je moj automobil kanta za djubre?”.“golf I dizelas, nikako. Koje je godiste?”. Aha, interesuje ga koje je godiste samo zato sto hocu da sipam evrodizel.

“85. je”. Slagao sam i podmladio ga za jednu godinu.

“znaci evrodizel, litara koliko?”.“sipaj za 500 dinara”. Bahato, a?! Otisao sam do kase i ponosno, na sav glas rekao:“Pumpa broj 4. Evrodizel za 500 dinara.”.Tajac… Bili smo samo kasirka i ja unutra ali ovaj (M)mladic, za potrebe svog tipkanja po tastaturi, vesto koristiti tisinu koja je zavladala.Zena je otkucala a ja sam cekao neobicno dugo ispred pulta. Kao da sam cekao neku medalju, priznanje a dobio sam racun. Evrodizel 500 dingera. Ooopa, bato!“Prijatno”, pozdravih ovog svedoka tranzicije mog automobila i veselo zazveckah kljucevima. Ljudi moji, automobil ide s.a.v.r.s.e.n.o.!Ta posebnost okretanja tockova, taj specijalni jos neoseceni smrad iz auspuha, povrh svega TAJ do skora nedokucivi osecaj Evrope u mojim rukama, pod mojim dupetom, pod pritiskom mojih stopala…Perffeto. Obilazim sad ja ali obilaze me cesce.Svaki kontakt ocima sa vozacima drugih automobila koristim da im stavim do znanja da je u mom rezervoaru EVIL-EVRODIZEL.Niko me ne kapira ali ovaj oblik samozadovoljenja, jos ne registrovan od medjunarodnih organizacija nadleznih za registraciju novih oblika samozadovoljenja ,mada takve verovatno ne postoje, je tako dobar. Sutra cu sipati evrodizel za neke vece pare. Dobro, mozda ne bas sutra nego onda kad budem imao “malo vise” a ne “taman(citaj knap)” para.

konoba Bronza

“Dodji nam. Dodji ovde u jesen pa piši. Vodiću te na ribanje, ješćemo mušlje i piti gemišt. Ti spavaj đe ‘oćeš. Imaš cijeli sprat. Ne treba ti neki komotitet, sam reče tako.
‘e li? Nameštiću ti madrac na pod a ti ga premešti ‘de želiš. Konoba radi, otvorio je Minjan. Završio je Pravni fakultet u Podgoricu ali veli ne svidja mu se taj posa’. Ima, veli, taki ružni ljudi u taj posa’. Ođe ti se svi poznaju, mala je Crna Gora. Upoznaš pašu direktora na poštu e, njegova žena je zasigurno u Poštu rodica sa direktorom neke službe i tako ti to ide. Sve ti je preko, na i oko vezu. Miljan ti je radio sa svim rodicama, pašama, zetovima, snahama i očevima svih sinova po Crnu Goru. Sve ih on poznaje no ima odboj ka toj profesiji. Mada, lijepa je to profesija. Ja mu velim da izdrži no njega je muka od svega. Ovde drži štimung u Konobu, Sanja radi, dobra je to djevojka i posa’ ide. Ja pomognem kol’ko možem. A, ne mogu im ja pomoć’ mnogo no eto koliko je do mene ja uradim. Privatim se čega umijem no ono što ne umijem ni ne umijem. Zato, mili moj i dragi, dodji mi u jesen da idemo ti i ja na barku pa uživamo i nema briga. Nije preša, dodji kade želiš. Uvijek za tebe biće madrac i soba. Eto, ja spavam po cijelo leto na teracu. Ništa nema ljepše no spavat’ i probudit’ se kraj mora. Valovi udaraju od stijenje i o pontu a ti uživaš. Ka’ sad, ti ja što uživamo. Svidja ti se, ‘e li? Vidim da ti se svidja a pisao si mi u pismo.”, govorio mi je moj prijatelj Laki.

Laki živi u Perastu. Mestu na desetak kilometara od Kotora. Na jednu stranu od Perasta je Risan a na drugu Orahovac, pa kolonaokolo Strp, Dobrota, Morinj, Kostajnica i Kotor.
Perast je od vajkada Kapetanski grad. Mletački grad, nikada turski.
Žene su svojom kosom, još prije(prim. aut.) Turaka, vezle goblene čekajući svog mornara da se vrati sa pučine a goblene odnosile na Gospu od Škrpijela. Sada je to muzej Perasta ali i svih Bokelja. Površinu ostrva, nastalog od zarobljenih pa porinutih turskih brodova, svake godine, negde krajem jula, Bokelji uvećavaju bacajući kamenje oko njega. Tako vekovima, unatrag.
Od vajkada pritajeno podeljena Boka sa 4 centrale u matici, Novim, Kotorom, Budvom i Tivtom sada je geografski ujedinjena, u južni, primorski deo Crne Gore, ali su razlike medju stanovnicima ove 4, sada opštine, izražene i dalje.

Provodio sam dane u Perastu slušajući anegdote i legende. Prisustvovao običajima koji se praktikuju još od Pirusta, prabokelja. Spavao i budio se pod vinovom lozom koja daje prirodni hlad tokom žege. Tu bi Laki, Sanja, Miljan i ja provodili dane prevrćući istoriju, dnevne događaje, ogovarali političare, zajedno navijali za Partizan, Budućnost i Zvezdu.
A onda bi se Laki i ja povlačili na barku, tamo pevali tiho pesme koje nam padnu na pamet i slušali jedan drugoga.

Laki je bivši mornar, razočaran u ljubav i ljude po malo.
Prijalo nam je društvo onog drugoga.
Radovao sam se svakoj školjki koju on izroni. Laki sada tako zaradjuje. Riba ili lovi ribu mržom, skuplja mušlje ili ubira školje sa dna mora a onda ulov nosi gazdi koji mu za to plaća. Zaradi taman za cigare i belo vino.
Živi u kući svojih predaka i ponosno nosi Bokelja u sebi.
Voleo je jednu dubrovčanku. Njeni joj, kada je počeo rat, nisu dozvolili da ode za Lakija i od tada laki žene doživljava kao opasnost po duševni mir.
“A bila je lijepa tada. Vešta i neumorna žena koja nije puno pričala. Taman koliko valja. Bila je žena kojom bi se oženio uvijek ali eto vražija pamet njenih roditelja je učini dalekom meni. Nikada se nijesmo čuli posle toga. Ona je zvala par puta na poštu no ja nijesam htio ić’ na telefon. Što bi joj kaza’? Samo bih bio tužan a ona bi plakala preko telefona. Bolje je ovako. Svakojem njegov mir.”, često je ponavljao.
Nisam ga nikada ubedjivao da je pozove ili ode njoj u Dubrovnik. Znao sam da ne bi hteo a i “posvadili” bi smo se a to niko od nas dvojice nije želeo.

Bio sam u Perastu ove godine i otišao Lakiju. Pre toga sam sa društvom oko pola 6 izjutra skočio u more. Perastske ponte su nas dočekale neumivene suncem. Skočili smo u more i otplivali nekoliko desetina metara od ponte. E tada nam je Perast pokazao svoje umiveno lice. Sunce se pojavilo iznad planina koje okružuju Boku. Obasjalo nas je u moru.
“Sunce, evo ga Sunce!”, vikao je Pedja.
Ja sam pogledao ka Suncu i na ledjima plutao. Kratki i blagi valovi, kakvi su u Boki uvijek, su me ljuljali. Sunce je okuraženo srećom koju nam podari krenulo polagano ka zenitu a mi smo krenuli da plivamo, umorni od puta, ka pontama.
Plivali smo polako a sunce je bežalo pred našim zaveslajima. Pretekao sam sunce i stigao pre njega na pontu. Seo sam na zid pored rive i sačekao sunce na obali.
Sekund, dva me je tresla groznica jutra a onda me je obasjalo još uvek nejako Sunce.
Uživao sam u nejlepšem trenu godine. Pedja me je pogledao i rekao :“To je to, a?”.
Kratko sam klimnuo glavom i nastavio da se kezim kao pubertetlija na ming najlepše devojčice iz VIII 1.

Ove godine smo se smestili u Dobrotu. Bilo nas je četvoro i nisam hteo da kvarim njihove iluzije o boljem pa sam pristao na Dobrotu.
Samostan, tri opatice reda katoličke crkve “Čuvari Maloga Krista” (http://solair.eunet.yu/~frazemun/redovi.htm), isti je kao veliki Hrist, samo mali.
Prijatne opatice su nam ponudile smeštaj na vrhu samostana, ogromne stare zgrade u kamenu. Prihvatili smo a onda nas je sestra Veronika zamolila da odnesemo rastavljeni krevet na tavan. Pedja i ja smo to shvatili kao zabavu i smejali se svo vreme a onda nam Čombe reče da je možda to iskupljenje za nešto. Osvrnuo sam se na godinu iz sebe i lagano, bez napora konstatovao da bi trebalo da prenesem sve krevete na tavan. Istina, ne bi ih bilo dovoljno za sve grehove.
Pogled sa tavana ovog velikog samostana je širok, divan i upečatljiv. Stojali smo sestra Veronika, Pedja i ja pokraj malog prozora na tavanu i opčinjeni ćutali. Sestra Veronika se onda nasmejala i rekla kako je običaj da se pomogne opaticama u samostanu po dolasku.
Mi kazasmo kako smo srećni jer smo pomogli a sestra Veronika nas blagosilja. Malim krstom svoga reda “Maloga Krista”, isti je kao veliki samo je mali.

Raštrkali smo se za čas nas četvoro. Goga na ručak, Čombe na spavanje, Pedja na pontu a ja kod Lakija. Svako svome redu.

Odleteo sam iz Dobrote ka Perastu. Pošao gornjim putem pa se skalinama spustio do donjeg puta, rive i izašao baš tamo gde smo se pre sat, dva okupali.
Prošao sam pored stare vatrogasne stanice i pozdravio se sa dežurnim vatrogascem. Sećao me se po liku. I ja njega ali imena mu se nisam mogao setiti. Ni on moga.
“Dobro nam došao. Beo si ka’ da su te iz skorupa sad izvodili. Što te nema? Baš prije neki dan pitala Marina ‘de si. Ona te očekuje još od kraja maja mjeseca.”, pitao me je.
Marina? Ja svo vreme mislim da se zove Milica. Ne sećam se zašto sam je prekrstio ali sećam se tog leta sa njom. Pokazala mi je celu Boku, pričala mi o sebi, zalivu, Rusima, čitala mi je svoje pesme koje piše zimi tužna i sama. Takve su i pesme. Tužne i same. Poljubili smo se na Plavim Horizontima i obećali jedno drugom da ćemo tamo otići kada sledeće godine opet dodjem. Odleteo sam sledećeg jutra sa Tivatskog aerodruma a Laki mi je poslao poštom pismo Marine u koverti sa svojim pismom.
U pismu se ona zahvalila na tome što joj se NISAM javio kada sam odlazio, na tome što joj nisam ostavio broj telefona ili adresu a na kraju pisma mi se izvinila jer se zahvalila.
Nisam odgovorio na pismo. Samo sam u pismo Lakiju naglasio da je puno pozdravi, zagrli i poljubi. On je tako i uradio, pisao mi je posle.
“Ne razumije ona da ti nijesi zaljubljen u nju no u Boku cijelu. Ona je Bokeljka pa bi morala to prihvatit’. Prihvatit’ da te dijeli sa Bokom. Ja to razumijem i čast mi je biti deo tako velike ljubavi.”, pisao mi je Laki jednom prilikom.
“Nema veće ljubavi, Laki moj od ljubavi prema Boki i svemu u njoj.”, odgovorio sam na to pismo, izmedju ostalog.

“Malina, a gde je ona? Radi li i dalje u prodavnici?”, pitao sam.
“E! Radi. Ta ti je ka’ prava Bokeljka. Čeka, tuguje i odlazi na Gospu od Škrpijela.”, kroz smeh kaza vatrogasac. Andrija, tako mu je ime, shvatih kroz razgovor. Bokelji često u razgovoru ne koriste lične zamenice. Izmedju ostalog, “mene/me” često menjaju svojim ličnim imenom. Obično to rade kada se kunu kako nešto ne bi uradili ili kada porede sebe sa nekim ko je to uradio.
“Otići ću do nje posle. Idem Lakiju. Videli ste ga danas?”, pitao sam Andriju.
“Sad će ti taj sa ribanja. Znaš i sam. Koliko je uri? 9! Čudi me da ga nema. Gledaj dolje ka Piratu odatle će on na bicilu. Već je treba doć’.”, uputio me je vatrogasac.

Pozrdavio sam Andriju i krenuo ka konobi “Bronza”. To je ime Lakijeve konobe. Familije Bronza je duge tradicije a na Gospi od Škrpijela sam naišao na posrebrenu pločicu medju pločicama najstarijih i zaslužnih familija Perasta i Boke.
Seo sam pod vinovu lozu i gledao u more. Ukućani su još spavali.
Na stolu sam našao papir na kom je pisalo: “Dragi moj prijatelju, pošto ćeš verovatno doć’ prije mene, želim ti dobrodošlicu. Ključ o Konobe je na klinu iznad ulaza. Uđi slobodno unutra. Ispod šanka je bijelo vino koje sam donio iz Dalmacije prije neki dan. Posluži se. Stižem brzo. Tvoj prijatelj, Laki.”.
Ušao sam u Konobu sledeći uputsvo.
Konoba je u podrumu, ukopana u stene ispod doma Bronza. U dnu Konobe, s leve strane, je prirodan mali vodopad. Voda teče iz kamena, koji je na sredini zida, i u kamen, koji je na dnu prostorije, se vraća. Unutra je hladnije nekoliko stepeni nego napolju.
Miris duvana, vina, prženih i kuvanih jela od ribe me je zadžao u samoj Konobi neko vreme. Šank konobe je napravljen od drveta čije poreklo je nepoznato. Možeš lupati po drvetu svom snagom oštrim ivicama bilo kog predmeta ali drvo neće osetiti. Neće ostati trag na njemu. Nosili smo parče tog drveta na Šumarski fakultet u Beogradu kao endemičnu vrstu. Ispostavilo se da jeste endem i niko nam nije mogao reći koje je to drvo niti išta više od toga da je čudo. Studenti ovog fakulteta su me zvali telefonom interesujući se, pred polazak na more, gde se Konoba nalazi i kako do nje da dodju, ne bi li videli to drvo.
Upućivao sam ih Lakiju na konak. Ovaj je zaradjivao na njima tako da smo Laki i ja postali praktično partneri. Trgovina je oblast u kojoj su Kotorani posebno vešti. Oduvek su Dubrovčanima oni bili primamljiviji za saradnju u trgovini nego li Novljani.

Sedeo sam za šankom i gledao čuda oko sebe. Gutljaj vina, dim cigarete i potpuni mir.

“Mogu li se pridružiti mladom gospodinu?”, čuo sam glas.
“Možete ako ćete mi ispričati nešto o sebi.”, odgovarao sam neokrećući se. Kada god odem dole, slušam. To je netipično meni. Obično brbljam pa se naližem alkohola pa onda mrmljam brbljajući.
“To, teško. Već znate dosta o meni. Ne bi vas iznenadila novotarijama koje turisti očekuju.”, reče.
“Sanja!”, viknuo sam presrećan kada sam je ugledao.
Skočio sam sa šank stolice i zagrlio ovu predivnu devojku.
“Dobro nam došao. Tako je lijepo videti te. Zdrav si? Kako si? Pričaj!”, nestrpljivo je govorila, gledajući me svojim polusnim očima.
“Dobro sam. Lažem! Odlično sam.”, odgovorio sam.
Smejali smo se dugo srećni jer vidmo jedno drugo. Izmedju reči bi smo se zagrlili i ponavljali kako nam je drago što se vidimo.
U tom, dodje i Miljan.
”Ooo, đe si, buraz! Dobro nam stigao. Srećne su oči koje te vide.”, reče Miljan.

Pričali smo svo troje a izmedju reči se opet grlili i stiskali jedno drugome šake ruku.

“Gde je barba Laki?”, pitao sam.
“Trebao je doći sa ribanja. Ne znam što ga nema. Sad će, samo što nije. Daj da ti napravim nešto da jedeš. Gladan si, sigurno. ”, rekla je Sanja.
“Neka, sačekaću Lakija. Punog stomaka neću biti za priču nego za spavanje.”, rekoh a onda se svo troje nasmejasmo glasno.
“Ti čekaš Lakija a tebe Marina.”, konstatova Sanja.
Nisam ništa rekao. Nasmejao sam se na čas a onda vešto primenio temu.
“Eto ti, ka’ pravi Bokelj. Vešt na rečima.”, rekao je Miljan.
“E, kada bih ja to umeo.”, rekao sam.

Uskoro se na vratima pojavila mršava ali mišićava ljudina. To je Laki.
Skočio sam sa stolice i zaglio ga. Bez reči smo se gledali, držeći ruku na ramenu ovog drugoga.
“Smrša’ si malo.”, reče.
“Ti nisi. Isti si. Samo imaš više sedih nego prošle godine.”, rekoh.
“E! To je od sunca, ne od starosti.”, rekao je Laki pa spusti pogled i skinu svoj šešir.
“Da ti pričam….”, poče Laki a ja se samo utiša, naćulih uši i raskopih lap top.

Ostadoh u Konobi do prvih večernjih gostiju a onda sa Lakijem krenuh do Dobrote, punog hard diska.
Nikako mu nisam mogao objasniti zašto ne mogu prenoćiti kod njega a i kada bi uspevao, na kraju mog višestrukog ubedjivanja, rekao bi:”Ne smijem to dozvolit’. Ti da si ovde i da plaćaš da bi spavao. Ne, nikako. To je sram za Lakija tvoga. Ostani, kod nas, molim te.”.
“Laki, razmisliću. U redu. Moram i drugare ispoštovati, zar ne?”, rekoh.
“I ja ih moram ispoštovat’! pa, što idemo do Dobrote nego i njih da dovedemo.”, rekao je nedopustivši da kažem išta.
Objasnio sam mu, ipak, da Konobu čuvam samo za sebe i da je ne želim deliti ni sa kim na šta je on rekao da pristaje na sve samo da sam kod njega nekoliko dana.

Kod terena za balote uvek ima hladnog piva pa smo tamo i seli na jedno, dva.
“Lako je tebi, tebi je prijatelj sada tu i imaš se čemu veselit’.”, rekao je Joco, lokalni čudak i istinski poznavalac Bokeljske kulture i Perasta, koji je tamo tukao već četvrto, peto na veresiju.
Shvatio sam da se već priča medju meštanima da je Lakiju stigao prijatelj iz Srbije i da uskoro mogu očekivati Marinu. Rekao sam Lakiju kako je ne bih hteo uznemiravati svojom pojavom ali da bi mi istovremeno bilo drago videti je.
“Polako, nije preša. Sve ćemo stić’. Samo da si stigao ti. Živeli!”, reče i podiže flašu piva.

Seli smo u barku i krenuli u Dobrotu. Nadao sam se da me moji prijatelji čekaju tamo mada, rekao sam im da ne računaju na mene tog dana i da ću doći već.
Dok smo ulazili na barku talasi, koje je pravio neumorni gliseraša u suton, su pomerali čamac tamo vamo. Pogledao sam ka gliseru dok je Laki već urlao iz sveg glasa.
“Eno ti je tvoja Marina. Sa drugovima.”, rekao je pokazujući na gliser Laki.

Prvi put sam tada osetio da je mnogo lakše deliti nekoga sa Bokom nego sa ženom.

“Neka je. Ima ona s kim. Vidiš. Nećemo joj kvariti gušt.”, rekao sam i povukao konopac na motoru čamca svom snagom.
Motor je star pa svaki put kada se uključi iz njega huljne dimčina čiji se miris pomeša sa mirisom algi, mora i zelenike koja se namnoži uz pontu.
“Mogu li ja?”, pitao sam lagano dodavajući gas na motoru.
“Ti možeš sve, dragi moj prijatelju.”, rekao je Laki, sredjujući po barki.
Takav je Laki. Uvek nešto čisti i sredjuje, nema mira. Dok to radi ponavlja:”Nije red da bude nered.”.

“Komo, ima li što veceras?”, dobacio je Laki starcu koji je pristajao svojim čamcem u mandrac.
“Ništo moj Laki. Komo ti je danas pedeset puta baca’ mreže ali ga se riba gnuša.”, pričao je Komo. Komo je bivši urednik Vijesti. Kada je Milošević došao na vlast, devedesetih, preko Moma je urgirano da Komo napusti redakciju novina i uredničko mesto. On je to uradio i preselio se u Risan, gde ima staru porodičnu kuču.
Perast je preko vode i voli provoditi vreme u njemu.
“Drž’ se Komo moj. Nijesu te jači slomili. Biće sjutra.”, reče Laki i pokaza mi rukom da krenemo.
Dodao sam gas i krenusmo.
Komo je dobacio nešto ali nisam razumeo jer je to rekao brzo i vešto uporebljavajući lokalizme čije značenje nisam znao.
Pozdavio sam Koma i doviknuo da sutra navrne do Konobe na rakiju koju sam doneo. On klimnu glavom i naseja se.
Gliser je pristao u medjuvremenu pa nije bilo talasa. Pred Dobrotu sam skočio u more. Voda je bila topla i bistra. Videle su se stene na dnu.
Laki je rekao:”Divljak! Prevrnućeš baku, otić’ će sve u more, budalo.”.
Ja sam se samo smejao i lupao iz sve snage po površini, presrećan jer sam konačno u Boki.
“Vidit će te ona devojka što te čeka ka’ mornara.”.
Ja sam bio poprilično pijan. Nije me bilo briga ni za koga pa sam nastavio da budalesam.
“P’jan si. Plivaj do ponte. More će izvuć’ sve iz tebe. Samo plivaj.”, rekao je dodajući gas na motoru i gromko smejući se Laki.
Do obale je bilo ostalo bar 200 metara. Plivao sam polako i gledao sunce koje je poslednji put tog dana obasjlao vrh Sv Đorđa. Ostrva pored Gospe od Škrpijela. Prvi dan u Perastu ove godine za mene je gotov, pomislih.
Morao sam samo da odplivam do ponte, umoran od puta i prenapregnut osećanjima.

Laki je već sedeo u konobi u Dobroti i pio vino a ja sam mokrih gaća seo pored njega. Disao sam ubrzano, ostavljajući mokar trag za sobom.
“Ti si lud“, vikao sam.
“Pa sada treba opet da pijem. Što sam se treznio?”.
“Treznio si se ne bi li presao biti budala. Budalom se od alkohola načini. Sada sjedi i jedi.”, rekao je.
Samostan Malog Hrista, istog kao veliki samo mali, je neposredno pored te dobrotske konobe a imao sam sreće da su moji prijatelji upravo izlazili iz samostana i kretali ka Kotoru. Video sam ih i pozvao ih u dobrotsku konobu. Ova konoba nije kao “moja” ali je hranu koju tamo prave Laki uvek hvalio.
Jeli smo gambore i mušlje. A Laki je bio srećan jer upoznaje moje prijatelje.
“Šta veliš Laki? Kakvi su mi drugari?”, pitao sam šaljivo.
“Vazda ja govorim da se loši sa dobrima ne druže. ’eli tako?“, nasmejan odgovori Laki.

Tog dana je bio karneval u Kotoru. Maškarade.
Pedja je imao majicu na pruge pa je odlučio da kupi mornarsku kapu i bude, jel’ mornar. Čombe je stavio ogromni slamnati šešeir na glavu a kada smo ga pitali šta bi njegova maska trebalo da simbolizuje on je rekao da je Sremac. Ok, rekao sam. Goga se nije maskirala. Lepa je. A i mrzelo ju je.
Pošto moj predlog da se ove godine predstavimo Kotoranima kao stado ovaca čiji bi ovan vođa bio ja, lupajući o ogromno zvono, koje sam obezbedio, nije prošao morao sam da kupim neku idijotsku masku koja mi je prekrivala samo oči. Bez veze.
Boka, verujem i cela Crna Gora, se ove godine bori u traženju svog nacionalnog identiteta. Primetila je to i Goga kada smo pili vino ispred velike i jedine, ja mislim, pravoslavne crke u centru Kotora.
Na crkvi crnogorska zastava, na balkonu DJ vrti neku popularnu muziku, nad glavama nam dva balona napunjena helijumom. Jedan u obliku srca a drugi u obliku Anime-a lika. Crna Gora u ljeto 2008., izgleda izgubljeno. Na žalost.

videh Srbiju na tv-u (Očima deteta)

Uključio sam tv. Programi su se opet zbrkali. Tv je bagatelno mamio da ga uzmem iz izloga prodavnice. Garancija je bila utisnuta na parčetu papira koje me je setilo na karte gradskog prevoza koje ni/smo kupovali tamo negde devedesetih.

Garanciju nalik karti gradskog sam bacio kada sam tv postavio na počasno mesto u sobi i stisnuo na crveno veliko, to najveće. Garancijo, aj zdravo.
Seo sam pred tv i stadoh juriti drugu mrežu nacionalne televizije. Tako je zovu one žene sa prvog kanala. Ona plava, ona me nervira. Čitala je vesti dok su padale glave. Ona tako kaže. “Direktan prenos biće na našoj drugoj mreži.”. Bitch!
U glavnom, tog dana je na “drugoj mreži” išla utakmica. Fudbal. Nisam siguran s kim smo igrali ali znam, izubili smo. Tv je, na očigled, radio tada. Ima boja, ne trepti slika, ne sužava se, daljinski je vau. Stari Blaupunkt je Blaupunkt ali je imao 8 kanala. Po ceo dan sam prebacivao kanale vrteći neku plastiku čačkalicom. Bio sam vešt, sećam se. Ponavljanje, majka nuke.

Moj ćale je uvek govorio da ja nemam pojma kakav je to tv.
“Blaupunkt, dečko! Blaupunkt. Vidiš onaj znak u čošku, crveno pa malo plavo? E to ti je sine Blaupunkt.”, ponavljao je.
“Ćale, slike nema. Evo sada je ima ali se trese.”, ponavljao sam.
“Ma, to je do njih.”, ponavljao je.

“Do njih je.“, je omiljena rečenica mog ćaleta. Uvrstio sam je u svoj svakodnevni govor vrlo lako. Tu je i dalje, u mom rečniku.
Posle nekoliko minuta bi neko od nas dvojice kao krenuo do kupatila a usput bi zveknuo Blaupunkt. Vidiš onaj znak, malo crveno pa plavo? E, tu malo iznad kad ga krljneš slika se smiri.
Trajala je kohabitacija dugo. Sve dok nismo osetili značajne probleme sa mokraćnim kanalima, bešikom i bubrezima. Išli smo u klonju na svakih pet minuta.
Zvaničnu inicijativu za kupovini novog tv-a sam podneo kada sam sebe, jedan dan, igrali smo fudbal sa nekim ne znam s kim ali znam izgubili smo, uhvatio kako stojim neko vreme iznad wc šolje zakopčanog šlica a onda povlačim vodu.
Izleteo sam iz klozeta a ćale me je pitao :”Jel pereš ti ruke posle pišanja? Mnogo si nešto brz. Nemoj se zajebavaš.”.

“Treba da kupimo novi tv.”, rekao sam.
“Šta ja znam. Šta će nam novi, ovaj radi.”, rekao je i krenuo u kupatilo.
“Zato što pišamo po ceo dan kao nezdravi.”, rekoh.
“To ti pišaš po ceo dan. Hodaš bos i prehladiš se pa onda u kupatilo svaki čas. Nemoj ti meni da se “džekiraš“.“, reče.
Džekiraš to je onda kada se praviš pametan.
“Kul. Idem sad odmah da kupim novi tv ali ga nećeš gledati. Nosim ga u svoju sobu.”, rekao sam i otišao da kupim novi tv.

To je taj tv čiji se kanali mešaju, gube pa vraćaju, zbrkavajau pa odmrsuju. Rowa, te je marke. Rowa. Sivo djubre čija cena je jedva bila sa četiri nula. Nategnuto vrlo.

Nekako sam ub’o neke kanale. TV Avala, to je ova nova televizija. Nova za nas pionire traženja kanala čačkalicom. “Ćale, ima novi kanal.”, vikao sam kada sam ub’o TvPalmu prvi put.
Pokajao sam se brzo a čačkalicu sam izbegavao kako ne bih opet slučajno nabasao na taj kanal. Problem je bio što je keva volela čačkalicu više od sve dece u kući. U stvari, ona je zaglavila čačkalicu na četvrtom kanalu. A tamo, “Živeli!”.
Devojčica sa tv Avale, Milica se zove shvatih kada se provrteo džingl sa imenom „Milica2“.
Autorka ili autorke? Nisam siguran.
“Danas je najvažniji dogadjaj u Nju Jorku fešn vik.”, rekla je, namontirana, usplahireno.
Usput, danas je 11. septembar. Avion, kule Trgovinskog Centra, terorizam, žrtve, rat, ratovi, žrtve, fešn vik, žrtve.
Sve nisi sobom neku žrtvu. Ozbiljno.
Evo, požrtveno sam kupio novi tv. Gledao sam ga nekoliko nedelja a onda se pokvario. U prethodnoj rečenici ima toliko žrtava.
Žrtvovao sam svoje vreme odlaskom u prodavicu tehnike, svoje pare plaćanjem a svoje živce od kada je počeo da brka kanale.
„Ako se ne žrtvuješ nema uspeha.“?????????
Ovu rečenicu iskustva počinjem da shvatam kao gadnu uzrečicu. Nešto kao “pa”, “ovaj”, “onaj”, “ae”, “brate”, “gistro”, “kao”, “ono kao”.
Nisam siguran kakva bi Miličina žrtva bila da je pročitala današnje novine? Mogla je barem naslove sa prve strane da pročita. Slučajno bi videla i današnji datum. Mada, možda i jeste devojka to uradila?
Nešto kontam, možda je jutros ustala i zgrabila odmah novine u ruke i rekla :”Jaooo, pa danas je 11. septembar! O Bože, pa počinje fešn vik u Nju Jorku! Jeee!”. Bitch!

Borim se sa daljinskim. Ne prihvata više taster sa dvojkom. Mučim se, nabadam, udaram , besnim a onda na jednom opa! Na dugoj mreži nacionalne televizije, reklama za slane štapiće. Prima, štapići.
Idiotska pevljiva reklama u kojoj se navodi za šta je ovaj proizvod koristan. Postaneš lepši, uspešniji, ribe se lože na tebe kao besne ako grickaš Plimu a na kraju “…Plima, povećava ti imaginaciju…”.
Na ekranu dvoje klinaca u brodiću. Iza njih pano sa nacrtanom pučinom a pored njih ventilator i ćale koji mrda brodić. Oni plove i sve to.
Imaginaciju?? To su obični slani štapići koji se jedu uz pivo. Ne povećavaju imaginaciju. To je od piva.
Kontam, možda Plima štapići imaju super LSD moć? Nisu to rekli. Kontam, ne smeju. Reklamiranje lekova, gudre i toga svega je zabranjeno.

Na Pinku, to je ona televizija na kojoj ide Grand, premijer jebo te!
Sveže šticovane brade šarmira po studiju. Četri novinara naspram njega i Gordana Suša. Suša je ok. Niko od njih nema pojma ko je ovaj čovek sa bradom a on nema pojma ko su oni pa im lepo. Javna preduzeća, naše pare, nema kradje, nema puno kradje, biće bez viza na more, novi pasoši i nove lične karte i ta Bela-šengen-lista priča.
Svi kul. Brada nije stigao da zajebe ništa, još pa ovi nemaju za šta da ga ugrizu. Jedna lagodna atmosfeta i prilika da se popriča o društvu.
Kontam, super. Ne pričaju o Tomi, Hagu, Dinkiću. To je dosadno. Uvek o tome pričaju.
Gledam i slušam premijera moje zemlje i shvatam, dosadan je malo. Rekli su mu da takav bude oni što ga pripremaju za emisije.
Jedna dosadna politička emisija sa primijerom moje zemlje na tv. A nije Koštunica ni Dinkić ni Toma nego neki tamo Cvetković. Prebacio sam brzo sa Pinka, to je ona televizija gde puštaju Grand. Nasmejan, moram reći. Sklon sam trpanju u isti koš različitih političkih stranaka ali ovo me je malo obradovalo, moram reći.

Gradacija sreće je dostigla svoj the most zajebaniji deo kada sam pre neki dan na tv gledao novinarku prve mreže, ovaj put, kako prenosi čestitke Srpskih državnika, Srpskim državljanima muslimaske veroispovesti. Bajram je počeo taj dan.
Čestitali su Lepi i onaj sa bradom ali nisu spomenuli Koštunicu.
Pomislih, što se Koštunica prokurčio pa ne čestita muslimanima početak Bajrama? Kad shvatih, on više nije premijer moje zemlje. Gotivno.
Crva nije ni bilo.

Kupići novi tv, ovih dana. Obećavam.

istina o mravljem svetu

Sreo sam jednog mrava. Kaže da se naljutio na drugog mrava, ortaka i da će otvoriti svoju školu plesa.
Imali su dobru školu. Upisivali su se na časove plesa žuti, mali, veliki mravi, mravi glavonje, mravi sivonje ali kaže mi ovaj razočarani mrav da je najbolje kada sam gmižeš.

Vredan je ovaj mrav što ga sretoh. Uporan, elegantan i galantan od kada ga znam. Mrav za primer.
Upoznali smo se pre nekoliko godina u čošku moje kuhinje, pored kante za đubre.
Istresajući mrve iz tanjira, istresao sam par mrvica pored kante. Mrav je istrčao iz šupljine u zidu i pozobao sve mrvice.
Doneo sam sredstvo protiv insekata u speju. Mislio sam da je u pitanju najezda mrava ali on je bio sam pa mi bi žao da ga eliminišem. Pustio sam ga da šetka čoškom kuhinje.
Bio mi je zanimljiv.

Međutim, jednog dana pojavio se još jedan mrav. U stvari, mravica. Ženski mrav.
Pomislih:”Neće moći tako druže mrav! Ja sam tolerantan i pustio bih te da vršljaš tuda ali društvo si doveo, žurku ćeš napraviti a mene niko ništa ne pita. Uostalom, ovo je moja kuhinja i moja kanta za đubre, može mi se.“.
Mrav je ćućurio nešto sa mravicom. Na jednom ju je poljubi dok su sedeli na ivici slivnika.
Poklopac slivnika se polomio odavno pa je izgledalo poprilično romantično. Noge su im visile nad slivnikom, oči su im sijale, držali su se za ruke i ljubili se.
Ja sam stajao iznada njihovih glava sa 1000 ml otrova koji sam trebao tad, u tom neprocenjivom trenutku, da istprskam po njima.
Nisam mogao. Zakašljao sam se namerno ne bi li privukao pažnju mravlju.

“Izvinite, gospodjice i gospodine Mrav, ja bih sada morao da dezintegrišem insekte i ostali sitan živalj moje kuhinje.”, rekao sam.
Mrav se okrenuo i pogledao me, rekavši:”Svako radi svoj posao. Prskaaaaaaaaj!”.
Raširio je svoje nožice, izgledao je kao Supermen tada, i ponavljao je vičući :”Prskaaaaaaaaj!! Prskaaaaaaaaaj!!”.
“Samo da dama nije tu, video bi ti svoje, celu bocu ovog otvora bih isprskao po tebi a onda bih ti skakao po lešu. Mravu jedan!”, besneo sam.
“Dama? Nema dame.Prskaaaaaaaaaj.”, rekao je, pokazujući mravici da krene u pravcu pukotine u zidu.

Baš sam bio popizdeo. Spustio sam se na njegov nivo i počeo da prskam.
Prtitisak pod kojim je izlazio otrov iz boce mrava je zakucao za kuhinjsku pločicu. Ošamućen je ležao.

“Ubio sam ga! Ubio sam ga!”, likovao sam.
Mrav je iskoristio moju ne pažnju, malo došao k sebi a onda se zajurio na mene. Uleteo je u moju desnu papuču i počeo da gmiže po meni. Jurio sam ga samopovredjivajući se pokušavajući da ga spljeskam negde na sebi.
Odjednom, mrav stoji na vrhu moga nosa! Pogledam ga uzrikavljenim očima. On pljucne neku kiselinu i šmugne a mene stanu da svrbe oči. Češao sam oči sve dok ih nisam isprao vodom.
Zaključao sam se u kupatilo, seo na wc šolju i smišljao plan.

„Možemo da napravimo pakt.”, čulo se kade.
Sedeo sam na šolji nepomično. Pomislih, ovaj je svuda izbušio zidove i može da dovede celu armiju mrava, mravica, njihovu decu iz prvog braka, usvojenike, mrave beskućnike.
“Pakt, kažeš?! Kakav pakt?”, pitao sam.
“Znaš li ti bezveznjakoviću ljudski šta je to pakt?”, pitao je.
“Znam. To je ono što su imale Švabe sa ‘Talijanima i Japancima.”, odgovorio sam samouvereno.
“Mnogo si ti glup, znaš.”, rekao mi je mrav.
Skočio sam u kadu na njega. Bežao je po celoj kadi i nisam mogao da ga stignem. Začepio sam slivnik i pustio vodu kako bi napunim kadu. Mrav je pokušavao da izadje jurcajući po obodu kade.

“Ahahahahahah!”, smejao sam se.
“Bolje rat nego pakt, mravlji izmetu!”, cičao sam.
Mrav me je pogledao a onda skočio na glavu u kadu do pola punu vodom.
Zagnjurio je do čepa i izvukao ga.
Dok je voda jurcala u slivnik, mrav mi se smejao. Izgledalo je kao da se jako dobro zabavlja na tom toboganu, sluštajući se virom dole.

Jako sam po-pi-zde-o. Zgrabio sam sredstva za pročišćavanje odvoda i za dezinfekciju a onda počeo da sipam za njim, u odvod.
Kada je blistala od sredstava za čišćenje. Toliko kiseline i hemije niko ne bi mogao da izdrži, mislio sam.
Otključao sam vrata i izašao iz kupatila srećan i zadovoljan. Pobednik sam ja.

Ispred vrata čekao me je mrav. Zajurio se na mene. Pokušao sam da se pomerim ali sam udario glavom o štok vrata. Pao sam a mrav je skočio na mene. Počeo da skače po meni, da se na meni iživljava.
“Ti si idiot ljudski! Hoćeš da me ubiješ kiselinom, glupi čoveče?!”, vikao je.
Ošamućen od udarca o štok sam gmizao po podu a mrav me je zajašio. Imao je potpuno kontrolu nada mnom.

“Paaaakt! Pristani na pakt.”, vikao je.
“Pristaje! Jebao te pakt!”, rekao sam.

Pristao sam da on živi u čošku moje kuhinje ali da osim njegove mravice tu ne bude mrvica. On se obavezao da će ih redovno jesi i da će taj deo kuhinje održavati čistim.
Nastanio se gospo’n Mrav tu. Odslužio svoju mravlju vojsku pa se oženio.
Počeo je biznis sa drugim mravom. Otvorili su tu školu plesa.
Bilo je zabavno, priznajem. Nisam uspeo da korake pohvatam. Imaju previše nogu ti mravi ali muzika i u opšte zabave su bili sjajni. Posle časa bi svi mravi odlazili u svoje šupljine u drugim kuhinjama i nije bilo problema. Mrav se, ispostavilo se, držao dogovora.

“Posao je propao, kažem ti.”, rekao je besno.
“Zašto, pa bilo je divno?”, čudio sam se.
“Mravi su čudni ljudi. Ne bi ti to shvatio. Otvoriću svoju školu plesa pa šta bude. Samo žao mi je. Taj mrav, moj bivši ortak je dobar mrav ali pohlepan.”, rekao je.

Sedeli smo dugo iznad slivnika. Mrav, mravica i ja.
Mravica ga je tešila i podržavala u novoj poslovnoj ideji a ja sam mu objašnjavao da su ljudi slični mravima, samo veći.
“Nikada neću shvatiti taj vaš megalomanski svet. Ti mi o njemu često pričaš ali što više o njemu saznajem sve manje mi se svidja. Čak i mravlji svet počinje da liči na taj vaš, ljudski.”, rekao je mrav pre nego smo krenuli na spavanje.
“Isto je. Samo, ti si mrav a ja sam čovek.”, rekao sam.

Nebo

Nebo se srušilo. Šetao sam se ulicom, zazvonio je telefon i ja sam se javio.
“Halo.”, rekao sam.
“Nebo se srušilo.”, čulo se sa druge strane.
Izvio sam vrat ka nebu i nije ga bilo. Okretao sam se oko svoje ose, tražeći ga.
Mislio sam, možda se sakrilo negde za oblak, iza bandere, drveta, one velike zgrade koju su skoro napravili preko puta mene. Ne! Nije ga bilo. Bar ga ja nisam video.
Hej, toliko nebo se sakrilo od mojih očiju.

Ako čovek sa sigurnošću može kazati nešto to je da će kada izadje napolje videti nebo.
Jok!
Ništa nije više sigurno. Ni nebo.

Zaokupljen traženjem neba po budžacima nisam pristajao na činjenicu da neba nema.
Otišao sam do brata. On živi malo dalje od mene. Nadao sam se da u njegovom kraju nebo nije isčezlo, da je tu gde inače treba biti. Na nebu.

Nije ga bilo ni iznad moga brata.
“Čoveče nema neba!”, zabrinuto sam govorio.
“Nema neba? Ne lupaj! Kako nema neba?”, neverujući mi, mrštio se moj brat.
“Eto, lepo. Nema ga.”.
Izašli smo napolje i počeli da se okrećemo oko sebe. Nije bilo neba.
“Pa gde je?”, pitao me je brat.
“Ne znam. Mislio sam da se samo povuklo iznad moje glave. Mislio sam da je ljuto na mene ili nešto već.“, rekao sam.
“Kako to misliš povuklo se samo iznad tvoje glave? Nebo se ne povlači ni iznad čije glave. Ono je iznad glava svih nas.”, besneo je. On je moj stariji brat.
“Pogledaj iznad sebe.”, rekao sam.
“Nema ga.”.
“Slušaj, ako je ovo neka tvoja zajebancija jako je glupa. Vrati nebo iznad moje glave. Ako hoćeš,vrati ga i iznad svoje ali iznad moje moraš da ga vratiš!”, vikao je mlatarajući svojim ogromnim prstima i nadnosio na mene. Stariji je, krupniji i jači. Ja sam bio brži i tako izbegavao batine a kad bi me prevarno namamio u čorsokak tamo bi me olešio. Vremenom sam postao i žilaviji, od batina, pa sam ih prihvatao olako.
“Čoveče, kako ja da vratim nebo. Pa, ja ne mogu ni da ga dohvatim. Ti si viši, ti ga vrati.”, rekao sam.
“Isprazni svoje džepove!”, namršten je mahao kažiprstom.
“Ti si lud! Od kud nebo u mom džepu?”, rekao sam.
“Sumljiv si mi. Isprazni sve džepove, odmah!”, viknuo je.
Nisam hteo. Odlučio sam da pokažem zube.
Zveknuo me je svojom ogromnom, neskladnom ručerdom i oborio na zemlju. A onda je počeo da pretura po mojim džepovima.
Ležao sam mirno, razbijenog nosa. Krv je šikljala a ja sam samo ležao.
“Gde si ga sakrio? Govori!”, besneo je moj burazaer.
“U dupe! Ako bi malo pročačkao možda bi i našao nešto. Samo bi ti prsti bili malkice umuljani.”, rekao sam, klimatajući glavom.
Tras!
Taman sam se pridigao a opet sam u horizontali. Gledam tamo gde je nekada bilo nebo.
“Neko nas zajebava! Idem po palicu a onda ideš sa mnom da pronadjemo nebo.”, naredio je.
“Ti si stvarno lud. Ko može da sakrije nebo?”, pitao sam.
“Je si gledao iza bandere, drveta onog velikog ispred tvoje kuće, iza zgrade preko puta tebe?”, pitao je.
“Jesam! Nema ga. Zato sam i došao kod tebe.”, odgovorio sam.
Dok je gledao tamo gde je nekda bilo nebo, u čudu, ja sam ga na prepad zveknuo iz sve snage u njegovu stomačinu. Ruka me je tako zabolela ali se on presavio.
“Idiot! Ti si idiot! Kako ja da sakrijem nebo. Ti si ga sakrio i sada me lažeš. Vidiš da se nerviram i to ti je hrana. Gde je nebo???!!!”, izbezumljeno sam skakao iznad brata koji je sklupčan pokušavao da dodje do vazduha.
“ih-ih, je..di go…vna!”, rekao je jedva.
Počeo sam da gledam unaokolo, tražeći ciglu
Tako smo kao klinci rešavali sve probleme. On me prebije a ja ga posle toga zveknem ciglom u glavu i miran sam mesec, dva. Onda opet.
Cigle nije bilo.
“NEMA NEBA A SADA NEMA NI CIGLE!!! U kakvom to usranom svetu mi živimo danas?”, vikao sam.
“Ima u mom dvorištu cigla ali pre nego odeš po nju prebiću te kao vola.”, rekao je, pridižući se.
Odustao sam od cigle.

“Palo je nebo! Palo je nebo! Čitajte istinu o padu neba samo u specijalno izdanju današnjih novina”, drao se ulični prodavac novina.

“Koje to novine prodaješ?”, pitao je moj brat.
“A te! Te lažu! Kako te nije sramota da prodaješ to djubre, djubre jedno?!”, izvikao se na prodavca moj brat.
“Samo prodajem, nemam ja veze sa njima.”, rekao je uplašeni prodavac.
“Marš odavde. Džukelo!”, viknu je moj brat.
Ja sam prišao prodavcu i rekao mu da će ga moj burazer odvaliti od batina ako mi ne da jedan primerak na čitanje.
“Nisam ja biblioteka. Ja prodajem.”, rekao je.
“U redu. Sada će te prebiti moj brat. Baticeeee!”, rekao sam.
Dok ga je ovaj tukao ja sam seo na ivičnjak i počeo da čitam

“Nebo je danas nestalo! Pronadjeno je samo oproštajno pismo u kome Nebo saopštava da mu je dosta svega i da ide.”Visim ovde po ceo dan i celu noć. Ljudi gledaju samo u zvezde, u Mesec i raduju se izlasku Sunca. Mene, mene niko ne gleda. Sada gledajte vaše usrane zvezde i Mesec ali bez Neba. Otišao sam, Nebo.” ”, pisalo je.

Gde? Kako? Nije pisalo.
Samo otišao sam, Nebo.

Ko je bre to nebo pa samo da ode? Šta ja sada da radim bez neba. Sebično i uvređeno jedno nebo. Samo da ga vidim, svašta ću mu reći.
Sutradan su se pojavili oglasi u novina u kojima ljudi pozivaju nebo da se vrati. Obećavaju da će ga gledati a neki se čude, jer kako kažu, i do sada su gledali u nebo.
Neki nebu nude posao u njihovom dvorištu, u njihovoj kući i nude mu potpunu privatnost. Drugi mu nude brak, putovanja i sigurnu budućnost.
Treći oglašavaju smak sveta, propast i kraj civilizacije. Četvrti su ljuti na nebo. Omalovažavaju ga i govore kako im nebo i ne treba nešto posebnu u životu. Kažu da u njega nisu nikada gledali i da im ono ne treba. Neki predlažu da se uveze nebo iz drugih zemalja koje imaju neba viška.
Nebo se ne oglašava. Ćuti.

Tako nekoliko dana pa svi zaboraviše na nebo. Novine su pisale o dnevnim dogadjajima retko osvrćući se na nestanak neba. Par upornih pisaše feljtone, u pokušaju razotkrivanja nestanka neba. Džaba. Neba ni od kuda.

Pričali su neki da su videli nebo kako se tetura niz ulicu pijano i ofucano. Drugi su se kleli da su ga videli iznad Sevojna, Kremana, Avale, Treskavice i Durmitora. Treći su i dalje govorili da je nemoguće da nebo, eto tako samo, odluči da nestane i dokazivaže naučno da nebo jedino može da padne.

Jedan dan, otorih prozor i pogledah tamo gde je bilo nebo i gle čuda nešto se dešavalo.
Boje su se mešale, smenjivale, nadvlačile i najednom eto ti neba.
“Nebo, nebo se vratilo!”, čuo sam prodavac novina dole na ulici kako se gegajući na štakama trudi da proda što više primeraka.

Niko ne zna gde je nebo bilo. Ono ćuti, ne priča ni sa kim i šepuri se zaklanjajući po prvi put sjaj zvezda i belinu meseca.