Nebo

Nebo se srušilo. Šetao sam se ulicom, zazvonio je telefon i ja sam se javio.
“Halo.”, rekao sam.
“Nebo se srušilo.”, čulo se sa druge strane.
Izvio sam vrat ka nebu i nije ga bilo. Okretao sam se oko svoje ose, tražeći ga.
Mislio sam, možda se sakrilo negde za oblak, iza bandere, drveta, one velike zgrade koju su skoro napravili preko puta mene. Ne! Nije ga bilo. Bar ga ja nisam video.
Hej, toliko nebo se sakrilo od mojih očiju.

Ako čovek sa sigurnošću može kazati nešto to je da će kada izadje napolje videti nebo.
Jok!
Ništa nije više sigurno. Ni nebo.

Zaokupljen traženjem neba po budžacima nisam pristajao na činjenicu da neba nema.
Otišao sam do brata. On živi malo dalje od mene. Nadao sam se da u njegovom kraju nebo nije isčezlo, da je tu gde inače treba biti. Na nebu.

Nije ga bilo ni iznad moga brata.
“Čoveče nema neba!”, zabrinuto sam govorio.
“Nema neba? Ne lupaj! Kako nema neba?”, neverujući mi, mrštio se moj brat.
“Eto, lepo. Nema ga.”.
Izašli smo napolje i počeli da se okrećemo oko sebe. Nije bilo neba.
“Pa gde je?”, pitao me je brat.
“Ne znam. Mislio sam da se samo povuklo iznad moje glave. Mislio sam da je ljuto na mene ili nešto već.“, rekao sam.
“Kako to misliš povuklo se samo iznad tvoje glave? Nebo se ne povlači ni iznad čije glave. Ono je iznad glava svih nas.”, besneo je. On je moj stariji brat.
“Pogledaj iznad sebe.”, rekao sam.
“Nema ga.”.
“Slušaj, ako je ovo neka tvoja zajebancija jako je glupa. Vrati nebo iznad moje glave. Ako hoćeš,vrati ga i iznad svoje ali iznad moje moraš da ga vratiš!”, vikao je mlatarajući svojim ogromnim prstima i nadnosio na mene. Stariji je, krupniji i jači. Ja sam bio brži i tako izbegavao batine a kad bi me prevarno namamio u čorsokak tamo bi me olešio. Vremenom sam postao i žilaviji, od batina, pa sam ih prihvatao olako.
“Čoveče, kako ja da vratim nebo. Pa, ja ne mogu ni da ga dohvatim. Ti si viši, ti ga vrati.”, rekao sam.
“Isprazni svoje džepove!”, namršten je mahao kažiprstom.
“Ti si lud! Od kud nebo u mom džepu?”, rekao sam.
“Sumljiv si mi. Isprazni sve džepove, odmah!”, viknuo je.
Nisam hteo. Odlučio sam da pokažem zube.
Zveknuo me je svojom ogromnom, neskladnom ručerdom i oborio na zemlju. A onda je počeo da pretura po mojim džepovima.
Ležao sam mirno, razbijenog nosa. Krv je šikljala a ja sam samo ležao.
“Gde si ga sakrio? Govori!”, besneo je moj burazaer.
“U dupe! Ako bi malo pročačkao možda bi i našao nešto. Samo bi ti prsti bili malkice umuljani.”, rekao sam, klimatajući glavom.
Tras!
Taman sam se pridigao a opet sam u horizontali. Gledam tamo gde je nekada bilo nebo.
“Neko nas zajebava! Idem po palicu a onda ideš sa mnom da pronadjemo nebo.”, naredio je.
“Ti si stvarno lud. Ko može da sakrije nebo?”, pitao sam.
“Je si gledao iza bandere, drveta onog velikog ispred tvoje kuće, iza zgrade preko puta tebe?”, pitao je.
“Jesam! Nema ga. Zato sam i došao kod tebe.”, odgovorio sam.
Dok je gledao tamo gde je nekda bilo nebo, u čudu, ja sam ga na prepad zveknuo iz sve snage u njegovu stomačinu. Ruka me je tako zabolela ali se on presavio.
“Idiot! Ti si idiot! Kako ja da sakrijem nebo. Ti si ga sakrio i sada me lažeš. Vidiš da se nerviram i to ti je hrana. Gde je nebo???!!!”, izbezumljeno sam skakao iznad brata koji je sklupčan pokušavao da dodje do vazduha.
“ih-ih, je..di go…vna!”, rekao je jedva.
Počeo sam da gledam unaokolo, tražeći ciglu
Tako smo kao klinci rešavali sve probleme. On me prebije a ja ga posle toga zveknem ciglom u glavu i miran sam mesec, dva. Onda opet.
Cigle nije bilo.
“NEMA NEBA A SADA NEMA NI CIGLE!!! U kakvom to usranom svetu mi živimo danas?”, vikao sam.
“Ima u mom dvorištu cigla ali pre nego odeš po nju prebiću te kao vola.”, rekao je, pridižući se.
Odustao sam od cigle.

“Palo je nebo! Palo je nebo! Čitajte istinu o padu neba samo u specijalno izdanju današnjih novina”, drao se ulični prodavac novina.

“Koje to novine prodaješ?”, pitao je moj brat.
“A te! Te lažu! Kako te nije sramota da prodaješ to djubre, djubre jedno?!”, izvikao se na prodavca moj brat.
“Samo prodajem, nemam ja veze sa njima.”, rekao je uplašeni prodavac.
“Marš odavde. Džukelo!”, viknu je moj brat.
Ja sam prišao prodavcu i rekao mu da će ga moj burazer odvaliti od batina ako mi ne da jedan primerak na čitanje.
“Nisam ja biblioteka. Ja prodajem.”, rekao je.
“U redu. Sada će te prebiti moj brat. Baticeeee!”, rekao sam.
Dok ga je ovaj tukao ja sam seo na ivičnjak i počeo da čitam

“Nebo je danas nestalo! Pronadjeno je samo oproštajno pismo u kome Nebo saopštava da mu je dosta svega i da ide.”Visim ovde po ceo dan i celu noć. Ljudi gledaju samo u zvezde, u Mesec i raduju se izlasku Sunca. Mene, mene niko ne gleda. Sada gledajte vaše usrane zvezde i Mesec ali bez Neba. Otišao sam, Nebo.” ”, pisalo je.

Gde? Kako? Nije pisalo.
Samo otišao sam, Nebo.

Ko je bre to nebo pa samo da ode? Šta ja sada da radim bez neba. Sebično i uvređeno jedno nebo. Samo da ga vidim, svašta ću mu reći.
Sutradan su se pojavili oglasi u novina u kojima ljudi pozivaju nebo da se vrati. Obećavaju da će ga gledati a neki se čude, jer kako kažu, i do sada su gledali u nebo.
Neki nebu nude posao u njihovom dvorištu, u njihovoj kući i nude mu potpunu privatnost. Drugi mu nude brak, putovanja i sigurnu budućnost.
Treći oglašavaju smak sveta, propast i kraj civilizacije. Četvrti su ljuti na nebo. Omalovažavaju ga i govore kako im nebo i ne treba nešto posebnu u životu. Kažu da u njega nisu nikada gledali i da im ono ne treba. Neki predlažu da se uveze nebo iz drugih zemalja koje imaju neba viška.
Nebo se ne oglašava. Ćuti.

Tako nekoliko dana pa svi zaboraviše na nebo. Novine su pisale o dnevnim dogadjajima retko osvrćući se na nestanak neba. Par upornih pisaše feljtone, u pokušaju razotkrivanja nestanka neba. Džaba. Neba ni od kuda.

Pričali su neki da su videli nebo kako se tetura niz ulicu pijano i ofucano. Drugi su se kleli da su ga videli iznad Sevojna, Kremana, Avale, Treskavice i Durmitora. Treći su i dalje govorili da je nemoguće da nebo, eto tako samo, odluči da nestane i dokazivaže naučno da nebo jedino može da padne.

Jedan dan, otorih prozor i pogledah tamo gde je bilo nebo i gle čuda nešto se dešavalo.
Boje su se mešale, smenjivale, nadvlačile i najednom eto ti neba.
“Nebo, nebo se vratilo!”, čuo sam prodavac novina dole na ulici kako se gegajući na štakama trudi da proda što više primeraka.

Niko ne zna gde je nebo bilo. Ono ćuti, ne priča ni sa kim i šepuri se zaklanjajući po prvi put sjaj zvezda i belinu meseca.