konoba Bronza

“Dodji nam. Dodji ovde u jesen pa piši. Vodiću te na ribanje, ješćemo mušlje i piti gemišt. Ti spavaj đe ‘oćeš. Imaš cijeli sprat. Ne treba ti neki komotitet, sam reče tako.
‘e li? Nameštiću ti madrac na pod a ti ga premešti ‘de želiš. Konoba radi, otvorio je Minjan. Završio je Pravni fakultet u Podgoricu ali veli ne svidja mu se taj posa’. Ima, veli, taki ružni ljudi u taj posa’. Ođe ti se svi poznaju, mala je Crna Gora. Upoznaš pašu direktora na poštu e, njegova žena je zasigurno u Poštu rodica sa direktorom neke službe i tako ti to ide. Sve ti je preko, na i oko vezu. Miljan ti je radio sa svim rodicama, pašama, zetovima, snahama i očevima svih sinova po Crnu Goru. Sve ih on poznaje no ima odboj ka toj profesiji. Mada, lijepa je to profesija. Ja mu velim da izdrži no njega je muka od svega. Ovde drži štimung u Konobu, Sanja radi, dobra je to djevojka i posa’ ide. Ja pomognem kol’ko možem. A, ne mogu im ja pomoć’ mnogo no eto koliko je do mene ja uradim. Privatim se čega umijem no ono što ne umijem ni ne umijem. Zato, mili moj i dragi, dodji mi u jesen da idemo ti i ja na barku pa uživamo i nema briga. Nije preša, dodji kade želiš. Uvijek za tebe biće madrac i soba. Eto, ja spavam po cijelo leto na teracu. Ništa nema ljepše no spavat’ i probudit’ se kraj mora. Valovi udaraju od stijenje i o pontu a ti uživaš. Ka’ sad, ti ja što uživamo. Svidja ti se, ‘e li? Vidim da ti se svidja a pisao si mi u pismo.”, govorio mi je moj prijatelj Laki.

Laki živi u Perastu. Mestu na desetak kilometara od Kotora. Na jednu stranu od Perasta je Risan a na drugu Orahovac, pa kolonaokolo Strp, Dobrota, Morinj, Kostajnica i Kotor.
Perast je od vajkada Kapetanski grad. Mletački grad, nikada turski.
Žene su svojom kosom, još prije(prim. aut.) Turaka, vezle goblene čekajući svog mornara da se vrati sa pučine a goblene odnosile na Gospu od Škrpijela. Sada je to muzej Perasta ali i svih Bokelja. Površinu ostrva, nastalog od zarobljenih pa porinutih turskih brodova, svake godine, negde krajem jula, Bokelji uvećavaju bacajući kamenje oko njega. Tako vekovima, unatrag.
Od vajkada pritajeno podeljena Boka sa 4 centrale u matici, Novim, Kotorom, Budvom i Tivtom sada je geografski ujedinjena, u južni, primorski deo Crne Gore, ali su razlike medju stanovnicima ove 4, sada opštine, izražene i dalje.

Provodio sam dane u Perastu slušajući anegdote i legende. Prisustvovao običajima koji se praktikuju još od Pirusta, prabokelja. Spavao i budio se pod vinovom lozom koja daje prirodni hlad tokom žege. Tu bi Laki, Sanja, Miljan i ja provodili dane prevrćući istoriju, dnevne događaje, ogovarali političare, zajedno navijali za Partizan, Budućnost i Zvezdu.
A onda bi se Laki i ja povlačili na barku, tamo pevali tiho pesme koje nam padnu na pamet i slušali jedan drugoga.

Laki je bivši mornar, razočaran u ljubav i ljude po malo.
Prijalo nam je društvo onog drugoga.
Radovao sam se svakoj školjki koju on izroni. Laki sada tako zaradjuje. Riba ili lovi ribu mržom, skuplja mušlje ili ubira školje sa dna mora a onda ulov nosi gazdi koji mu za to plaća. Zaradi taman za cigare i belo vino.
Živi u kući svojih predaka i ponosno nosi Bokelja u sebi.
Voleo je jednu dubrovčanku. Njeni joj, kada je počeo rat, nisu dozvolili da ode za Lakija i od tada laki žene doživljava kao opasnost po duševni mir.
“A bila je lijepa tada. Vešta i neumorna žena koja nije puno pričala. Taman koliko valja. Bila je žena kojom bi se oženio uvijek ali eto vražija pamet njenih roditelja je učini dalekom meni. Nikada se nijesmo čuli posle toga. Ona je zvala par puta na poštu no ja nijesam htio ić’ na telefon. Što bi joj kaza’? Samo bih bio tužan a ona bi plakala preko telefona. Bolje je ovako. Svakojem njegov mir.”, često je ponavljao.
Nisam ga nikada ubedjivao da je pozove ili ode njoj u Dubrovnik. Znao sam da ne bi hteo a i “posvadili” bi smo se a to niko od nas dvojice nije želeo.

Bio sam u Perastu ove godine i otišao Lakiju. Pre toga sam sa društvom oko pola 6 izjutra skočio u more. Perastske ponte su nas dočekale neumivene suncem. Skočili smo u more i otplivali nekoliko desetina metara od ponte. E tada nam je Perast pokazao svoje umiveno lice. Sunce se pojavilo iznad planina koje okružuju Boku. Obasjalo nas je u moru.
“Sunce, evo ga Sunce!”, vikao je Pedja.
Ja sam pogledao ka Suncu i na ledjima plutao. Kratki i blagi valovi, kakvi su u Boki uvijek, su me ljuljali. Sunce je okuraženo srećom koju nam podari krenulo polagano ka zenitu a mi smo krenuli da plivamo, umorni od puta, ka pontama.
Plivali smo polako a sunce je bežalo pred našim zaveslajima. Pretekao sam sunce i stigao pre njega na pontu. Seo sam na zid pored rive i sačekao sunce na obali.
Sekund, dva me je tresla groznica jutra a onda me je obasjalo još uvek nejako Sunce.
Uživao sam u nejlepšem trenu godine. Pedja me je pogledao i rekao :“To je to, a?”.
Kratko sam klimnuo glavom i nastavio da se kezim kao pubertetlija na ming najlepše devojčice iz VIII 1.

Ove godine smo se smestili u Dobrotu. Bilo nas je četvoro i nisam hteo da kvarim njihove iluzije o boljem pa sam pristao na Dobrotu.
Samostan, tri opatice reda katoličke crkve “Čuvari Maloga Krista” (http://solair.eunet.yu/~frazemun/redovi.htm), isti je kao veliki Hrist, samo mali.
Prijatne opatice su nam ponudile smeštaj na vrhu samostana, ogromne stare zgrade u kamenu. Prihvatili smo a onda nas je sestra Veronika zamolila da odnesemo rastavljeni krevet na tavan. Pedja i ja smo to shvatili kao zabavu i smejali se svo vreme a onda nam Čombe reče da je možda to iskupljenje za nešto. Osvrnuo sam se na godinu iz sebe i lagano, bez napora konstatovao da bi trebalo da prenesem sve krevete na tavan. Istina, ne bi ih bilo dovoljno za sve grehove.
Pogled sa tavana ovog velikog samostana je širok, divan i upečatljiv. Stojali smo sestra Veronika, Pedja i ja pokraj malog prozora na tavanu i opčinjeni ćutali. Sestra Veronika se onda nasmejala i rekla kako je običaj da se pomogne opaticama u samostanu po dolasku.
Mi kazasmo kako smo srećni jer smo pomogli a sestra Veronika nas blagosilja. Malim krstom svoga reda “Maloga Krista”, isti je kao veliki samo je mali.

Raštrkali smo se za čas nas četvoro. Goga na ručak, Čombe na spavanje, Pedja na pontu a ja kod Lakija. Svako svome redu.

Odleteo sam iz Dobrote ka Perastu. Pošao gornjim putem pa se skalinama spustio do donjeg puta, rive i izašao baš tamo gde smo se pre sat, dva okupali.
Prošao sam pored stare vatrogasne stanice i pozdravio se sa dežurnim vatrogascem. Sećao me se po liku. I ja njega ali imena mu se nisam mogao setiti. Ni on moga.
“Dobro nam došao. Beo si ka’ da su te iz skorupa sad izvodili. Što te nema? Baš prije neki dan pitala Marina ‘de si. Ona te očekuje još od kraja maja mjeseca.”, pitao me je.
Marina? Ja svo vreme mislim da se zove Milica. Ne sećam se zašto sam je prekrstio ali sećam se tog leta sa njom. Pokazala mi je celu Boku, pričala mi o sebi, zalivu, Rusima, čitala mi je svoje pesme koje piše zimi tužna i sama. Takve su i pesme. Tužne i same. Poljubili smo se na Plavim Horizontima i obećali jedno drugom da ćemo tamo otići kada sledeće godine opet dodjem. Odleteo sam sledećeg jutra sa Tivatskog aerodruma a Laki mi je poslao poštom pismo Marine u koverti sa svojim pismom.
U pismu se ona zahvalila na tome što joj se NISAM javio kada sam odlazio, na tome što joj nisam ostavio broj telefona ili adresu a na kraju pisma mi se izvinila jer se zahvalila.
Nisam odgovorio na pismo. Samo sam u pismo Lakiju naglasio da je puno pozdravi, zagrli i poljubi. On je tako i uradio, pisao mi je posle.
“Ne razumije ona da ti nijesi zaljubljen u nju no u Boku cijelu. Ona je Bokeljka pa bi morala to prihvatit’. Prihvatit’ da te dijeli sa Bokom. Ja to razumijem i čast mi je biti deo tako velike ljubavi.”, pisao mi je Laki jednom prilikom.
“Nema veće ljubavi, Laki moj od ljubavi prema Boki i svemu u njoj.”, odgovorio sam na to pismo, izmedju ostalog.

“Malina, a gde je ona? Radi li i dalje u prodavnici?”, pitao sam.
“E! Radi. Ta ti je ka’ prava Bokeljka. Čeka, tuguje i odlazi na Gospu od Škrpijela.”, kroz smeh kaza vatrogasac. Andrija, tako mu je ime, shvatih kroz razgovor. Bokelji često u razgovoru ne koriste lične zamenice. Izmedju ostalog, “mene/me” često menjaju svojim ličnim imenom. Obično to rade kada se kunu kako nešto ne bi uradili ili kada porede sebe sa nekim ko je to uradio.
“Otići ću do nje posle. Idem Lakiju. Videli ste ga danas?”, pitao sam Andriju.
“Sad će ti taj sa ribanja. Znaš i sam. Koliko je uri? 9! Čudi me da ga nema. Gledaj dolje ka Piratu odatle će on na bicilu. Već je treba doć’.”, uputio me je vatrogasac.

Pozrdavio sam Andriju i krenuo ka konobi “Bronza”. To je ime Lakijeve konobe. Familije Bronza je duge tradicije a na Gospi od Škrpijela sam naišao na posrebrenu pločicu medju pločicama najstarijih i zaslužnih familija Perasta i Boke.
Seo sam pod vinovu lozu i gledao u more. Ukućani su još spavali.
Na stolu sam našao papir na kom je pisalo: “Dragi moj prijatelju, pošto ćeš verovatno doć’ prije mene, želim ti dobrodošlicu. Ključ o Konobe je na klinu iznad ulaza. Uđi slobodno unutra. Ispod šanka je bijelo vino koje sam donio iz Dalmacije prije neki dan. Posluži se. Stižem brzo. Tvoj prijatelj, Laki.”.
Ušao sam u Konobu sledeći uputsvo.
Konoba je u podrumu, ukopana u stene ispod doma Bronza. U dnu Konobe, s leve strane, je prirodan mali vodopad. Voda teče iz kamena, koji je na sredini zida, i u kamen, koji je na dnu prostorije, se vraća. Unutra je hladnije nekoliko stepeni nego napolju.
Miris duvana, vina, prženih i kuvanih jela od ribe me je zadžao u samoj Konobi neko vreme. Šank konobe je napravljen od drveta čije poreklo je nepoznato. Možeš lupati po drvetu svom snagom oštrim ivicama bilo kog predmeta ali drvo neće osetiti. Neće ostati trag na njemu. Nosili smo parče tog drveta na Šumarski fakultet u Beogradu kao endemičnu vrstu. Ispostavilo se da jeste endem i niko nam nije mogao reći koje je to drvo niti išta više od toga da je čudo. Studenti ovog fakulteta su me zvali telefonom interesujući se, pred polazak na more, gde se Konoba nalazi i kako do nje da dodju, ne bi li videli to drvo.
Upućivao sam ih Lakiju na konak. Ovaj je zaradjivao na njima tako da smo Laki i ja postali praktično partneri. Trgovina je oblast u kojoj su Kotorani posebno vešti. Oduvek su Dubrovčanima oni bili primamljiviji za saradnju u trgovini nego li Novljani.

Sedeo sam za šankom i gledao čuda oko sebe. Gutljaj vina, dim cigarete i potpuni mir.

“Mogu li se pridružiti mladom gospodinu?”, čuo sam glas.
“Možete ako ćete mi ispričati nešto o sebi.”, odgovarao sam neokrećući se. Kada god odem dole, slušam. To je netipično meni. Obično brbljam pa se naližem alkohola pa onda mrmljam brbljajući.
“To, teško. Već znate dosta o meni. Ne bi vas iznenadila novotarijama koje turisti očekuju.”, reče.
“Sanja!”, viknuo sam presrećan kada sam je ugledao.
Skočio sam sa šank stolice i zagrlio ovu predivnu devojku.
“Dobro nam došao. Tako je lijepo videti te. Zdrav si? Kako si? Pričaj!”, nestrpljivo je govorila, gledajući me svojim polusnim očima.
“Dobro sam. Lažem! Odlično sam.”, odgovorio sam.
Smejali smo se dugo srećni jer vidmo jedno drugo. Izmedju reči bi smo se zagrlili i ponavljali kako nam je drago što se vidimo.
U tom, dodje i Miljan.
”Ooo, đe si, buraz! Dobro nam stigao. Srećne su oči koje te vide.”, reče Miljan.

Pričali smo svo troje a izmedju reči se opet grlili i stiskali jedno drugome šake ruku.

“Gde je barba Laki?”, pitao sam.
“Trebao je doći sa ribanja. Ne znam što ga nema. Sad će, samo što nije. Daj da ti napravim nešto da jedeš. Gladan si, sigurno. ”, rekla je Sanja.
“Neka, sačekaću Lakija. Punog stomaka neću biti za priču nego za spavanje.”, rekoh a onda se svo troje nasmejasmo glasno.
“Ti čekaš Lakija a tebe Marina.”, konstatova Sanja.
Nisam ništa rekao. Nasmejao sam se na čas a onda vešto primenio temu.
“Eto ti, ka’ pravi Bokelj. Vešt na rečima.”, rekao je Miljan.
“E, kada bih ja to umeo.”, rekao sam.

Uskoro se na vratima pojavila mršava ali mišićava ljudina. To je Laki.
Skočio sam sa stolice i zaglio ga. Bez reči smo se gledali, držeći ruku na ramenu ovog drugoga.
“Smrša’ si malo.”, reče.
“Ti nisi. Isti si. Samo imaš više sedih nego prošle godine.”, rekoh.
“E! To je od sunca, ne od starosti.”, rekao je Laki pa spusti pogled i skinu svoj šešir.
“Da ti pričam….”, poče Laki a ja se samo utiša, naćulih uši i raskopih lap top.

Ostadoh u Konobi do prvih večernjih gostiju a onda sa Lakijem krenuh do Dobrote, punog hard diska.
Nikako mu nisam mogao objasniti zašto ne mogu prenoćiti kod njega a i kada bi uspevao, na kraju mog višestrukog ubedjivanja, rekao bi:”Ne smijem to dozvolit’. Ti da si ovde i da plaćaš da bi spavao. Ne, nikako. To je sram za Lakija tvoga. Ostani, kod nas, molim te.”.
“Laki, razmisliću. U redu. Moram i drugare ispoštovati, zar ne?”, rekoh.
“I ja ih moram ispoštovat’! pa, što idemo do Dobrote nego i njih da dovedemo.”, rekao je nedopustivši da kažem išta.
Objasnio sam mu, ipak, da Konobu čuvam samo za sebe i da je ne želim deliti ni sa kim na šta je on rekao da pristaje na sve samo da sam kod njega nekoliko dana.

Kod terena za balote uvek ima hladnog piva pa smo tamo i seli na jedno, dva.
“Lako je tebi, tebi je prijatelj sada tu i imaš se čemu veselit’.”, rekao je Joco, lokalni čudak i istinski poznavalac Bokeljske kulture i Perasta, koji je tamo tukao već četvrto, peto na veresiju.
Shvatio sam da se već priča medju meštanima da je Lakiju stigao prijatelj iz Srbije i da uskoro mogu očekivati Marinu. Rekao sam Lakiju kako je ne bih hteo uznemiravati svojom pojavom ali da bi mi istovremeno bilo drago videti je.
“Polako, nije preša. Sve ćemo stić’. Samo da si stigao ti. Živeli!”, reče i podiže flašu piva.

Seli smo u barku i krenuli u Dobrotu. Nadao sam se da me moji prijatelji čekaju tamo mada, rekao sam im da ne računaju na mene tog dana i da ću doći već.
Dok smo ulazili na barku talasi, koje je pravio neumorni gliseraša u suton, su pomerali čamac tamo vamo. Pogledao sam ka gliseru dok je Laki već urlao iz sveg glasa.
“Eno ti je tvoja Marina. Sa drugovima.”, rekao je pokazujući na gliser Laki.

Prvi put sam tada osetio da je mnogo lakše deliti nekoga sa Bokom nego sa ženom.

“Neka je. Ima ona s kim. Vidiš. Nećemo joj kvariti gušt.”, rekao sam i povukao konopac na motoru čamca svom snagom.
Motor je star pa svaki put kada se uključi iz njega huljne dimčina čiji se miris pomeša sa mirisom algi, mora i zelenike koja se namnoži uz pontu.
“Mogu li ja?”, pitao sam lagano dodavajući gas na motoru.
“Ti možeš sve, dragi moj prijatelju.”, rekao je Laki, sredjujući po barki.
Takav je Laki. Uvek nešto čisti i sredjuje, nema mira. Dok to radi ponavlja:”Nije red da bude nered.”.

“Komo, ima li što veceras?”, dobacio je Laki starcu koji je pristajao svojim čamcem u mandrac.
“Ništo moj Laki. Komo ti je danas pedeset puta baca’ mreže ali ga se riba gnuša.”, pričao je Komo. Komo je bivši urednik Vijesti. Kada je Milošević došao na vlast, devedesetih, preko Moma je urgirano da Komo napusti redakciju novina i uredničko mesto. On je to uradio i preselio se u Risan, gde ima staru porodičnu kuču.
Perast je preko vode i voli provoditi vreme u njemu.
“Drž’ se Komo moj. Nijesu te jači slomili. Biće sjutra.”, reče Laki i pokaza mi rukom da krenemo.
Dodao sam gas i krenusmo.
Komo je dobacio nešto ali nisam razumeo jer je to rekao brzo i vešto uporebljavajući lokalizme čije značenje nisam znao.
Pozdavio sam Koma i doviknuo da sutra navrne do Konobe na rakiju koju sam doneo. On klimnu glavom i naseja se.
Gliser je pristao u medjuvremenu pa nije bilo talasa. Pred Dobrotu sam skočio u more. Voda je bila topla i bistra. Videle su se stene na dnu.
Laki je rekao:”Divljak! Prevrnućeš baku, otić’ će sve u more, budalo.”.
Ja sam se samo smejao i lupao iz sve snage po površini, presrećan jer sam konačno u Boki.
“Vidit će te ona devojka što te čeka ka’ mornara.”.
Ja sam bio poprilično pijan. Nije me bilo briga ni za koga pa sam nastavio da budalesam.
“P’jan si. Plivaj do ponte. More će izvuć’ sve iz tebe. Samo plivaj.”, rekao je dodajući gas na motoru i gromko smejući se Laki.
Do obale je bilo ostalo bar 200 metara. Plivao sam polako i gledao sunce koje je poslednji put tog dana obasjlao vrh Sv Đorđa. Ostrva pored Gospe od Škrpijela. Prvi dan u Perastu ove godine za mene je gotov, pomislih.
Morao sam samo da odplivam do ponte, umoran od puta i prenapregnut osećanjima.

Laki je već sedeo u konobi u Dobroti i pio vino a ja sam mokrih gaća seo pored njega. Disao sam ubrzano, ostavljajući mokar trag za sobom.
“Ti si lud“, vikao sam.
“Pa sada treba opet da pijem. Što sam se treznio?”.
“Treznio si se ne bi li presao biti budala. Budalom se od alkohola načini. Sada sjedi i jedi.”, rekao je.
Samostan Malog Hrista, istog kao veliki samo mali, je neposredno pored te dobrotske konobe a imao sam sreće da su moji prijatelji upravo izlazili iz samostana i kretali ka Kotoru. Video sam ih i pozvao ih u dobrotsku konobu. Ova konoba nije kao “moja” ali je hranu koju tamo prave Laki uvek hvalio.
Jeli smo gambore i mušlje. A Laki je bio srećan jer upoznaje moje prijatelje.
“Šta veliš Laki? Kakvi su mi drugari?”, pitao sam šaljivo.
“Vazda ja govorim da se loši sa dobrima ne druže. ’eli tako?“, nasmejan odgovori Laki.

Tog dana je bio karneval u Kotoru. Maškarade.
Pedja je imao majicu na pruge pa je odlučio da kupi mornarsku kapu i bude, jel’ mornar. Čombe je stavio ogromni slamnati šešeir na glavu a kada smo ga pitali šta bi njegova maska trebalo da simbolizuje on je rekao da je Sremac. Ok, rekao sam. Goga se nije maskirala. Lepa je. A i mrzelo ju je.
Pošto moj predlog da se ove godine predstavimo Kotoranima kao stado ovaca čiji bi ovan vođa bio ja, lupajući o ogromno zvono, koje sam obezbedio, nije prošao morao sam da kupim neku idijotsku masku koja mi je prekrivala samo oči. Bez veze.
Boka, verujem i cela Crna Gora, se ove godine bori u traženju svog nacionalnog identiteta. Primetila je to i Goga kada smo pili vino ispred velike i jedine, ja mislim, pravoslavne crke u centru Kotora.
Na crkvi crnogorska zastava, na balkonu DJ vrti neku popularnu muziku, nad glavama nam dva balona napunjena helijumom. Jedan u obliku srca a drugi u obliku Anime-a lika. Crna Gora u ljeto 2008., izgleda izgubljeno. Na žalost.