cirkus

Dva klovna sede na bankini. Na leđima im kamperski rančevi. U njima sve što imaju.
Cirkus, u kojem su im klinci stiskali crvene, gumene, okrugle noseve a ovi ispuštali zvukove koji su opanašali sirenu automobila, je izgoreo.
Nedaleko od njih, žena sa bradom sedi u obližnjem restoranu i pije čaj. Prehladila se. U kamp prikolicama je bilo hladno jer vlasnik cirkusa nije imao novca da plati struju. Koristio je agregat koji je uključivao samo tokom predstava.
Trenirajući lavove za prolazak kroz zapaljeni obruč, dreser je nesmotreno srušio zapaljeni obruč. Lavovi su trenirani da to ne urade ali dreser nije. Obruč u plamenu je pao na pod prekriven slamom i vatra je proždrala ceo glavni šator, kamp-prikolice a na kraju i improvizovanu kuhinju, sve za čas.

Sinoć su svi članovi cirkusa gasili vatru ali nisu uspeli ugasiti je.
Slon Džo, najstariji radnik cirkusa, je usrknuo surlom nekoliko litara vode iz bazena u kome su bili delfini i počeo gasiti vatru. Vatra se primicala Džou a on bi ustuknuo tek kada bi plamen bio tik ispred njegovih stopala. Hrabar je Džo ali iako veliki i snažni Afrički slonovi, kakav je Džo, imaju izvanredno osetljiva stopala. U cirkusu zvali su ga Nečujni Džo jer Afrički slonovi gaze vrlo nežno iako su teški preko 5 tona.
Msje Žake, mađioničar, trčao je uspaničen oko glavnog šatora sa kofom vode u ruci a kada su vatrogasci stigli on je prvi počeo da odmotava crevo okačeno o vartogasni kamion vičući “puštaj vodu! Puštaj!”.

Danas, svi su tužni. Stanovnici okolnih zgrada su se sjatili oko ostataka cirkusa, osmuđene vrteške i uplašenih zivotinja.
Neki pitaju, drugi kritikuju a treći jadikuju.

Vlasnik cirkusa je ispratio radnike i poželeo im sreću. Posao koji su roditelji roditelja njegovih roditelja započeli propao je u jednom satu. Tužan, bez novca, sa desetak životinja i bez hrane za njih, vlasnik cirkusa Prota Dimitrev ne ispušta telefon iz ruku. Zove zoološke vrtove, osiguravajuće kuće, prijatelje.

Klovnovi za to vreme sede na bankini i stopiraju.
Otići će u drugi grad. Možda pronađu neki drugi cirkus tamo ali je verovatnije da će već sutradan prati posuđe u nekom restoranu ili će vukljati džakove cementa po nekoj građari.

Šarenica

Opet isto. Jutro, ona, pepeljara puna opušaka i proliveno pivo na podu.
Ne znam je, opet. Okrenut joj leđima pokušavam da se ne mičem, čak, dišem na silu ravnomerno. Čini mi se da bi na moj najsitniji pokret ona svoju ruku prebacila preko mene, onako prosto da proveri gde je i kako ovog jutra stoji sa novim dečkom. Ja znam, daleko je i zato se ne mičem.

Mišić stezač popušta kao i krevet u drugoj sobi gde Mare jaše drugaricu ove nepoznate žene pored mene.
Ustajem. Ne osvrćem se. Odlazim u kupatilo. Vrata sobe su otvorena i opet za dobro jutro dobijam maljavu Maretovu guzicu ali i butine i listove drugarice moje sinoćne zajebacije.
Zatvaram vrata, tiho.

U kuhinji, sranje od sinoć. Poluprazne flaše piva po uglovima a mačka koju su sinoć naduvali Mare i Janna sedi na simsu i razmišlja.

Telefonski kabl sam pokidao slučano noćas bauljajući hodnikom a mobilni sam opet izgubio, tako da otpada mogućnost da pozovem Mareta na njegov mobilni i izglumatam kako moramo odmah da idemo na Sajam, da su nas zvali i da su jako ljuti jer se nismo pojavili na vreme.
Moraću da se vratim u krevet. Bolje je da sama ode nego da joj objašnjavam kako nemam pojma ko je ona i šta će u mom krevetu.

Sačekala me budna.
“Dobro jutro. Kuvaš kafu?”, pitala je.
“Ne, moram da krenem, strašno kasanim.”, odgovorih.
“Ok, samo da pokupim svoje stvari i palim.”, iskočivši iz kreveta kaže.

“Gde mi je pasoš, video si ga negde?”, pita.
“Ne.”, odgovaram.
“Ostaviću ti svoj broj pa ako ga pronađeš, molim te, javi mi.”, kaže dok se oblači.
“Zapiši ga na ovaj papir.”, kažem i pružam joj album sa sličicama svetskog prvenstava u fudbalu u Meksiku.
“Pravi si dečak. Skupljaš sličice.”, reče a onda ustima skide poklopac acetonca.
Samo da ne pronađem taj usrani pasoš, mislim u sebi. Ma, i ako ga pronađem poslaću Mareta da joj odnese. On je uljudniji od mene.

Dok sam se tuširao, čuo sam kako se otvaraju ulazna vrata, Marka koji nešto obećava ovoj drugoj i škljoc brave.

“Brate, moram da pišam. Požuri.”, viče Mare lupajući o vrata kupatila.
“Jesu otišle?”, pitam.
“Jesu, brate. Ajde!”, odgovara.
Ja otvara vrata a Marko uleće u kupatilo.

“Dobra je ona tvoja.”, kaže Marko.
“Nije ona moja. Nisam je ni video.”, odgovaram.

Mare je uvek jebeno srećan kada ustane i odmah počinje da priča o hiljadama stvari.
Mrzim srećne i pričljive ujutro.
Otišao sam do pekara kako bih izbegao “odjebi Mare, smaraš me.”.

“Zvala te je Gia, malo pre, na moj mobilni. Kaže da joj se javiš jer pretpostavlja da si opet izgubio svoj mobilni telefon.”, s vrata mi govori Marko, po povratku.
“Dobro, javiću joj se posle.”, spuštajući kesetinu peciva na sto, kažem.
“Nećeš joj se javiti. Ja sam ti preneo. Toliko. Neću da popujem, tvoja stvar.”, kaže.
To je jedna od vrlina ovog čoveka. Ne dosađuje sa suvišnim pitanjima.
Inače, u stanju je da priča danima, toliko da mi odzvanja u glavi isto toliko dana posle ali ne postavlja suvišna pitanja.
Jednom sam, povraćao jer mi je bilo loše od njegovog iseravanja o nečemu. Ne sećam se o čemu ali povraćao sam, predhodno zamolivši ga da prekine dvadeset puta.
Prestao je posle prvog mlaza.

Pojeli smo pecivo koje sam doneo i zakuntali gledajući Žikinu šarenicu na RTS-u. Obožavamo tog idiota.
Ja sam se smestio u stolicu sa naslonjačem i klatio se dugo. Zaspao sam kod trećeg gosta a Mare je ležao na podu ispred tv-a. Mare ćuti samo kada gledamo Žikinu šarenicu.
Prvo smo tog pajaca gledali sa podozrenjem a posle nekoliko epizoda, nakon noći –“upoznao sam neku devojku ne znam joj ime a ona upravo leži pored mene.”, Žiku smo počeli posmatrati kao našeg ličnog psiho-tarapeuta. Posle vike i neprijatnih trenutaka tih jutara, Žika bi nam legao taman.

Infantilo perfektan.

Tako je bilo i jutros.

Dojčile

Sedam za šank ubeđen da kasnim. Dogovorili smo se, Marko i ja, u Cvijećari u 9. Međutim, Mare je sreo usput sisatu koleginicu sa posla i buljanje u kompijuter zamenio je buljanjem u njene sise. Razumem. Iz 3D u 2 velike.
Poslao mi je poruku na jedna razumljivom jeziku.
“ksnm br 15 mnut) sreo Dojčile. Hoho.”

Naručio sam 2 pelinkovca. Svaki za svaku.

Ispijam hemiju i buljim u ekrančinu. Fudbal. Neka “liga bez briga“. Rezultat rukometni, 7:2.
Momak i njegova jebeno zgodna devojka igraju bilijar. Ne pričaju. Samo natežu i okidaju štapovima kugle.
Neke devojčice se kikoću u ćošku i pričaju o njemu, njoj, meni, sebi, hemiji, fizici, matematici. Bilo bi kul da imaju barem 20 godina, ukupno. Ovako, čekaću Mareta sa Salzurgovim fudbalerima.

“Daj vinjak meni, njemu šta pije i bensedin da dođem sebi. Kolike sise, brate. Ona ne spava na stomaku, sigurno.”, govori Mare sa vrata i udara se otvorenom šakom po glavi.
“Kolike? Pokaži.”, pitam.
“Ovolikeeee!”, pokazuje mi.
“U!”, iznenađeno ću ja.

Prilazi nepoznata devojčica. Traži upaljač. Palim joj cigaretu a Mare joj gleda u sise.
Kaže “Pih!” i odmahne rukom.
“Šta pih?“, pita devojka.
“Nešto sam prehlađen pa se suzdržavam da ne kinem.“, laže Marko.
“Aha. A ja budala mislila da komentarišeš moje ise.”, kaže ona.
“Ne, ne. Mislim, dobre su. Ali ne komentarišem ih.”, laže Mare.
Ja gledam u njene sise, Mare gleda u njene sise, ona gleda u svoje sise.
Osmehnemo se svo troje. Ona ode.

“Brate, sise ove devojčice su m.i.z.e.r.i.j.a. naspram Dojčilinih.”. kaže Mare.
“U!”, iznenađeno ću na to.

7 dana

Kišni dan. Sedim sa njom u kolima parkiranim nepropisno u sporednoj ulici.
Zatvorili smo prozore do kraja a guma na izvicama vrata puca. Ne puštamo nikoga u unutra, ni vazduh. Ne puštamo nikoga napolje, ni dim.
Prozori su zamagljeni ali nam ne smeta. Niko nas ne vidi i ne ometa.
Sedimo, samo sedimo.

“Misliš da možemo u kolima da sedimo večno?”, pita me.
“Ne. Moraćamo da izađemo jednom.”, odgovaram.
Ćutimo onda dugo.

Počinjem da dosađujem. Mašem rukama kako bi me primetila.
Ne vidi me. Ja vidim samo nju.
Prevće očima. Dosađujem joj, jasno je.
Prija mi što joj dosađujem. Tako će pre otići. Znamo oboje da to treba da uradi.
Ja sam otišao već nekoliko puta i nije bila neka histerija. Sada ona treba da ode.
Opet, ne bih voleo da histerišem kada to uradi.

“Zapravo, bez koga ti stvarno ne možeš da nastaviš da živiš? Bez koga svarno ne bi mogao?”, pitala me je Gia pre neki dan.
Setih je se sada. Pokušavao sam da pronađem tog nekog bez koga ne bih mogao, bez koga ne mogu. Rewers, dugo. Niko.
I dalje dišem, bez tebe i bez tebe. Čak, s “tobom” shvatih da mogu lakše disati bez „tebe“.
Govorio sam Gi da nema smisla poricati ljudsku stranu ljudi. Ubeđivao je da postoje ljudi bez kojih ne možeš živeti. Istovremeno, nisam imao pojma o kome to pričam.

“Ta devojka, o kojoj pišeš kako sedite u kolima, jel živiš sada bez nje?“, pita me Gia.
„A, na to pitanje je lako odgovoriti. Nikada nisam živeo sa njom tako da živeti bez nje je nekako kao da živiš sa njom.”, odgovaram.
“Zvučalo je kao da vam je bilo lepo u tvojim kolima u sporednoj ulici.”, kaže Gia.
“Samo zvuči. Tako pišem o njoj.”, dodajem.
“Zašto? Zašto tako ne pišeš o meni? O meni pišeš samo kao tvojoj seksualnoj fantaziji, kao o jako zgodnoj ženi, pametnoj ali nepotpunoj, nedostojnom tvojih kola u sporednoj ulici.”, pita me.
“Ne znam. Ti si savršen sagovornik. Ona je savršena u krevetu.”, zatvarajući oči i zamišljaći Nju odgovaram.
“Vodi ljubav sa mnom. Hajdemo, odmah!”, kaže Gia i priljubi svoje telo uz moje.
“Ne mogu. Tebe volim.”, izvlačeći se iz zagljaja kažem.
“Hajdemo onda na palačinke. Slane.”, reče.
Krenusmo.

Vratili smo se u kući sa smradom cigareta koji su upile naše stvari, dok smo sedeli u kolima. Predlaže mi da ode. Već danas. Sada. Ne sutra ili sledeće nedelje. Odmah.
Kaže, joj da radi kako joj je volja.
Ostaje.
Otići će sledeći put. Sada joj se spava.
Opet mašem rukama. Primetila me je i goli ležimo u krevetu dugo, posle.
Ipak sam trebala otići. Ovako, moram sada.
Nemoj sada, idi sutra.
Ostaje.

“Ne razumem. Ona hoće da ode, ti hoćeš da ona ode a ona ne odlazi. Zašto joj ne daš da ode?”, pita me Gia.
“Ne znam. Volim kada je tu.”, odgovaram
“Ali, ona će otići sledeće nedelje.”, konstatuje Gia.
“Do tada ima punih sedam dana.”, kažem.

reklama

Morala je u radnju a njena baba je umrla. Njena majka je dolazila sa posla uvek u četiri. Sada je deset do četiri, majka joj uskoro dolazi a ona mora u radnju.
Morala je nekako objasniti majci da je baba umrla, da su je odvezli mrtvačkim kolima u kapelu gde se postepeno hladi.

Ceger joj je vec u ruci. U drugoj, tabak čitulja kojima treba oblepiti grad. Umrla je Gilda. Gospođa Gilda Malmadeš. Ćerka radnika toplane i kafekuvarice pijačne kafane.
Jedino što je želela ta gospoja je da se celi grad oblepi njenim partama. Na parti, slika iz mladosti, datum smrti i kratak tekst “Umrla je Gilda, žena koju upravo gledate. Ja.”.

U radnju je morala po selotejp. Čime bi lepila umrlice? Jezikom?

“Šta ako ja umrem na putu do radnje? Ko će mojoj majci objaviti da sam umrla ili da me pregaziolo nešto? Ko?”, mislila je.
Odlučila je da ponese sve lekove iz kredenca i njima je natovarila kesu. Za smirenje, za pritisak, protiv bolova, protiv peruti, vitamini i povrh, Pavlovićeva mast.
Stavila je kesu među zube, ceger na rame i uzela olovku kojm je napisala na poleđini jedne parte “Otišla sam u prodavnicu. Nemoj nikuda ići, imam nešto važno da ti kažem. Tvoja ćerka.”.
Izletela je u dvorište i za čas prekoračila malu drvenu ogradu kojom je ograđeno.

Majka se vratila sa posla. Sa vrata je uočila veliki beli papir na kome je pisala poruka.
Pročitala ju je pa papir zgužva i baci u korpu.
Ušla je u kupatilo i na šolji cupkajući isčekivala ćerku.

“Mama!”, viknula je sa vrata, držeći u rukama selotejp.
“Pričaj.”.
“Umrla je baka. Izašla sam po selotejp kako bi njime lepila čitulje.
”Verovatno si ceo dan gledala televiziju i ništa nisi radila, takođe?”, rekla je majka.
“Televizor nisam uključivala. Mislila sam da to nije red.”, odgovorila je ćerka.
“Normalno da nije red. Umrla ti je baba. Čemu služi ta tvoja glava?! Idi lepi čitulje.”.

Lepila je čitulje na vidnim mestima a onda ju je čistač ulice zamolio da to ne radi jer se plakati, čitulje, posteri koji se nalepe na zid cepaju a on onda mora da to čisti.
Nije je bilo briga. Gospođa Gilda je umrla i svi to moraju znati.
Nastavila je da lepi čitulje, gde god je stigla. Više nije birala mesto za podlogu. Lepila je po klupama, drveću, izlozima, semaforima.
Policajac joj je prišao i zamolio da to ne radi inače će joj naplatiti kaznu.
Nije shvatala da je policajca ozbiljno pa ju je ovaj uhvatio za kaput, pod mišicu. Trgnuo za ruku i ponovio da to ne radi.
Pogledala je policajca i nasmejala se.

“Napraviću gužvu. Policajac ce na mene vikati, ubeđivati me da to ne radim a svet će se ubrzo sakupiti. Svi će saznati da je umla gopođa Gilda. To je pun pogodak.”, pomisli.
Počela je da iz sve snage maše tabacima parti i da ivicama kači bradu policajčevu.
Policajac se nervirao a onda joj je istrgnuo iz ruku parte i bacio ih na zemlju.

“Narode! Pogledajte šta rade! Žena je umrla a on mi ne da da to objavim. Žena je umrla!”, vikala je.
Ljudi se počeše sakupljati. Svi su imali u rukama bar jednu čitulju gopođa Gilde.

“Gilda, ko je u opšte ta gadura. Odakle joj smelost da nas zmajava svojom smću? Koga je briga? Umrla, pa šta?! Pih!”, pričala je žena kepec.
“Neka prostakuša kojoj je najvažnije bilo da svi saznaju da je ona umrla. Treća klasa reklamiranja.”, vikao je poštar.
“Umrla je mlada, izgleda. Jadna? Što ja nisam umro tako mlad i lep a ne da me starost dočeka u ogledalu ovakvog.”, reče šišobranžija.

Svi se okrenuše u trenu i odoše. Svako svojim putem.
Parte gospođa Gilde je vetar već sledećeg dana raštrkao po celom gradu.
Kada se vetar smirio, parte su ležale na pločnicima a svi su gazili preko njih.

treba mi

Razgovor za posao je drugi naziv za uštirkano dosađivanje.
Jedna malverzacija obična.

Pozovu te, ti dođeš. Oni te poslušaju, “otvori usta, reci aaa”, zagledaju ti nokte, zanoktice, navode te da upotrebiš baš sve poštapalice koje koristiš, pronalaze ti mane i rupe u tvom CV-u, pričaju o svojoj kompaniji svesni da ćeš ti to nekome ispričati kada te taj neko bude pitao “kako je bilo na razgovoru?”, da ćeš ih na taj način izreklamirati.
Iskusno, daju ti bar nedelju, dve da o tom poslu razmišljaš, da se nadaš, da o njemu pričaš, posećuješ njihov sajt, upoznaješ se sa njihovim proizvodima i uslugama. Reklama za džabe.

Posle dve nedelje, jave se mailom. “Ništa, aj ćao.”.
Primili su tipa koji je brat sestrine kume od kevine tetke. I onako im je to bila namera. Procedura ispoštovan. Radno mesto popunjeno. Veza ispoštovana. Kontra usluga sledi.

Ti kao popišan, vratiš se kući, iskenjaš se na establišment, privatni sektor, javni sektor, tetku sestrine keve od tasta i odeš da spavaš. Ne zaspeš odmah. Prevrćeš se dugo. Razmišljaš o dugovima, dugo. Ubeđuješ sebe da ti ne trebaju nove gilje, gramofon, ploče, pičeri, knjige, novi hard disk.
Šta će mi to? Treba mi šljaka. Šef, koji je džiber polupismeni, koji cedi bobuljice i češe muda dok sa portirom priča o novoj sekretarici. Zna da otvori samo speed dial adrese u Operi koje mu je podesio neki mučenik “personal assistant” koji je, by the way, popušio sa mesta sekretarice pardon “personal assistant”-a, jer je bobuljičavi skontao da mu je posao ugrožen od strane njemu direktno podčinjenog.
Mali zna posao, primetili su ga ovi odozgore, zajebni, daj da ga mičem inače smaknuće mene.

Treba mi brdo pačenika koji se po “kodeksu firme” oblače, keze, upotrebljavaju iste reči, često na engleskom jer to daje težinu njihovom ne/poznavanju oblasti o kojoj kenjaju.
Nesećni ljudi, opterećeni porezima, kreditima, frustriranim ženama/muževima, “deadline”-ovim, očekivanjima firme pardon, kompanije.

Treba mi sigurna plata, svakog meseca, sa uplaćenim doprinosima za penziono, socijalano, za slučaj zemljotresa, grada, izlivanja reka ponornica, presušenja mora, globale krize i ostalih faktora rizika.

Treba mi back up za moju samostalnu šljaku. Zato i pristajem na to. Ali kada uzmem keš, daću otkaz. Pojaviću se u dukserici sa kapuljačom, neobrijan u Convers blatnjavim patikama i reći :”So long suckers!”.

kao sam

“Sama sam.”, pisalo je u poruci.
Nepoznat telefon.

Sedeo sam na Keju i ispijao pivo.
Verovatno je greška, pomislio sam.

“Ok, pozaću nekog drugog.”, pisalo je poruci koja mi je stigla nekoliko minuta po tom.
Ravnodušno sam obrisao poruku i nastavio da pijem pivo, iskorištavajući dan Miholjskog leta.

“Ali… ja bih volela da Ti dođeš.”, pisalo je u narednoj.

Pivo! Pijem pivo i ne mogu da budem sam ni jedno celo pivo. Koliko treba čoveku da ispije jedno konzervirano pivo? 10-15 minuta. Tražim li puno? Fuck!
Otišao sam po još jedno pivo. Radovao sam se samoći i tom hladnom Beck’s-u.

“Ti si smradina. Ja bih došla odmah da me ti pozoveš. Sama sam i osećam se loše!”, pištalo je ponovo.

Isključio sam telefon, otvorio konzervu i zapalio cigaretu.
„Sam ću popiti ovo pivo a onda ću sam da odem na neku poslasticu sa roštilja pa sam na čamac da pecam. Moram da kupim mamce.“, razmišljao sam.

“Hej, komšija! Jel treba društvo?”, dobacila je šankerka sa splava.
“Ne treba! Nisam sam. Tu sam sa pivom.”, odgovorih.
“I nije ti neko društvo.”, nastavila je.
“Jel? Ne voliš Beck’s znači?”, rekao sam i ponadao se da me neće više uznemiravati.
I nije. Provukla je glavu kroz mali prozor na splavu, pogledala levo pa desno i nestala.

Popio sam pivo i krenuo.

“Momče, momče… Stani!”, vikao je nepoznati čovek.
Stao sam.
“Samo čas.”, rekao je.
“U čemu je problem?”, pitao sam.
“Vidiš mladiću, ja sam sedeo tamo gde ti malo pre. Na istom mestu, baš na istom mestu, pre nekoliko godina.”, rekao je pokazujući u pravcu stepenica na Keju.
“Ne razumem. Sedeli ste tamo i…?”, pitao sam.
“Neverovatno, da! Ja sam sedeo na tom istom mestu na kom i Vi, malo pre. Tog dana, sećam se, bio sam strašno usamljen. Moji najbolji prijatelj je, nekoliko dana pre toga, otputovao u Kanadu. Dobio je posao tamo. Inženjer je, znate. Nedelju dana pre toga, moja ćerka se udala i otišla da živi sa svojim mužem u drugi grad. Ostao sam eto sam, od jednom. Sedeo sam tu, na istom mestu gde i vi pa sam se pitao da li ste i vi usamljeni?”.
“Ne. Bio sam sa gospodinom pivom tamo i bilo nam je ok. Prijatno.”, rekoh.

Seo sam ispred Leskovačkog i naručio pljeskavičetinu Tamo je bila bolja klopa, pre. Mislim da se mesto ranije zvalo “pod brezom” ili “pod lipom”. Neko drvo je u pitanju.
“Jel ide nešto od priloga?”, pitao me je leskovčanin.
“Ne. Sama pljeskavica.”, rekoh.
“Neko piće?”.
“Ne samo pljeskavica.”.

“Jel slobodno tu?”, pita me neki džiber.
“Jeste, sam sam.”, odgovaram.
“A što si sam? Što ne nađeš neko društvo?”, pokušava da me nasmeje.
“Eto, takva tura.”, odgovaram.
“Ko je zvao turu?”, nastavlja da se “ističe”.
“Idem, prijatno.”, dobacujem.
”Pa, ne jedem. Š’a prijatno. Lako je tebi ti ćopaš tu plje’ku a meni prijatno. Namazan si.”, kazao je i nasmejao se. Jedini.

Sedam na haubu svojih kola i jedem pljeskavicu. Musav sam.
Prilazi mi bakuta koja se vrzma tuda bez povoda valjanoga.
“Jedeš sine? Jedi, jedi. Mršav si. Da se malo doteraš.”, babski se raduje.
“Jedem baba, da porastem i budem supermen. Pa onda da odletim odavde.”, kažem.
“Gde da odletiš? Kako?”, pita baba.
“Tamo negde iz horizonta. Bilo kako.”, odgovaram punih usta.
“Ajde jedi, sine. Ide baba.”, kaže i odlazi.
“Dovidjenja, baba. Samo polako.”, dobacujem.

Sedam u kola i otvaram rokovnik. Precrtavam “biti sam, barem sat vremena!”. To ću sutra.

preporučujem:

http://pepelinno.wordpress.com/2008/08/24/semafor/

http://pepelinno.wordpress.com/2008/08/24/strah-i-guzica-deo-i/

molim lepo!

Radim samo sa najboljima.

Juče sam zamenio evre kod dilera koji plaća najmanje.
Kola popravljam kod majstora koji ima „najbolju“ tarifu.
Internet mi radi na kvarnjaka. Server se kavri često. Marko je opet u kući, popravlja server.
Mobilni je firmiran. Najbolja firma. Samo, ima neku serijsku grešku pa se isključuje i uključuje kad mu je ćef.
Patike mi nemaju vazdušni đon iako su od najboljeg proizvođača.
Klima je ispustila poslednji dah iako su je napravili najumešniji kinezi.
Znam par naajboljih riba. Samo, one mi se više ne javljaju pa se sadašnje pretvara u prošlo vreme. Znam u znao. Javljaju u javljale.
Pijem najbolji konjak. Samo, brzo nestane.
Dosađujem najbolje. Samo, svi su se razbežali pa nemam kome dosađivati.

Pitaju me, zašto si sadašnje u prošlo vreme sklon pretvarati?

Nije to do mene, objašnjavam često. Ima tu više sile, mane volje, tuđih prstiju.
It wasn’t me.

Na primer, eto na primer….

Vozio sam kola pa upao u šaht. U otvoreni šaht. Cigani, pardon čovek( ci), su pokrali sve poklopce duž cele ulice.
It wasn’t me.
Popio sam malo, taj dan. Vozio pripit, istina. Nisam stigao da jedem, žurili smo.
It wasn’t me.
Vozio sam malo brže. Morao sam. Maša je ponavljala da nećemo stići na vreme.
It wasn’t me.
Nisam zvao muriju da sačine zapisnik kako bi se naplatio od osiguranja. Bio sam pripit.
To bi bilo isto kao da sam pokrao zlataru pa otišao u pandursku stanicu i sam se prijavio. Ovi tamo bi me prebili jer bi mislili da ih zajebavam.
So, it wasn’t me.
Zvao sam Kolju, oko 4. Probudio ga pa je se on dokotrljao po mene. Zvao sam sa Mašinog telefona.
It wasn’t me.

Molim lepo.

Obećavam sebi, svaki dan, bićeš bolji, marljiviji i pošteniji. Nećeš više piti kao svinja, pušiti kao Osman, nećeš jesi masno i nezdravo, ostajati poslednji, čačkati burazerov komp pa sjebati. Čitaćeš više, obogatiti svoje tekstove lepim rečima i NEĆEŠ u njima puno psovati, radićeš “stotine i stotine sklekova, trbušnjaka”, popravićeš kočnice na kolima i sipati gorivo ponekada za više od 500 kinti. Ali ne vredi.

Ili je gužva pa ne stignem, neprijatna situacija pa izbegnem, “ima vremena“ pa kampujem.
Jednom… kada mi jednom postane dva puta za redom…

Molim lepo!

od(b)raz

Okružen sam polupismenim, ograničenim ljudima. Sa ljudima koji govoreći o sebi ne govore o sebi. Zamišljajući sebe kao nekog drugog, ostvarenog ili poluostvarenog čoveka, pričaju o tuđim ispravnim postupcima, svetloj budućnosti i lako ostvarivim planovima kao o svojim. Pravo svojine ne zastareva, stari je postulat. Samo, da bi se pozivao na svojinu, moraš nešto steći. Tuđe reči, razmišljanja i prepisani obrasci ponašanja te ljude učine prihvatljivim, čak primamljivim, svakome ko ih ne poznaje. Meni, odbojinim. Sve više. Istina je, menjam društva, često. Bežim od ljudi koji me poznaju. Ne od svih, samo od onih koji me ovako osrednjeg nipodaštavaju, rugaju se mojim manana, mojim neuspesima. U sprintu bežim od onih koji se mom mizernom uspehu raduju trošeći reči uvećavajući i kiteći ga. Takvima nije stalo do mene. Oni se smeju i ogovaraju me prvom prilikom. Da, sigurno sam paranoik. To sigurno. Bekstvo je jedan od načina da eliminišeš dosadnjakoviće, licemere, ponizne jadnike i pokorne sluge svojih gluposti. Da ih eliminišeš iz svog života. Ubrzo, oni će se trenuti. Postaće sena nekog novog jadnika koji će ih voditi kao slepce kroz život. Videće njega kao svog novog vođu, poverovaće u svaku reč koju izusti i oponašaće njegovu gestikulaciju oduševljavajući se. Već viđeno. Onda će se ponizne sluge poudavati i poženiti. Pokorno će sedeti u udobnoj fotelji na 18 stepeni i ubeđivati sebe da su na pravom putu. Kontrolisaće svoje postupke, osećanja, reči, bol. Postaće vešti u tome kako bi dobili ono što žele i kako bi ostali tamo gde ih neko želi, bar neko vreme. Biće i srećnih. Ali srećni će biti samo oni koji se ne budu dali pokoriti. Oni koji će osmeh deliti na dva dela. Polovinu njoj/njemu – polovinu sebi. Nikada više od toga ali ni manje. Oni će trajati. Krenuće u bitku znajući da petokolonaša nema u njihovim redovima. U nekima će pobediti, u nekima izgubiti, to je realnost. Ja sam bio petokolonaš, sedeo sam na 18 stepeni, osmeh nisam delio nego ga celog poklanjah. Zato ovo i pišem. Zato jer znam. Doživeo sam, već. Čak, probao sam se zavetovati samom sebi, da se neću tako ponašati, više nikada. Slagao sam sebe. Nisam imao koga kriviti do sebe samog. Slagao sam se. Jadnik koji priča sa svoji odrazom u ogledalu. Gade se jedan drugog. Dok se gledaju pravo u oči, govore jedan drugome najružnije stvari. Omalavažavaju se. Propadaju. Ogledalo nije razbio ni jedan od njih, međutim, jer su znali da im je to jedino merilo trenutka. Stojim tu pred odrazom svojim u muljavom ogledalu i zavirujem u svet ogledala. Čini mi se, isti je, ali senke su drugačije. Ko zna šta se nalazi iza odraza ivice stola što sedim na njemu. U ogledalu čini mi se oblija, mekša, bezopasnija. Možda je tako? To zna samo moj odraz u ogledalu. Okrećem se i odlazim. Odraz odlazi istim putem. Ponizno, stajaću tu, pred ogledalom svog uspeha za koji sat ili dan. Odraz će ćutati a govoriće oči. Moje i njegove.

500 dinara

Osetila je kako se tlo pomera. Uhvatila se za gelender i udahnula duboko.
Pomislila je, “To je to. Kada sam konačno uspela da dobijem posao koji odgovara mojim kvalifikacijama, našla stan na dobrom mestu za pristojnu kiriju, privela konačno momka koji me sutradan neće zvati. Sada, kada sam prestala da duvam svaki dan, prestala da mu šaljem poruke svaki dan, čak ga, jutros kada sam ustala, nisam ni imala na umu nego sam prvo pomislila da se istuširam i stignem na novi posao na vreme, za promenu, jebeni zemljotres!”.

Zatvorila je oči pa držeći se čvrsto za gelender zakorači na sledeći stepenik.
Zemlja se zatresla još jednom. Jače nego prošli put.
Stajala je, u raskoraku. Jedna noga na prvom a druga na nižem stepeniku.

“Baš lepo. A Ti, što me jebeš?! Pa, ja se trudim, čoveče!”, rekla je gledajući u nebo kroz razbijeno staklo na staklarniku zgrade.

U panici, ljudi iz susednih stanova su počeli da trče ka prizemlju zgrade.
Ona je stajala, skamenjana, na vrhu stepeništa petospratnice.
“Devojko, hajde sa mnom. Ne boj se.”, rekao sam.
Uhvatio sam je za ruku ali nisam mogao da je pomerim.
“Slušaj, ovaj zemljotres možda nije opasan koliko nam se čini sa petog sprata. Hajde da se spustimo dole.”, rekao sam, trgnuvši je za ruku.
“Ne!”, samo je to rekla.
“Ok. Ako ti ne pođeš sa mnom ja ću sesti ovde, pored tebe. Ali, ako se zgrada sruši bićeš odgovorna za smrt dvoje ljudi.”, rekoh.
“Ne razumeš ti ništa. Idi i nemoj me uznemiravati jer ako se zgrada ne sruši ti ćeš biti odgovoran za uznemiravanje. Prijaviću te policiji.”, reče.
“Znaš šta? Prijavi me, baš me briga. I onako su velike šanse da se zgrada sruši.”, rekoh pa sedoh na stepenik ispod nje.
“Ti si idiot! Ti si idiot!”, vikala je.
“Ti si idiot.”, rekoh.

Komšija Milivoje, sajdžija, je koračao lagano niz stepenište, navijajući svoj džepni sat. Onda ga je stavio u svoj džep, staloženo prešavši prstima preko cele dužine lanca o koji je sat okačen.
“Komšija, odmarate?”, reče dok je prolazio pored nas.
“Malo, komšija. Vi na posao?”, rekoh.
“Da, na posao. Nego?! Muči me nešto komšija. Prošle nedelje ste rekli da ćete platiti komšinici Tamari za održavanja zajedničkih prostorija medjutim, kako mi reče ona, niste. Hoćete li, molim Vas?”, pitao je.
“Zajedničkih prostorija? Čoveče, uskoro neće biti cele zgrade!”, vrisnu Ona.
“Komšinice, ne paničite, molim vas. Dugovi su dugovi. Nikome od nas nije svejedno kada duguje novac a pogotovo nije svejedno nama koji garantuju obrazom za druge kao što sam ja učinio za poštovanog mladog komšiju.”, rekao je Milovoje staloženo.
“Platiću. Koliko beše dugujem?”, pitao sam.
“500 dinara. Starih nema pa je to 500 dinara novih.”, nasmejano je rekao komšija Milivoje.
Izvadio sam 500 dinara iz džepa i dao ih Milivoju a on se zahvalio i krenuo niz stepenice.
“Mnogo si nezgodna neka žena.”, rekoh.
“Ti si lud! Svi ste vi ludi.”, rekla je.
“Pa ti idi! Evo ti stepenice pa se spusti niz njih.”, rekoh.
“Da znaš da hoću. Vidimo se, idiote.”, reče i spusti se niz stepenice.