500 dinara

Osetila je kako se tlo pomera. Uhvatila se za gelender i udahnula duboko.
Pomislila je, “To je to. Kada sam konačno uspela da dobijem posao koji odgovara mojim kvalifikacijama, našla stan na dobrom mestu za pristojnu kiriju, privela konačno momka koji me sutradan neće zvati. Sada, kada sam prestala da duvam svaki dan, prestala da mu šaljem poruke svaki dan, čak ga, jutros kada sam ustala, nisam ni imala na umu nego sam prvo pomislila da se istuširam i stignem na novi posao na vreme, za promenu, jebeni zemljotres!”.

Zatvorila je oči pa držeći se čvrsto za gelender zakorači na sledeći stepenik.
Zemlja se zatresla još jednom. Jače nego prošli put.
Stajala je, u raskoraku. Jedna noga na prvom a druga na nižem stepeniku.

“Baš lepo. A Ti, što me jebeš?! Pa, ja se trudim, čoveče!”, rekla je gledajući u nebo kroz razbijeno staklo na staklarniku zgrade.

U panici, ljudi iz susednih stanova su počeli da trče ka prizemlju zgrade.
Ona je stajala, skamenjana, na vrhu stepeništa petospratnice.
“Devojko, hajde sa mnom. Ne boj se.”, rekao sam.
Uhvatio sam je za ruku ali nisam mogao da je pomerim.
“Slušaj, ovaj zemljotres možda nije opasan koliko nam se čini sa petog sprata. Hajde da se spustimo dole.”, rekao sam, trgnuvši je za ruku.
“Ne!”, samo je to rekla.
“Ok. Ako ti ne pođeš sa mnom ja ću sesti ovde, pored tebe. Ali, ako se zgrada sruši bićeš odgovorna za smrt dvoje ljudi.”, rekoh.
“Ne razumeš ti ništa. Idi i nemoj me uznemiravati jer ako se zgrada ne sruši ti ćeš biti odgovoran za uznemiravanje. Prijaviću te policiji.”, reče.
“Znaš šta? Prijavi me, baš me briga. I onako su velike šanse da se zgrada sruši.”, rekoh pa sedoh na stepenik ispod nje.
“Ti si idiot! Ti si idiot!”, vikala je.
“Ti si idiot.”, rekoh.

Komšija Milivoje, sajdžija, je koračao lagano niz stepenište, navijajući svoj džepni sat. Onda ga je stavio u svoj džep, staloženo prešavši prstima preko cele dužine lanca o koji je sat okačen.
“Komšija, odmarate?”, reče dok je prolazio pored nas.
“Malo, komšija. Vi na posao?”, rekoh.
“Da, na posao. Nego?! Muči me nešto komšija. Prošle nedelje ste rekli da ćete platiti komšinici Tamari za održavanja zajedničkih prostorija medjutim, kako mi reče ona, niste. Hoćete li, molim Vas?”, pitao je.
“Zajedničkih prostorija? Čoveče, uskoro neće biti cele zgrade!”, vrisnu Ona.
“Komšinice, ne paničite, molim vas. Dugovi su dugovi. Nikome od nas nije svejedno kada duguje novac a pogotovo nije svejedno nama koji garantuju obrazom za druge kao što sam ja učinio za poštovanog mladog komšiju.”, rekao je Milovoje staloženo.
“Platiću. Koliko beše dugujem?”, pitao sam.
“500 dinara. Starih nema pa je to 500 dinara novih.”, nasmejano je rekao komšija Milivoje.
Izvadio sam 500 dinara iz džepa i dao ih Milivoju a on se zahvalio i krenuo niz stepenice.
“Mnogo si nezgodna neka žena.”, rekoh.
“Ti si lud! Svi ste vi ludi.”, rekla je.
“Pa ti idi! Evo ti stepenice pa se spusti niz njih.”, rekoh.
“Da znaš da hoću. Vidimo se, idiote.”, reče i spusti se niz stepenice.