treba mi

Razgovor za posao je drugi naziv za uštirkano dosađivanje.
Jedna malverzacija obična.

Pozovu te, ti dođeš. Oni te poslušaju, “otvori usta, reci aaa”, zagledaju ti nokte, zanoktice, navode te da upotrebiš baš sve poštapalice koje koristiš, pronalaze ti mane i rupe u tvom CV-u, pričaju o svojoj kompaniji svesni da ćeš ti to nekome ispričati kada te taj neko bude pitao “kako je bilo na razgovoru?”, da ćeš ih na taj način izreklamirati.
Iskusno, daju ti bar nedelju, dve da o tom poslu razmišljaš, da se nadaš, da o njemu pričaš, posećuješ njihov sajt, upoznaješ se sa njihovim proizvodima i uslugama. Reklama za džabe.

Posle dve nedelje, jave se mailom. “Ništa, aj ćao.”.
Primili su tipa koji je brat sestrine kume od kevine tetke. I onako im je to bila namera. Procedura ispoštovan. Radno mesto popunjeno. Veza ispoštovana. Kontra usluga sledi.

Ti kao popišan, vratiš se kući, iskenjaš se na establišment, privatni sektor, javni sektor, tetku sestrine keve od tasta i odeš da spavaš. Ne zaspeš odmah. Prevrćeš se dugo. Razmišljaš o dugovima, dugo. Ubeđuješ sebe da ti ne trebaju nove gilje, gramofon, ploče, pičeri, knjige, novi hard disk.
Šta će mi to? Treba mi šljaka. Šef, koji je džiber polupismeni, koji cedi bobuljice i češe muda dok sa portirom priča o novoj sekretarici. Zna da otvori samo speed dial adrese u Operi koje mu je podesio neki mučenik “personal assistant” koji je, by the way, popušio sa mesta sekretarice pardon “personal assistant”-a, jer je bobuljičavi skontao da mu je posao ugrožen od strane njemu direktno podčinjenog.
Mali zna posao, primetili su ga ovi odozgore, zajebni, daj da ga mičem inače smaknuće mene.

Treba mi brdo pačenika koji se po “kodeksu firme” oblače, keze, upotrebljavaju iste reči, često na engleskom jer to daje težinu njihovom ne/poznavanju oblasti o kojoj kenjaju.
Nesećni ljudi, opterećeni porezima, kreditima, frustriranim ženama/muževima, “deadline”-ovim, očekivanjima firme pardon, kompanije.

Treba mi sigurna plata, svakog meseca, sa uplaćenim doprinosima za penziono, socijalano, za slučaj zemljotresa, grada, izlivanja reka ponornica, presušenja mora, globale krize i ostalih faktora rizika.

Treba mi back up za moju samostalnu šljaku. Zato i pristajem na to. Ali kada uzmem keš, daću otkaz. Pojaviću se u dukserici sa kapuljačom, neobrijan u Convers blatnjavim patikama i reći :”So long suckers!”.