Saosečajnost

Uključio sam taj dosadni mod telefona. “Normal mode”.
Telefon u tom modu zvoni glasno, difoltnom melodijom. Menjam u “Moby-in this world”.
Najtužnija pesma koju sam ikada čuo.

Vratio sam se, sećam se, sa diplomske žurke Žileta astronauta i otvorio pivo. Seo sam pred tv, koji zuji već nekoliko dana, bez prestanka. Animirani lik se švrćka sa svojim psom i svi ga ostavljaju, napuštaju. Na kraju, na mesecu, ostavlja ga i njegov verni pas. “…hanny don’t leave me…”.
Postavio sam ovu pesmu na mesto difoltne jer me svaki put, kada telefon pozvoni, podseti da nije sve tako divno in this world.

Meni, sklonom idealizovanju i po malo sujevernom, potrebne su takve stvari.
Puc prstima i za čas si u real svetu. Iza ćoška vreba neka dosadna tužna vrba, mada nemam ništa protiv vrba inače, i o čas posla smajli se obrne u tugajli.

Nisam ja saosećani čovek prepun vrlina ali vrline novog poretka potiru sve moje mane a saosećajnost, ta tako ni čemu služeća stvar se pojavi, bufff.

Možda je to deo lične sreće jer spoznaješ da neka osećanja zaista postoje u tebi. Za mene, to je bio šok. Veći nego šok koji sam doživeo gledajući koncert Amy na Open festivalu u UK. Ta glasčina sa Ejminim telom isceđene pomorandže me je jebeno šokirala. Svi bi dop. Jeb’o vas dop. Duvajte gandžu!
Saosećao sam i sa njom iako one ne oseća verovatno, više.

Osećanja u Novom okruženju su jako zajebana stvar. Ili ih bildujes steroidima i herbalajfom ili su pritajena dok tuda nekuda ne prođu njene dugačke noge predvođene ogromnim, lepo oblikovanim sisama. O, da! Osećanja moja tada raskošno se rasipaju. Volim je a ne poznajem je. Šta bi bilo da je poznajem?
Hoćeš sa mnom na kafu? Jebeš kafu, hajdemo u krevet. Tamo znam o čemu bi smo. Uz kafu bi se upetljao u tvoju mrežu Novog sveta i bila bi verovatno dosadna. Slušao bih pre zvuk šoljica koje se sudaraju iza šanka u rukama slabo plaćene šankerice nego o uspehu tvoje multinacionalne brzorastuće kompanije.

“Konsultant, kažeš?“, pitao sam gospođicu Dugačke noge. Izgledala je jebeno dobro.
“Da, to je u stvari konsultantska agencija koja se bavi bla-bla-bla…”, počela je bez namere da stane. U stvari, verovatno i dalje priča na istom onom mestu sa kog sam otišao pre nedelju dana. Bio sam pijan, pa šta?! Ona je konsultant i to je dosadno koliko i činjenica da sam opet bio pijan.
“Kako bih mogao da se pokonsultujem sa tobom?”, pitao sam.
“ha, ha… To mi nije u delokrugu posla.”, reče i izvadi neki rokovnik.
Brate, ova zapisuje imena nas koji je startujemo i onda nas strelja čim ugrabi dobu priliku. O, jebem tii.
“Kako se zoveš? Da li mogu da dobijem tvoj telefon?”, pitala me je.
“Šta, konsultanti nemaju kredit? Si čula za postpejd?”, iskreno, pomislio sam to, nisam rekao na glas jer ima jebeno dobre noge. Rekao sam “Može, naravno.”.
Eto, u sekundi sam sam opet bio saosećajan. Izgovorio sam reč koju najviše mrzim
“naravno” dok sam naravno gledao u njene noge, praveći se da pogledom tražim zapušač pivske flaše jer mi je navodno trebao, baš još jedan i baš taj što je u senci njenih nogu,za nagradnu igru.

Ne pratim nagradne igre, suviše su agresivne. Agresivno pratim njene, i njene, i njene noge, naravno.

Da. To toj odličnoj, o da, odličnoj savetnici spoljnotrgovinskog poslovanja bih bez briga poverio brigu o mom poslovanju. Verujem joj, stvarno. Mogla bi da šalje pomoć Gazi preko Libijskog fonda humanitarne pomoći umesto da pare ležu na moj račun i ja bih joj potpisao svaku fakturu ne gledajući šta je iznad crte na kojoj će stajati moj potpis. Pored njenih nogu sve crte sveta su suviše kratke. Objektivno, ona ima dve noge, može jednu da ostavi meni za izložbu koju bih organizovao u njenu čast. O kakve noge.

“Moj dečko, radi u jednoj IT firmi, završio je FON.”, kaže bez nekog posebnog povoda.
“Ja nemam dečka tako da ti se nemam čime pohvaliti.”, kažem s predlogom, dakle s povodom.
“Haha… zabavan si. Zasmejavaš me, baš.”, govorila je kroz smeh.
Biću tvoj kovn, bradata žena, debeli koji jede 200 jaja za tren oka, dreser pudlica i krokodila, tatu majstor, trener džezera, ma kupiću ti 20 džezera da ti sviraju svaki dan samo da budem među tim nogama. Mislim u sebi, razvaljen sam i misli se pokreću teško, samo sada reci da si se tako jebeno napila i da ne odgovaraš ni za šta i da palimo do mene. Ja odgovaram za vožnju u pijanom stanju. Saosećajno, zar ne?

“Ja bih sada mogla da popijem nešto?”, kaže gospodja Duge noge.
To!!! Mislim se u sebi, jebeno to reci i evo me za šankom.
“Pivo, vino, džin, votka, pa da votka to je to. Izgledaš kao neko ko pije votku.”, rekao sam nemajući pojma kako izgledaju ljudi koji piju votku. Valjda kao ja.
“Ne, pre možda čaj od hibiskusa. Da definitivno hibiskus.”, reče.
E jebi ga. Čaj od hibiskusa nikada nisam naručio u kafani. Ne umem ja to Duge noge.
Da si rekla kleka, vilja, pivce da vi’š kako naručujem ali hibiskus se protivi mojim normam ponašanja u kafani. Hibiskus je za poslepodnevi program na RTS i uz kevine čajne kolače. Da su znali ovi na ulazu šta ćeš naručiti, ne bi te pustili u klub.
Ne, to treba uvesi. Odmah na vratima, “Dobro veče. Alkoholičar ili ne? Ne pijete, molim Vas u levi deo u desnom su neke pijane budale koje se zezaju, Vi bi ste to sve sjebali. Hvala, prijatno uz benko.”.
“Izvini, ne naručujem hibiskus u kafani. Sramota me. Svi me poznaju za šankom. Misliće da sam se zaljubio i zajebavaće me. U ostalom, ne umem da izgovorim to probao sam. Kada vidim šankera probam, hib… hib.. jebeni hibi… Daj mi bre hiljadu mililitara piva, zezaju se ovi moji pa izražavamo u manjim mernim jedinicama celo veće piće.”, otvoreno bezosećajno joj saopštih.
Sedoh na barsku stolicu i zapalih cigaretu. Pogled mi je bio isti kao onog animiranog lika iz Mobijevog spota. Sam ću da popijem ovo duplo nešto pa palim a ti grej ruke na hibiskusu.
“Ni zbog mene to ne bi mogao da uradiš?”, rekla je. Svetla su se ugušila, sama stoji na sredini te prostorije i đuska u nekoj kratkoj crvenoj suknji uz Morphine – Have a lucky day( http://www.last.fm/music/Morphine/_/Have+a+Lucky+Day). Noge su duplo duže nego pre sekund i lete na sve strane. Ruke su joj podignute u vis i okreće se oko svoje ose. Pruža mi ruke i zove me. Oooooooooo, fuck. Jebeni hibiskus. Ima da kažem daj hibiskus, dupli, jebem mu mater, zaljubio sam se! Napisaću to na prvom zidu pogodnom za grafit. Ma, ostugaću noktima malter sa zida kako bih to napisao.

Krećem odlučno ka šanku. Malo hibiskusa, malo “kako ide posao, kako tvoji” i eto ti nas već se penjemo kod mene. Popiću još nešto duplo, moje srce neće izdržati strejteru strejt.
“De si brate? Uobičajeno, duplo?”, pita me Šmile.
“Šmile. Brate. Ponosu šankeraja. Dođi malo bliže da ti šanem nešto.”, kažem mu.
“Reci burazz.”, kaže.
“Vidi, brate. Ja sam sada u, tako reći, delikatnoj situaciji. Da li bi ti meni pomogao da prebrodim ovaj trenutak delikatnosti?”, uvodim lagano u priču.
“Bato, delikates ti je u drugoj prostoriji. Tamo gde si bio. Ovde samo ološ razlupani.”, upozorava me.
“Ne, Šmile, burazeru, nemoj da se zajebavaš sada! Ovo je izuzetno zajeban trenutak po pitanje mog obitavanja na ovom mestu, u ovoj ulici, u na ovom svetu u opšte, jebi ga.”, uozbiljen saopštavam.
“Znači čaj, brate?”, konstatuje Šmile.
“To! Ti si ponos naše ulice, svedok-istoričar naše sadašnjosti a to je ozbiljan zadatak. Za pokolenja. Samo današnjost nije trenutak shvatanja tebe. Sutrašnjica će u čaršiji biti prepuna legendama o tebi.”, kažem.
“Zajebavaš me, a? Znaš šta?! Evo batice, lepo ti uđi u šank, ionako ne mogu da te oteram iz njega posle 1 pa sam skuvaj jebeni čaj. Svedok-istoričar, pizda meterina! Idem do klozeta.”, reče i okači mi krpu o rame.

Dj pušta usranog Džordž Majkla i ja stojim ispred aparata za kafu.
Treba da pritisnem, onda se čuje šššššš i da umočim kesicu hib…hib..hibi… jebem ti… kesicu toga u šolju.

“Well, I’ve no daughters, I’ve no sons
Guess I’m the only one
Living in my life” – George Michael.

Mrzim ga.

“Treba pomoć?”, dobacuje Dugačke noge.
“Nemaš pojma koliko.”, odgovaram.
“Hoćeš jedan vinjačić da razbijemo tremu pred hib…. hib… aaaaaaaa?”, pitam.
“Ne, samo čaj, hvala.”, odogovara.
E, jebi me. Da li sam to rekao na glas? Bolje da jesam.

“Slušaj, ne mogu da ti napravim niti da naručim čaj od hibiskusa. Jako mi je to teško. I ako ti misliš da sam lud grešiš. Ja sam u stvari jedan super momak koji bi ti opušteno prepustio svoje poslovanje i gledao bih tvoje noge dok ne oslepim a onda bih ih dodirivao sve dok nervi na vrhovima prstiju ne odapnu skoz. Daj mi tvoje noge i kuvću ti bre ručak a ne samo čaj.”, kažem joj pedantno savijajući krpu po šavovima.
“Ložim te. Daj mi konjak onaj sa police. Samo stavi zrnce kafe u čašu i otvori još jednu flašu, trebaće mi. Zaradila sam dosta danas. Popiću pola.”, kaže.
“Iiiiiiiiii-haaaaaaaaaaaaaa! Flajka za damu. Odma’ dođe!”, kličem.

Sabila je pola boce, nisam se ni okrenuo, a onda ostavila pare na šanku, ljubazno se nasmejala, zahvalila na društvu, okrenula se i izašla.

“Jel? Muvaš uspešne ribe uvek ovako ili si samo danas imao pomračenje Venere od senke Jupiterovog dupeta?”, pitao je Šmile.
“Jok brate. Vidiš da pravim čaj od hibiskusa. Koji ti je? Zamenio si me sa nekim.”, odgovorih.

Imam njenu vizit-kartu. Slagao sam je nešto o nekom gistro poslu koji treba da započnem. Nisam ja odustao. A ne! To nikako. Nego, fina devojka, saoseća pa mi dala.

Na sivo

Otkotrljao sam se svojim kolima, koja Peđa-Spava go opisuje, i to je verovatno najbolji opis mojih kola, kao školsku klupu na točkovima, do mehaničara.

“Komšo, šta te muči?”, pita me Dule, jedan od trojice suvlasnika servisa.
“Šta me muči? Muči me činjenica da moja kola imaju 120 godina, škripe, cvrče, ne staju baš svaki put kada od njih to zahtevam. Dalje, muči me to što je musavi Mile uspeo da postane direktor banke. U osnovnoj smo mu lupali uške jer je bio potpuni idiot a u četvrtom srednje sam ga učio pravilnom pisanju glagola “biti”.
Naime, Mile musavi je redovno iz srpskog jezika dobijao abera jer je “bio” pisao “bijo”. Ima još nekih svtari koje me muče ali ne verujem da možeš da mi pomogneš.”, kažem potpuno frustriran.
“Dobro, a sa kolima imaš neki problem? Nisam ja Bog nego mehaničar. Daj ga na kanal.”, kaže Dule.
“Daj ga bolje u kanal, a ne na kanal.”, kažem.

“Šta je, doterao si auto na liposukciju?! Pa da, u godinama je kada se mast lepi kao besna na podvratak, oko butkica i to.”, vikao je još sa vrata Bambus lopov.

Babmus je skoro deportovan iz Nemačke. Skidao je “pištalice” sa odeće i uopšte, “radio“ je u robnim kućama širom Švabije. Poslednji put, za narednih 10 godina van EU, porudžbine nije uspeo da dostavi na vreme jer je završio u mardelju.
Na vratima robne kuće zaustavilo ga je obezbeđenje.
“Jebi ga, brate, ja mu kažem:” Mojne da me pašpi. Nemaš prava, gledaj prvo u kolica i korpu. Divi ga! Mojne, tebra.”, ali on u’vatio me pa pipa. Nisam ja baba neka da mi prija š’o me pipa. Ja mu kažem da odjebe ali on nastavi. Ja šta ću, zveknem ga u telaru, on padne, papci u vis a ja crta. Samo, jebi ga, pubovi su tamo malo brži od ovih naših pa me skotrljaju posle sat, dva. Ja seo da srknem kaficu, posle šljake, a oni u kafić pa na mene i pravac mardelj. Tu me smarali par dana i eto onda me ovamo šutnuli. Jebi ga, sutra ću do BN Bosa pa na sitno da radim ali polako biće.”, ispričao nam je Bambus po povratku iz dijaspore.

“De si Bambuse, ajde malo tapši dok se šetaš po radionici. Nemoj da mi lapiš nešto, odraću te.”, kaže mu Dule.
“Dule, brate moj napaćeni, nisam ja dripac pa da radim brata. Ja sam ti kao onaj Robin Hud, kradem od bogatih pa delim nama ciganima, sirotinji.”, kaže Bambus dok tapše.
“Samo ti Robine tapši. I da, uhvatih neki ritam da ne bude monotono.”, Dule dobacuje iz kanala.

“Divi brate kakvo je vreme danas. Aj ko će da me baci do neke radnje? Danas mi je radni dan. Pada kiša, imam mantil i mora da se radi. Ko me baci do grada ima parfem di đo gratis od bata Bambusa.”, ubeđuje nas.
“Ja ne mogu. Dule mi sređuje kola.”, kažem.
“Šta je brate, lopovi danas idu da rade samo kolima? Ne valja ti gradski?! Taman možeš da zaradiš sirniš u autobusu za taksi, ako uhvatiš špic.”, dobacuje Dule.
“Dule, ta ti nije na mestu. Bato, ja sam tu školu učio pre deset godina sa Smajlijem i Gumenim. Danas radim pošteno. Neću ja sirotinju da ojadim nego ove lopove.”, kaže Bambus, tapšući rukama u ritmu nekog narodnjaka sa radija.

“Evo batice, ti si gospodin čovek a ne kao ovaj Dule, divi mu ruke, prljave, mehaničarske. Za tebe, bata Bambus ima parfem di đo 100 ml za 50 jura. A?! Miriši kao duša. Evo pomiriši.”, dosađuje mi Bambus.
“Ne bih ja taj parfem, druže. Ne sviđa mi se.”, kažem.
“Š’a hoćeš? Samo reci.”, nastavlja Bambus.
“Auspuh za boing.”, kažem.
“Koji model, samo mi to reci?”, Bambus reče vadeći mobilni iz džepa.

Krenuo sam kući jer je Dule morao da operiše moja kola a ja ne podnosim krv. Sa mnom je krenuo Bambus.

“Ganci, što bre ne nađeš neku šljaku? Opet ćeš u mardelj ali srpski, ovaj put.”, pitam ga.
“A što, ti nešto ne voliš mardeljaše? I mardelj je za nas cigane.”, zastajući povremeno ispred izloga pored kojih prolazimo, kaže Bambus.
“Bambuse, ti si lud. Šta se ja zajebavam sa tobom. Ajde da lepo platiš kafu jer sam ti pravio društvo. Ionako niko neće da se druži sa vama ciganima samo mi što vas znamo od malena.”, kažem mu.
“Bratić moj. Ja ganci da ti platim kafu? Vi belci nemate ni obraz ni dušu. Treba ti mene da izdržavaš a ne ja tebe.”, kaže Bambus i uvuče me u neku kafanu.

Seli smo za šank i Bambus je nategao dva vinjaka dok sam ja skidao jaknu.
Onda je naručio još dva vinjaka i dve kafe.
Kada smo krenuli, insistirao je da plati račun. Kada sam pristao, on je insistirao, u razgovoru sa kelnericom, na tome da je račun plaćen i kako mu je ona dužna još 450 dinara kusura. Žena mu je vratila kusur.

Štednja

“Mnogo sam se razbio!“. Tako bih mogao opisati svoj život poslednjih nedelju dana.
Nedelja u kojoj sam izgubio levi retrovizor automobila, dvadeset piva jer sam se uporno kladio u pivo. Očigledno je, nisam bio u pravu. Bar 20 puta. Nedelja u kojoj sam izgubio kajiš, jednu čarapu i tri dugmeta sa pantalona. Nemam pojma ko ih je pronašao a ako iko jeste neka mi ih ne vraća. Ipak, nisam pri novcu pa bi mi eventualno novo skidanje pantalona, čarapa i kajiša činilo veliki trošak.
Da, odričem se fantastičnog seksa, strasti i jutarnjeg, sigurica, seksa jer ne’am.
Pomislio bih drugom prilikom da sam lud ali danas, sada, ne.
Ekonomija pre seksa.
O da!

Sve u svemu, kada posmatraš moj odustanak o seksa, onako ekonomski gledajući, ja sam se odrekao seksa radi investicije. Radi kajiša, dugmića i čarapa. Samo, ne bih baš bio presrećan kada bih odricanje od seksa morao da oročim na neko vreme. Kamata je tu teško naplativa.
Zato, čim legnu novi dugmići eto mene opet ali ovaj put, dalje prste od mog šlica, devojko! Svako svoje skida.

Jebi ga, neću moći da to izgovorim kada bude najpotrebnije zato štedim.
Štednja je danas ne samo trend već i trendi.
“I am trendy, trendy, trendy, trendy… tonight.“.

Nisam spavao neku noć. Bio sam na žurci koju su organizovali…ae… neko sa FDU-a. Sasvim u redu bi bilo da spomenem festival koji se održavao ali bi to bilo moje proseravanje jer nisam video ‘F’ od festivala.
Tamo sam samo nastavio da pijem. Jedno pivo ovde, rakija onde a jetra ode.
Zaspao sam kod Maše sutradan oko 6,7 uveče i probudio se oko 10. Dovukao se, jedva, kući i uz Terry Caller zaspao. “…He thinks it’s easy to fly, he’s just a little bit freer then I…du-di-dibuu-bu-bu-di-du-di…”.
Pred isključenje sistema sam čuo stih “…I’m just average guy and don’t you know each bird in the sky is just a little freer then I…”. Posle toga tišina između pesama u winamp-u i jutro ubrzo.

Umesto jutarnje kafe, džemper i košulja. Naspram mene valjevka, šefica filijale. Prijatna žena, nema šta ali njena sekretarica me izluđuje. Riba me je gledala neprogovarajući reč. Osetio sam njen pogled s vrata i htedoh par puta da joj kažem da prestane. Kada sam izlazio iz kancelarije opet taj pogled sekretarice na meni a na moje učtivo “prijatno” njen zavodnički klim glavom. Jedno “Ne balavi!” ne bi joj lepše stajalo, zar ne?!

Kafa sa drugarom mi je legla dobro posle šminke kancelarijske.
“Skinuo sam neki glupi film sinoć. Idiot se kao loži da bude uspešan a ne ide mu. Popizdi posle par godina, rokne komšiju jer je ovaj bio uspešan i ode u zatvor. Tamo se nabilduje i počne da radi kao obezbeđenje. Tu, na vratima kluba, prebije nekog pijanca i opet ode u zatvor. Tamo ga uzme glavni baja u zatvoru za svoju devojku i cepa ga svaki dan. Ovaj popizdi jedan dan i rokne glavnog baju. Osude ga na još 20 godina. Onda, on nađe svoju devojku u drugom zatvoru pa ga devojčica rokne jedan dan.”, rekao je.
“Brate…”, prevrnuo sam očima.
“Sranje, kažem ti.”, reče.

Zvekene me, posle te kafe, neka riba na parkingu svojim novim džipom. Razvalila mi je celu levu stranu. Zatiče me kako sedim na suvozačkom mestu, pošto je izašla iz svog džipa.
“Jesi dobro?”, pita.
“Ma, kul sam. Volim da sedim na suvozačkom mestu.”, odgovorim.

Jebo te, ovo je jedina šansa da dobijem telefon dobre ribe. Počeo sam da je ubeđujem kako možemo da izbegnemo policiju i da ona meni ostavi svoje podatke pa da moja kola okrpim o njenom trošku. Pristala je ali su se dva žandara šetača pojavila ni otkuda.
“Dobar dan. Dečko nešto si pio jel?”, pita me jedan.
“Jesam. Već deset dana se ne treznim i ti nikako da me uhvatiš dok vozim pijan ali eto sada si me uhvatio kada mi je ona razvalila automobil. Uhapsi me. Stvarno sam se parkirao propisno. To na Dorćolu ionako niko ne radi. Ja, ja se samo kurčim pa parkiram propisno. Nesvakidašnje bezobrazno.”, kažem.
“Da duvaš!”, kaže.
“Da. Duvam.”, kažem.
Duvam…
“Ništa, nisi pijan, dobro.“, kaže.
“Bolje da jesam.”, kažem.

“Devojko, da li ste pili?”, pita drugi pandur.
“Paa, jesam malkice. Moj dečko je danas dobio novi leteći tanjir pa smo malo slavili. U stvari, to je bilo sinoć, mislim proslava, ali sam ja krenula malo pre odande. Mislim, nisam ja poslednja, nemojte pogrešno da me razumete. Ostala je Mina i ostala je Vukica i Laza Bambus i Kempa. Nisam poslednja krenula odande.”, kaže.
O brate, udarila me je mrtva pijana riba. Do jaja!

“Da duvate.”, kaže pandur.
“Ne bih umela to. Nikada nisam duvala i imam astmu pa ne smem.”, kaže.
“Astmu?”, začušeno će žandar.
“Daaa. To je ono kada se gušite.”, dodaje devojka.

Duva…

2,2 promila alkohola.
Ja se kočim od smeha a policajac se brine za njeno zdravlje.

“Ne, ja ću sve nadoknaditi momku. Nema razloga da se sada pravi gužva oko toga.”, kaže devojka.
Nadoknaditi! Ja likujem.
“Ali gospođice, Vi ste pijani kao zemlja.“, kaže pandur.
Glupi pandur. Sad će da mi sve sjebe.
“Nemoguće.”, dodaje ona pa podiže kažiprst u vis i koluta njime.

Potpisah zapisnik i krenuh da odškripim sa Dorćola. Ona mi maše, vidim je u srednjem retrovizoru.
U rukama drži moj odvaljeni branik i sa osmehom kaže:“ Otpalo ti.”.
Stojimo nekoliko koraka udaljeni od pandura a ona mi kaže:“ Razvalila sam se. Pijem već treću noć. Izvini, platiću ti sve. Evo ti moj telefon.”.
Uuuuu-huuuuu!

Zvao sam taj broj, malo pre. Nedostupno, kao i ona.

Prestajem da pijem. Danas više ni kap neću popiti. Sutra, ako baš bude ćef, u suprotnom nipošto.