Suviše intimno

Napolju je hladno a kiša već danima kvasi. Ne sećam se kada sam poslednji put izašao napolje a da oko vrata nisam umotao šal. Taj braon šal sam dobio za rođendan, prošle godine. Dugo sam se mučio sa njim. Vezivao sam ga u mašnu, obmotavao ga u trku oko vrata, i u opšte provodio sam vreme razmišljajući kako šal smotati, omotati, prelomiti, zamotati oko vrata. Posle nekoliko dana upoznavanja sa Njegovim veličanstvom Predobrim Šalom, shvatih da je toplina koju pruža njegova primarna funkcija tako da sada on oko vrata samostalno bira putanju namotavanja.

Vraćao sam se, sinoć, sa polu/porodične večere, povezavši ćerku naših kućnih prjatelja.
Nikada nismo pričali van opštih tema. Tako bi i ovaj put.
“Vreme je katasrofa.”, reče.
“Onako, hladno je. Ali ja imam šal. Ti nosiš šal?”, pitao sam.
“Ne, danas. Imam ovo krzno na jakni pa me ono malo greje. Taj tvoj šal je neki specijalni šal kada apostofiraš da ga nosiš?”, pitala je.
”Manje više. Nije baš poseban. Samo greje. Dao bih ti da ga ispobaš ali se bojim biće mi hladno. Grejanje, kao što osećaš, u mojim kolima nije za diku i ponos.”, rekoh.
“Ali… ja sam žensko. Trebao bi da misliš i o tome.”, treptala je.
Ona uvek trepće i ima pogled životinje na umoru. Cvili dok priča i dobija ono što poželi..
“Nema šanse. Hladno je. Kupi šal.”, rekao sam.
“Baš si neki.”, reče, spusti pogled i poče da cvili.
Bravo, uspeo si da je nateraš da uradi ono što ne želiš da radi. Uvek to radiš. Sve naopačke. Ne umeš, brate, da se ukopiš u to… sve.
Skinuo sam šal, dok sam čekao zeleno na semaforu, i obmotao joj oko vrata.
“Hvala. Baš si uviđajan, ispostavlja se.”, reče.
Eto, vidiš, nije teško. Samo budi ono što nisi i sve je ok, pomislih.

Trudio sam se da ne ćutimo. Pričao sam o stvarima koje su mi prvo padale na pamet.
Ona se kikotala, poslovno ispravno, a onda poče da priča o svom poslu.
Bravo majstore, neka te udavi sada svojim poslom i svojom kvazi srećom. Ona je ekspert u tome.

“Pozvaću te ako čujem da nekoj kancelariji treba pravnik. I to, hehehe, radim. Sarađujemo sa raznim kancelarijama. Ja sam multipraktik.”, reče u jednom trenutku.
Ona nema moj broj telefona i nikada se nismo čuli. Iako su je svi moji drugari, po abecednom redu, zvali, starovali, muvali i želeli ja nikada nisam. Da se razumemo, izgleda jebeno dobro ali treptanje, poslovni osmeh i srdačnost me je uvek nerviralo kod nje. Imam utisak da leže i ustaje, svaki put sa tim “trajnim” osmehom.

“Reče mi burazer da pišeš nekakav blog.”.
“Ma, da. Glupiram se.”.
“To svakako podržavam.”.
“Glupiranje?”.
“Ne, hihi, nego pisanje.”.
“A to.”.

Jedva sam čekao da se rastanemo. Postajala mi je sve veće opterećenje, svakim kilometrom.
Semafori i jaka kiša su se zaigrali igre “Hajde da ga zajebavamo” pa je put potrajao.

Konačno, pred njenim stanom, mi je predložila da uđem na kafu, čaj ili već. Rekoh da sam umoran i da mi treba sna. Ona se nasmeja, zatrepta pa predoži nekakav spa centar koji plaća njena firma.
“Možda… čujemo se ovih dana.”, rekoh, znajući da nema moj telefon a da bi njen burazer kada bi ga ova pitala za broj odštampao stotine majica sa natpisom “ZAŠTO?”.
“Hihi, važi. Zdravo, hvala. Hihi, trep-trep-trep.”, učini.

Uhu! Konačno ode.
Šaaal!
“Hej, moj šal ti je oko vrata.”, viknuo sam dok je otključavala ulazna vrata zgrade.
“Hihi, trep-trep-trep, izvini, zaboravih.”, učini.
“Ništa, dešava se. Laku noć. Hihi, trep-trep.”, UČINIH.

Jutros me je sačekala poruka na mobilnom.
“Brate, dovoziš malu u 3 gabi. ‘ si ti normalan? Roknuće te neko od onih njenih sa džipom? Batali to.”.
“Batalio. Ne brini.”, odovorih.

Nije bilo smisla da spominjem šal. To bi se moglo protumačiti kao suviše intiman deo našeg odnosa. Svakako, hihi, trep-trep, to ne bismo želeli. Prijatno.

Cipele

Znala je te cipele od nekuda. U redu pred šalterom banke nema bog zna kakve zabave pa je šarajući pogledom po prostoriji nabasala na njih. Zna na stotine cipela.

Recimo, one kojima je juče komšija gađao svoju ženu jer je kuvani kupus bio prezačinjen. Ušla je u njihovo dvorište da bi očitala stanje na strujomeru. Simboličan je iznos novca koji zarađuje popisujući struju, ipak tako održava saldo na svom računu u blagom minusu.
Gledala je ceo let ofucane cipele, razjapljenog đona. Ispucala, braon cipela je izletela za ženom i tresnula o strujomer. Prišla je strujomeru, isčitla i zabeležla stanje. Kratko pogledala u čoveka koji je stajao na vratima kuće brišući svoja masna usta krpom.
“Dobar dan.”, rekla je kratko.
“Dobar dan, dobar dan. Vi iz distribucije uvek prezačinite račun. Isti ste kao moja žena. Samo ona je nesposobna a vi, vi ste fukare lopovske, da vam kažem. Nego, uvek mi pošalju decu u popis pa nemam koga za gušu da uhvatim. Nego, reci ti mala onom svom šefu, glavonji onom, da ću mu brkove počupati ako dođem tamo. Pička vam materina! Ajde, daj da vidim šta si napisala u toj svojoj svesci. Nećete me više krasti, majku vam jebem hoštaplersku.”, vikao je.
Pružila mu je svesku popisa i rekla:” Proverite. Slobodno.”.
“Slobodno? Misliš da ja ne znam da je slobodno?! Mogu da pročitam šta god hoću, to je moje pravo. Daj!”, rekao je i istrgao svesku iz njene ruke.
“Milena, dođi ‘vamo! Čitaj! Šta piše? Broj po broj, a ja ću da poredim sa stanjem sa brojčanika.”, dozivao je svoju ženu.
“Gospodine, ispala vam je cipela. Izvolite.”, rekla je pružajući mu cipelu koja je malo pre letela prema njegovoj ženi.
“Nosi to u kuću!”, rekao je ženi svojoj.

Cipele na rasprodaji! Svuda po gradu nailazila je na natpise sezonskih sniženja.
Njena prijateljica je juče kupila na rasprodaji nove cipele.
“Divne su. Božanstvene. Gde si ih kupila?”, pitala je svoju prijateljicu.
“U Glavnoj ulici. Imala sam sreće. Bile su na rasprodaji.”, odgovorila je njena prijateljica.
Znala je da će već sledećom prilikom, kada neko pohvali cipele, njena prijateljica prećutati da su kupljene na rasprodaji. Ne piše na njima da su kupljene po nižoj ceni. Svakako, ne bismo poželeli da se stvori utisak kako ona kupuje ispod cene. Originalnost i unikatnost bi bila narušena time. Ovako, ekskluzivnost raspodaje ostaje među njima dvema.

Cipele koje često nosi momak u čijem društvu crveni su sasvim obične. Crne i neupečatljive. Dok ga je odmeravala, od glave do pete, cipele su joj privukle pažnju jer on smušeno naizmenično prekrašao noge jednu preko druge.
Bokal belog vina, nekoliko čaša, sveće i njegovo stopalo u visini stola. Ne bi bilo čudno ako bi se slučajno uhvatila za cipelu umesto za čašu ili bokal. Toga se i pribojavala dok je crvenila i smeškala se na svaku njegovu reč.
Samo da ga ne uhvatim za cipelu. Pomisliće da sam čudna. Ljudi se plaše čudnih.
Odvezana mu je pertla, pomislila je ali nije imala hrabrosti da mu to kaže. Mislila je, pomisliće kako ja to smatram važnim. Možda ga to udalji od mene. Ne bih to volela. Nisam ja zakeralo.
“Vidi, odvezala mi se pertla.”, rekao je u jednom trenutku, primetivši i nevešto ih zaveza.
Dobro je, primetio je, pomislila je. Bolje nego da sam ja to rekla.

“Mrzim banke, šalter službenice i ovaj odvratni miris zagušljivih prostorija.
Ova devojka ispred mene bulji u moje cipele svo vreme. Kao da su neke. Obične, dosadne cipele koje moram da nosim. Mrzim cipele.
U redu, devojko. Sada ću da blenem u tvoje cipele i neću trepnuti sve dok ne izađeš iz banke.“, pomislio sam.

“Izvini, možda sam nekulturna ali tvoje cipele mi okupiraju pažnju.”, rekla je konačno.
“Možda jer su velike. Nosim broj 47.“, rekao sam gledajući u njene cipele.
“Baš velik broj. Gde si ih našao?”, pitala je.
“Na nekoj rasprodaji mi je sestra kupila juče. Kupovala je sebi nešto, ne znam šta, pa je usput i meni kupila ovaj par cipela. Obične su. Malo dosadne.”, rekoh.
“Lepe su.”, reče i okrenu se prema šalteru za kojim je radnica polako kucala po tastaturi.

Kratko je cupnula u mestu, kao da skuplja hrabrost, pa se okrenu opet ka meni.
“Baš su spori.”, reče skrivajući se od pogleda službenika banke.
“Aha.”, promumlah.

Bilo mi je nekulturno pozvati je kod mene. Bar odmah. Pa sam stao smišljati kako da je pozovem nekuda. Bilo gde. Kada god bi se pomerila ili menjala oslonac sa noge na nogu, njen parfem bi me zapljusnuo.
“Mutavi degeneriku, sada treba da nešto kažeš! Ne moraš da izmišljaš, reci… reci nešto što si već nekome nekada rekao. Bilo šta!”, vrištao sam u sebi.
Ispala joj je kartica i ja sam skočio za njom. Podigao je i pružio joj u ruku.
“Hvala…”, reče.
“Nema na šta. Ih.”, rekoh.
Kakav sam ja imbecil. Nema na šta. Nisi u Kraju nego pokušavaš da najbolju tvorevinu Boga odvojiš od svakodnevnih misli, možda dečka, mame i dosadnih drugarica. Ne, trebalo je da kažem nešto tipa “Bar znamo ko podiže novac pa samim tim, plaćaš kafu ili već nešto tako idiotski na šta se obično nepoznanici kurtoazno nasmeju, iako je objektivno to najdosadnija rečenica koju možeš izreći.
Nema na šta! To ti je super, momče! Samo tako i opet ćeš piti sam kafu.

Stigla je do šaltera, konačno. Pri put se nisam radovao agilnosti radnica. Vrlo brzo je podigla novac, platila račune i počela da čeprka po tašni.
Sad! Sad, čoveče! Nešto.
Zakopčava tašnu i odlazi. Ti češ ostati s telećim pogledom i balavićeš nad šalterom. Heeej!

“Ups, izvini, molim te.”, rekla je pošto me je zgazila.
“Ništa, ionako su nove cipele. Red je da se izgaze. Malo.”, rekoh.
“Pa, ja idem sada.”, reče.
“Da, i ja da stignem na red u banci.”, mumlah.
Bravo, važniji ti je red nego što ona odlazi. Neka, evo tebi lepo prvo mesto u redu pa u redu. Majstore!

“Uh, izvini.”, rekoh pošto je nagazih.
“Hihi naše cipele izgleda bolje pričaju nego mi.”, konstatova.
“Da, izgleda se sviđaju jedna drugoj.”.

Sedeo sam na terasi, posle podne, i rekao Civilu da me je neka nepoznata devojka danas nagazila. Pokazao sam mu otisak njene cipele na mojoj.
Rekao je:” Pa, obriši to, čoveče. Musave su tako.”.

Kontrašpijunčina II deo

Rođenju mom radovali su se svi. Tako je bar pričala moja pokojna baba. Ona je malo skrenula pred kraj svog života. Istini za volju, skretala je ona često i tokom 20-ak godina koliko sam je poznavao ali se u trećoj deceniji našeg poznanstva baba zanela.

Svi su je špijunirali i sve je špijunirala. Često sam je zaticao kako vireći kroz odštkinuta vrata psuje sistem i neprijatelja. Ne, ona nije bila protiv sistema, glasala je svaki put za njega. Čak su joj na noge slali predstavnike izborne komisije jer na iste nije mogla. U istinu, bila je bolesna ali nije bila nepokretna nego šizofrena.
Retko je izlazila na ulicu, tamo se nije snalazila. Kada bi sveta bila željna izlazila bi na svoj prozor i podbočena osmatrala neprijatelja.

Istovremeno, bila je željna ljudi. Dolazak gosta bio je fešta.
“Može kafica? Brzo će. Plin je to. Čas posla, ekspres.”, svaki put bi to govorila odgovarajući gosta od odlaska.
I tako su poštari u našoj ulici kasnili sa isplatama penzija po dan ili dva, sa telegramima nedeljama a preporučena pisma su završavala u pogrešnim sandučićima jer ih je baba uredno, hobija radi, premeštala.

Pričala je često sama sebi u brk i kada nije stajala pred vratima. Kuvajući ručak, štirikajući, namotavajući vunu u klupko, uvek je pričala sama sa sobom.
Psovala je. Tuđmana, Vuka, izdajnike, ustaše, četnike, nepriznate heroje, McDonalds, Studio b, bilo koji studio sem studija RTS-a od pola osam, psovala je mog brata kada se vraćao sa demonstracija, mog matorog kada je shvatila da ovaj glasa za Vuka, i to uporno da glasa, da se nije prešao samo jednom u broju, komšija Savu, negovu ženu Nadu, Ćatu, tipa koji je držao kafić pored nas.

Ja sam, kao najmlađi ukućanin lude kuće, bio drag ovoj ženi. Posle katastofalnih rezultata prvog polugodišta prvog razreda srednje škole, rekla je mojim roditeljima :”Pustite dete. Ne može, glupo je. ”.
Moje roditelje, nastavnicu biologije i službenika, je pet kečeva, iz biologije, matematike, političke ekonomije, neke druge ekonomije i neke treće ekonomije, 30-ak neopravdanih i ukor direktora pred izbacivanje zbog slomljenog stola, tako reći zabrinulo.
Ispisali su me iz škole i upisali u drugu. Psiholozi, pedagozi, zamenici direktora i direktori su pokušavali da primernog vukovca zainteresuju za nešto drugo sem istorije i zmajeva.
Čak su mi zabranili da puštam zmajeve, jednom prilikom. Nisam išao u školu cele nedelje. Sedeo sam ispred škole i čekao poslednje zvono. Onda sam odlazio kući i govorio im kako sam dobio tri petice taj dan. Cele nedelje.
Za vikend, kao nagradu, leteo sam zmajem sa motorom na Lisičijem jarku a sledećeg ponedeljka su mi svi zmajevi bili konfiskovani.

Babi je bilo žao i krišom smo nas dvoje u njenoj bašti, dok su moji roditelji bili na poslu, puštali zmajeve. Ja bih blenuo u zmaja, teglio kanape gore-dole a baba je šetala okolo i ponavljala :”Ajde, dosta. Sada će mama i tata sa posla.”.
Za moj 16. rođendan, od babe sam dobio najjeftinijeg plastičnog zmaja sa pijace. Baba je ostvarila pravo, te godine, na socijalnu pomoć od države i nekoliko penzija je utrošila na tog zmaja.
Bio je napravljen, skoro, od mušeme. Umesto kanapa imao je najlon za pecanje i plastične držače na sredini. Bugarski ili rumunski zmaj je poleteo iz njene ruke. Psovala je jer nije dugo hteo da poleti. Ja sam ispravljao plastiku, lepio je, nastavljao najlon a baba je samo psovala i pretila kako će ga vratiti šverceru sa pijace.
Kada se konačno vinuo gore, na 10-ak metara od zemlje, baba je zaćutala. Samo smo gledali u zmaja i ćutali. S vremena na vreme bi baba pljesnula rukama kada bi vetar dunuo jače a zmaj se unervozio. Ja bih ga vešto vraćao u normalu a ona bi pljeskala šakama.

Baba je umrla ’98 i od tada slabo vozim zmajeve. Sasvim slučano. Sada ih puštam u posebim prilikama. Stoje u sobi, okačeni o zid i sećaju me.

Kontrašpijunčina deo I

Šibali su me. Šibali su me šibom kada sam bio klinac. Posle sam naučio da šibam, od njih. Guzica me više nije bolela i postao sam brz. Isto tako, trčao sam dugo. Toliko da za mene nije postojalo daleko.
Kada bih se zaustavio, bio bih toliko udaljen od mesta “izbegnutog šibanja” da sam o njemu mogao da razmišljam samo kao o zavičaju u koji ću se jednom vratiti da me pokopaju kao isušenog starca.

Istina je, nisam se tamo vratio kao starac, još uvek, već sam se na mesto sa kojeg sam bio otrčao vraćao brže nego što sam odlazio. Vraćao sam se po “šibu po guzici” što sam pre mogao. Hteo sam uvek da se to mučenje završi što pre pa da nastavim da trčim. Pljas-pljas po guzici, pantalone gore, suze dole, ja u trku.

Oduvek me je privlačila ulica. Moj hud, kako da kažem. Ne previše zanimljivi likovi ali kada smo mi, klinci porasli postali smo mnogo zanimljiviji. Svako od nas ima ogromnu manu. Istu onu manu koju je svako od nas imao kao klinac ali tada dok smo kupovali konzervans majkama za ajvar, krali bi žvake-kusurke. Danas je drugo vreme. Retko gde, danas, uz patlidžan, mleko, peršun, prašak i Domaćicu dobiješ žvake-kusurke umesto kusura. Promenilo se.
Moja ulica je dugačka i poprilično dosadna. Ja sam na njenom početku. Broj 9. Moj nabolji drugar iz razreda je živeo u broju 40, s druge strane naše ulice. Izmedju broja 9 i broja 40 deca su bila raritet. Luksuzna roba, rekao bih. Penzioneri su uspostavili i zloupotrebljavali monopolski položaj u mojoj ulici.
Hodajući ulicom vrteo bih glavom levo-desno kako neki penzioner sutradan ne bi mojoj majci, profesorki biologije, nametnuo imidž lošeg pedagoga.

“Kažu komšije da se uredno javiš, uvek. Bravo sine. Lepo sam te vaspitala.”, rekla bi moja keva po povratku sa pijace.

Ja bih obično odglumio samozadovoljstvo činjenicom da me je neko pohvalio a onda pravo na ulicu, skok na granu stare vrbe, najveći njih na svetu pa kada bi se nalazio tačno iznad sredine dubokog kanala, punog blata, kišnice i vode koju bi nabacali u kanal automobili s puta koji je bio samo na pola metra od grane vrbe, pustio bih se.
Dolazio sam kući blatnjavih pantalona, bez patike/a, izdranih dlanova od držanja za granu vrbe, ugruvan i krvav, musav od čadži saobraćaja.

Nikada nismo mogli da odigramo fudbal u našoj ulici, na cesti. Saobraćaj je gust u mojoj ulici pa smo odlazili, nas četvorica iz Ulice, broj 9, 40, 48 i 54, na megdan Sokak ekipi.
Sokak ekipa su bili klinci koji su živeli negde na polovini naše ulice. Nisu bili iz naše ulice već iz sokaka koji je izlazio na našu. Oni su govorili da Sokak seče našu Ulicu a mi da Sokak izlazi na našu Ulicu. Oni su govorili da njihov Sokak nosi ime Kralja a mi da je Kralj proteran. Ovo poslednje mi nije trebalo jer me je posle, kao poluodraslog čoveka, ideja monarhizma zainteresovala a i dalje me drži.

Zvanični početak rata, između naše Ulice i Sokačeta, se desio kada su posle fudbala Sokačani insistirali na tome da su oni praktično pasaž. Mi, Uličari, smo ih od tada počeli gađati ciglama. Stvarno, tretirali smo ih kao uljeze u našoj Ulici.
Najgore bi prolazio Branko, danas poštar, koji je živeo na samom uglu Ulice i Sokačeta.
Vođa naše ekipe, Stanislav, tada aktivni bokser, danas advokat je proglasio Branka kontrašpijunčinom i zabranio mu da se šeta po našem kraju, zapretivši mu grandioznim batinama.
Jasno je, hijerarhija naše Ulice bila je zasnovana na fizičkoj snazi. Ja sam se svo vreme odrastanja borio za pretposlenje mesto sa Mačkom, tada mojim najboljim drugom a danas inženjerom elektrotehnike. Tukli bi se u Ulici kada god bismo stigli a onda bi pobednik trčao kod Stanislava, legao bi na zvono i vikao “Razbio sam ga! Pitaj ga, pitaj ga!”.

Ujedinjeni smo bili samo pred Sokačanima. Nas četvorica, Stanislavljeve pesnice, doberman, Stanislavljev, bismo stajali na početku Sokačeta i mamili Debelog, Branka kontrašpijunčinu, Nidžu i ostale Sokočane na megdan.
Posle nekoliko godina, opet, smo počeli da igramo fudbal sa Sokačanima, u Sokačetu. Fudbalske ekipe bi se pomešale tako da je tuča postala potpuno lična stvar. Stanislav više nije boksovao niti dovodio svog dobermana, Mačak i ja smo otkrili Technics gramofone, a Bane, tada uporni borac za pravdu a danas vozač, je odjedanput počeo da se zanima za automobile.
Nikada nismo odigrali taj tako priželjkivani fudbalski meč, dva na dva, na cesti u našoj Ulici ali smo u Sokačetu ostrugali asfalt i izlizali đonove desetina pari patika.

Ulica je danas drugačija, kao i sve. Staru vrbu su isekli, ostao je panj. Sokak ne nosi više ime Kralja, sada se naša Ulica zove po Kralju, ironija sudbine. Sokak je konačno postao pasaž koji spaja dve ulice, Sokačani bi rekli “koji izlazi na dve ulice“. Da, postao je pasaž naše Ulice, sa velikim tržnim centrom. Sokačani su se u glavnom odselili iz Sokaka, a meni se čini da nikada ne bi ni poželeli da Sokače postane pasaž da su znali šta je pasaž zaista.
S vemena na vreme, odem u kladionicu u tom tržnom centru, u Pasažu. Sednem za sto, tamo gde sam nekada sedeo na lopti i nervirao Sokačane jer sam je činio jajastom tako, popunim tiket, tek onako reda radi i uplatim ga za šalterom, na istom mestu na kom je Stanisalav Branka proglasio kontrašpijunčinom.

Plastika

Ceo dan ponavljao je istu rečenicu. Mučio se sa litrama znoja koji su mu upadali u oči. Sa krizom se, do sada, lako borio. Završavao bi naslonjen na ramenu nepoznatog saputnika na noćnoj liniji. U krivini bi se zbližio sa prozorom i tada bi se budio od siline udara glave o staklo.
Noćas, posle dana rastrojstva, on ne može da zaspi u noćnom. Muči ga sutra. Vadi notes iz džepa i piše.

“Vreme je da stanem.

“Plastični hirurg osećanja na prinudnom odmoru, od danas!“, to ćete pročitati na vratima mojim sutra. Sutra, kada dođete po svoju dnevnu dozu ne kucajte na moja vrata uporno i dosadno. Lupali bi ste po tim vratima danima sve dok ih ne otključam a onda bi se usplahireno popeli na moju kičmu. To ste bar radili do sada.
Odškrinuta vrata vas ne privlače. Samo širom otvorena vrata. Stajali ste u redovima. Odmora nisam imao.

Ali, niste samo vi krivi. Ja sam mazga. Osedlaj me, jaši. Uuuhu!
Marketinški izuzetno sposoban u promovisanju svoje osnovne delatnosti. Jahanje.
“Uzjaši me za samo čas!“. Promo lice, hirurg koji dobro zarađuje. Ne ume da uloži nego samo troši i traži još. A vi plaćate. Svaki put sve skuplje vas operišem a vama je novi vi vrlo simpatičan. Sitniš u odnosu na tako neprocenjive laži koje saznajete o sebi.

Lažem vas! Pošto ste nesposobni da sami sebi kažete kako su stvari koje vam pričam o vama samo laži i da ni jedan trenutak sa mnom nije bio istinit, povući ću se sam.
Povlačim se, bez želje da vas ponovo vidim u ulozi sagovonika.
Nisam ja taj sa kim bi ste vi pričali. Vama treba ozbiljna, iskusna osoba sa osećanjima prirodno formiranim. Ja sam samo plagijat stvarnog.
Stvarni postoje. Ja sam izmišljen lik.

Stvorio sam se sam. Sam ću se i povući pred samim sobom, sasvim nezadovoljan jer nisam uspeo da vas naučim kako da me izbegavate.

Probao sam, pravio se da vas ne poznajem i ne primećujem. Nije vredelo. Uvek bi ste na čas provirili u tu dosadnu mesaru plastike. Novi proizvodi i opijati za trezvenjake bi vas opet čekati na policama neuspeha. Slobodno bi se prošetati samoposlugom plastike.
Na odeljenju Osećanja našli bi ste najdivnija plastična osećanja poređana po abecednom redu. Na odeljenju hrabrosti prvo bi ste se namučiti kako bi pronašli radnika na tom odeljenju.
Na odeljenju Alkohol, pronaći ćete sve. Sve! Mene ćete pronaći na tom odeljenju.
Ležim u sopstvenim govnima. Ali, za čas bi vas ubedio da moja govna mirišu a vi bi ste širili nozdrve i uživali u njima.

Zatvaram. Dosadno je koliko ste naivni. Idite u druge radnje polovnih, nedojebanih ljudi. Ja, ja ću da popijem nešto.“.