Cipele

Znala je te cipele od nekuda. U redu pred šalterom banke nema bog zna kakve zabave pa je šarajući pogledom po prostoriji nabasala na njih. Zna na stotine cipela.

Recimo, one kojima je juče komšija gađao svoju ženu jer je kuvani kupus bio prezačinjen. Ušla je u njihovo dvorište da bi očitala stanje na strujomeru. Simboličan je iznos novca koji zarađuje popisujući struju, ipak tako održava saldo na svom računu u blagom minusu.
Gledala je ceo let ofucane cipele, razjapljenog đona. Ispucala, braon cipela je izletela za ženom i tresnula o strujomer. Prišla je strujomeru, isčitla i zabeležla stanje. Kratko pogledala u čoveka koji je stajao na vratima kuće brišući svoja masna usta krpom.
“Dobar dan.”, rekla je kratko.
“Dobar dan, dobar dan. Vi iz distribucije uvek prezačinite račun. Isti ste kao moja žena. Samo ona je nesposobna a vi, vi ste fukare lopovske, da vam kažem. Nego, uvek mi pošalju decu u popis pa nemam koga za gušu da uhvatim. Nego, reci ti mala onom svom šefu, glavonji onom, da ću mu brkove počupati ako dođem tamo. Pička vam materina! Ajde, daj da vidim šta si napisala u toj svojoj svesci. Nećete me više krasti, majku vam jebem hoštaplersku.”, vikao je.
Pružila mu je svesku popisa i rekla:” Proverite. Slobodno.”.
“Slobodno? Misliš da ja ne znam da je slobodno?! Mogu da pročitam šta god hoću, to je moje pravo. Daj!”, rekao je i istrgao svesku iz njene ruke.
“Milena, dođi ‘vamo! Čitaj! Šta piše? Broj po broj, a ja ću da poredim sa stanjem sa brojčanika.”, dozivao je svoju ženu.
“Gospodine, ispala vam je cipela. Izvolite.”, rekla je pružajući mu cipelu koja je malo pre letela prema njegovoj ženi.
“Nosi to u kuću!”, rekao je ženi svojoj.

Cipele na rasprodaji! Svuda po gradu nailazila je na natpise sezonskih sniženja.
Njena prijateljica je juče kupila na rasprodaji nove cipele.
“Divne su. Božanstvene. Gde si ih kupila?”, pitala je svoju prijateljicu.
“U Glavnoj ulici. Imala sam sreće. Bile su na rasprodaji.”, odgovorila je njena prijateljica.
Znala je da će već sledećom prilikom, kada neko pohvali cipele, njena prijateljica prećutati da su kupljene na rasprodaji. Ne piše na njima da su kupljene po nižoj ceni. Svakako, ne bismo poželeli da se stvori utisak kako ona kupuje ispod cene. Originalnost i unikatnost bi bila narušena time. Ovako, ekskluzivnost raspodaje ostaje među njima dvema.

Cipele koje često nosi momak u čijem društvu crveni su sasvim obične. Crne i neupečatljive. Dok ga je odmeravala, od glave do pete, cipele su joj privukle pažnju jer on smušeno naizmenično prekrašao noge jednu preko druge.
Bokal belog vina, nekoliko čaša, sveće i njegovo stopalo u visini stola. Ne bi bilo čudno ako bi se slučajno uhvatila za cipelu umesto za čašu ili bokal. Toga se i pribojavala dok je crvenila i smeškala se na svaku njegovu reč.
Samo da ga ne uhvatim za cipelu. Pomisliće da sam čudna. Ljudi se plaše čudnih.
Odvezana mu je pertla, pomislila je ali nije imala hrabrosti da mu to kaže. Mislila je, pomisliće kako ja to smatram važnim. Možda ga to udalji od mene. Ne bih to volela. Nisam ja zakeralo.
“Vidi, odvezala mi se pertla.”, rekao je u jednom trenutku, primetivši i nevešto ih zaveza.
Dobro je, primetio je, pomislila je. Bolje nego da sam ja to rekla.

“Mrzim banke, šalter službenice i ovaj odvratni miris zagušljivih prostorija.
Ova devojka ispred mene bulji u moje cipele svo vreme. Kao da su neke. Obične, dosadne cipele koje moram da nosim. Mrzim cipele.
U redu, devojko. Sada ću da blenem u tvoje cipele i neću trepnuti sve dok ne izađeš iz banke.“, pomislio sam.

“Izvini, možda sam nekulturna ali tvoje cipele mi okupiraju pažnju.”, rekla je konačno.
“Možda jer su velike. Nosim broj 47.“, rekao sam gledajući u njene cipele.
“Baš velik broj. Gde si ih našao?”, pitala je.
“Na nekoj rasprodaji mi je sestra kupila juče. Kupovala je sebi nešto, ne znam šta, pa je usput i meni kupila ovaj par cipela. Obične su. Malo dosadne.”, rekoh.
“Lepe su.”, reče i okrenu se prema šalteru za kojim je radnica polako kucala po tastaturi.

Kratko je cupnula u mestu, kao da skuplja hrabrost, pa se okrenu opet ka meni.
“Baš su spori.”, reče skrivajući se od pogleda službenika banke.
“Aha.”, promumlah.

Bilo mi je nekulturno pozvati je kod mene. Bar odmah. Pa sam stao smišljati kako da je pozovem nekuda. Bilo gde. Kada god bi se pomerila ili menjala oslonac sa noge na nogu, njen parfem bi me zapljusnuo.
“Mutavi degeneriku, sada treba da nešto kažeš! Ne moraš da izmišljaš, reci… reci nešto što si već nekome nekada rekao. Bilo šta!”, vrištao sam u sebi.
Ispala joj je kartica i ja sam skočio za njom. Podigao je i pružio joj u ruku.
“Hvala…”, reče.
“Nema na šta. Ih.”, rekoh.
Kakav sam ja imbecil. Nema na šta. Nisi u Kraju nego pokušavaš da najbolju tvorevinu Boga odvojiš od svakodnevnih misli, možda dečka, mame i dosadnih drugarica. Ne, trebalo je da kažem nešto tipa “Bar znamo ko podiže novac pa samim tim, plaćaš kafu ili već nešto tako idiotski na šta se obično nepoznanici kurtoazno nasmeju, iako je objektivno to najdosadnija rečenica koju možeš izreći.
Nema na šta! To ti je super, momče! Samo tako i opet ćeš piti sam kafu.

Stigla je do šaltera, konačno. Pri put se nisam radovao agilnosti radnica. Vrlo brzo je podigla novac, platila račune i počela da čeprka po tašni.
Sad! Sad, čoveče! Nešto.
Zakopčava tašnu i odlazi. Ti češ ostati s telećim pogledom i balavićeš nad šalterom. Heeej!

“Ups, izvini, molim te.”, rekla je pošto me je zgazila.
“Ništa, ionako su nove cipele. Red je da se izgaze. Malo.”, rekoh.
“Pa, ja idem sada.”, reče.
“Da, i ja da stignem na red u banci.”, mumlah.
Bravo, važniji ti je red nego što ona odlazi. Neka, evo tebi lepo prvo mesto u redu pa u redu. Majstore!

“Uh, izvini.”, rekoh pošto je nagazih.
“Hihi naše cipele izgleda bolje pričaju nego mi.”, konstatova.
“Da, izgleda se sviđaju jedna drugoj.”.

Sedeo sam na terasi, posle podne, i rekao Civilu da me je neka nepoznata devojka danas nagazila. Pokazao sam mu otisak njene cipele na mojoj.
Rekao je:” Pa, obriši to, čoveče. Musave su tako.”.