Stepenice deo II

Nekoliko nedelja posle prve jesenje kiše, poslali su me roditelji na more. Bio sam bolešljivo dete. Bronhitis, kažu. Te jeseni sam bio srećan, iako vrlo bolestan. U stvari, uvek sam bio srećan kada sam boravio u kući od Ostrvskog kamena. Dane sam provodio šetajući uz more. Nisam se dosađivao. Kako bih? Svake večeri odlazio bih do velikog trga i tamo sedeo nekoliko metara, skoro krišom, od moreplovaca i slušao njihove priče. Tu i tamo, neko od njih bi me pozvao da im priđem, sednem pored njih. Bio sam sramežljivo dete pa sam to odbijao pravdajući se time da moram doma jer je kasno. Onda bih se popeo skalinama do gorenjeg groblja koje iako daleko od Trga uz pomoć vetra postane noću, u tišini, centar reči celog mesta. Jedne večeri tako saznah za nesreću doma Davidovića. Stari Davidović je bio trgovac i jedan od imućnijih žitelja tog dela zaliva. Svet ga je poštovao, deca ga se plašiše a žene ga obožavaše. Jedne noći, pripit od pesme i belog vina pošao je doma stepenicama. Pred vratima čekala ga je devojka koju nepoznavaše. Srati Davidović stade pitati ko je I odakle je. Devojka mu reče da je ona kći Kralja noći i da je poslata kako bi se loza Davidovića nastavila. Stari Davidović se rastrezni u času. Nikako ne bi mogla znati tu stvar. To niko nije znao. Niko nije znao da Stari ne može imati decu i da će se loza njegova ugasiti njegovom smrću. “Ko ste Vi? Kako znate? Odakle…?”, vešto skrivaše strah Stari. “Rekoh Vam, kći Kralja Noći.”, mirno odgovori devojka. Stari poče nuditi novac i bogastvo kako bi izvukao živu glavu, očekujući iz tmine lopove. Devojka ga uhvati za ruku i uvede kroz veliku, zelenu kapiju. “Ime tvoje familije će te nadživjeti ali moraš pristati da tajnu ove noći viječno čuvaš.”, reče devojka. Stari pristate odmah. “Pažljivo! Ako tajna ne bude sačuvana ono što ti darujem biće ti oduzeto.”, upozori ga opet. Starom bejaše važno da ga neko nasledi, ponese prezime i da se pare ne rasture po smrti njegovoj pa prista. Te noći nastade Gabrijel. Po povratku sa puta, iz Italije, sa sobom je doneo beli svežanj a u njemu Gabrijela. Reče da je to dete njegove sestre koja je preminula i da se on ima starati o detetu sada jer je samo. Od rođenje svoga tako Gabrijel posta ničiji i tuđi. Tako veleše moreplovci, tako čuh. Te jeseni more je pobesnelo. Plima je vladala a stari su se prisećali kada je tako bilo. Nemogaše se setiti. Do stepenica bile su privezane barke jer se drugačije nije moglo otići do trga koji je i sam bio pod morem. Odatle su velikom barkama prevoženi dalje oni koji su imali posla u gradu a ostali su se preselili u gornji deo naselja. U kući od Ostrvskog kamena te jeseni živeli smo moj otac, majka, Stjepanovići, cela familija i ja. Stjepanovićima je more zarobilo dom nekoliko nedelja pa se kod nas skućiše. I u drugim kućama beše tako. Sedeo sam na stepenicama, tik do mora a Gabrijel na velikom zidu kojim je bilo opasano dvorište doma Davidovića. Nismo pričali. Samo bi se jedan drugome javili kada bih ja sedao na dno stepenica a on na zid. Gledali smo u more i ćutali. “Bježite dijeco, stiže veliki val. Odnijeće vas sobom.”, vikao je neki dan pred kraj godine stari Joco. Ja se uplaših i otrčah kući dok je Gabrijel sedeo nepomično na zidu. Val je udario svom silinom o zidove koje sruši i povuče Gabrijela sobom. Stari Davidović od tada ne priča ni sa kim a ako ga neko i pitao za zdravlje ili tugu, on bi samo odgovorio kratko: “ Ne pitaj me ništo, ne govori mi ništa jer tajnu ne umijem čuvati.”.

Gabrijel deo I

Danas su se stepenice koje vode do kuće od Ostrvskog kamena presijavale, pokisle od jutrašnje kiše. Sunčale su se. Valjda samo one blede danas. Ja sam pocrvenelih ramena, tvoja stopala su polupečena od vrelog peska na kome si provela ceo dan. Hodala si po njemu, jedva dodirujući ga.
Seo sam otprilike na sredinu dugačkih skalina, zapalio cigaretu, poluzadihan. Zavrtelo mi se u glavi od cigarete.

Mačak koji se tuda stalno vrzma, nadajući se okrajku, korici ili mrvama hleba koje padaju sa prozora dok domaćice istresaju stoljnjake, seo je u moje krilo. Kažu da mačke sedaju u krilo onih kod kojih osete nervozu. Nisam bio nervozan danas. Sasvim uobičajeno dosadan i očajan. Nisam bio nervozan, samo običan. Zašto je seo tu nisam ga pitao. Bio je vrlo umiljat pa mi je bilo svejedno.
Matora drtina se uvukla celom komšiluku pod kožu. Svi ga barem jednom dnevno pomaze i saopše mu kako je lep i umiljat a on to koristi.

Ja, ja s njim obično vodim rat. Stalno nam upada u kuću i dosađuje. Mjauče, vrzma se po kuhinji, skače na najmanje otvaranje vrata frižidera i grebe svojim kandžama po staroj prostirci koju mi je doneo Laki iz nekog sela u Madžarskoj. Rekao mi je da tamo takve stvari užasno mnogo koštaju i da bi bilo najbolje da je čuvam u ormanu. Nema šanse, već tada sam mu rekao.
Međutim, moja svojeglavost ne može biti razlog zbog koga bi istu dozvolio mačorčini.
Danas je baš bio umiljat, majku mu.

Čuo sam vrata Davidovića kuće. Velika zelena vrata sa metalnim zvonom koje se oglasilo po otvaranju.
Gospodin Davidović je ćutke izlazio.
Nisam hteo da podignem glavu. Znao sam da mi se ne bi javio iako bi nam se pogledi susreli. Ja nisam jedan od onih koji menja pa što bih sada to radio. Kada se promeni uživaću u promeni. Do tada, stanje ostaje nepromenjeno.
Međutim, gospo’ n Davidović uredno, kao da to čini svakoga dana, zastade pokraj mene, kažiprstom zadiže šešir u znak poštovanja i nastavi niz stepenice.
Klimnuh glavom na to i nastavih da proničem u mačkovu današnju neuobičajenu umilnost.

“Sigurno si drpio nekakvog štakora ili si upao kroz prozor Nikovog doma i oslastio se pečenicom koju čuva za slavu?”, obraćao sam mu se.
“Mjau-mjau.”, mjauknu.
“Ne bi mi ni rekao da je tako, matora drtino.”.

Ugasih cigaretu a utom se vrata doma Davidovića opet otvoriše. Niko nije izašao.
Sigurno ih je gospo’n Davidović nevešto zatvorio, pomislih i zakoračih na sledeći stepenik.
“Hej, ti!”, čuo se dečiji glas iz dvorišta doma Davidovića.
“Da? Ko to zove?”, upitah.
“Ja! Uđi.”, čuh.

Otvorio sam vrata mislivši da je neko od komšijske dece preskočio donji zid kako bi brao i pa jeo ringlove, i ja sam to radio kao mali, pa sada ne može da se vrati preo zida. Stari Davidović nas je kao decu stalno tužio roditeljima koji bi nas potom grdili jer uzimamo tuđe. Stajali bi tako nas trojica pokraj zida i pokušavali da jedan drugog prebacimo preko zida i tako se spasimo batina i gungule koju bi stari pravio.
“Kradete ringlove,a?”, pitao sam još ne videvši ko me je dozivao.
“Ne. Ne kradem. Ovo je moje dvorište zašto bih krao!?”, reče glas.
Već sam bio ušao u dvorište I osvrtao se ne bi li video tog klinca koji me zamajava. Nisam nikoga video.
“Hej, dosta sprdnje! Šta želiš i gde si?”, viknuh.
“Ja sam, Gabrijel.”, reče glas. Činilo mi se da je na sve strane oko mene. Kada bih se okrenuo na desno on bi se odjenom pojavio s leva i tako u krug.
“Gabrijel? Ne laprdaj I ne sprdaj se s nesrećom tuđom, mali antihriste.”, viknuh.
“Ne, to sam ja. Gabrijel.”, opet začuh glas sa svih strana.
“NemoguĆe! Gabrijel je nastradao pre deset godina. Ti nisi Gabri nego se spradaš sa nesrećom ove kuće. Uzmi te ringlove koje si stigao stpati u džepove i prođi pored mene do vrata pa napolje. Neću ti ništa. Ajde mali bezobrazniče. Neprimernog li ponašanja!”, besno sam rekao, pokazujući prstom ka vratima.
“Ne boj se. Ja sam, Gabri, moj dobri susede. Lijepo je što me se sijećaš. Mislio sam da se mojom srmću ugasilo svako sijećanje na moj kratak hod tlom zemaljskim.”, reče glas, opet dolazivši sa svih strana.
Gabrijel je zaista tako pričao, dok je pričao, mislio sam. Kao deci, roditelji su nam branili da se družimo s njim jer je bio čudan. Koristio je reči koje oni do tada nisu čuli da tako malo deteta izgovara.
Neki su ga zvali vešcem neki samim đavolom a Lune pijanac se kleo da ga je, svojim očima, video na gornjem groblju, negde po ponoći. Svi poverovaše pijancu pa dete u radnji usluživaše samo odrasli, ostavljaući kusur na pultu, nikada ne dajući mu u ruku sitniš. Sve majke svojoj deci zabranjivaše da se kupa na ponti gde se Gabri kupaše a najzadrtiji narađivaše svojim najmlađima da ga se klone skoz, da mu se ne javljaju, da mu se uklone s puta kada bi ga stretali na skalinama, pijaci ili na trgu.

Od malena samo bio među najvišima u društvu. Kada bi preskakali zid doma Davidovića, u nameri da krademo pa slasno jedemo ringlove, ja bih svima postavljao “lopovske” jer svi bejahu ubeđeni da ću svojom visinom savladati sam visoki zid.
Često sam ostajao prikovan za zid dok je gospodin Davidović, sa šibom u ruci, koračao ka meni.
Udarao bi me a ja sam s vremenom shvatio kako ne trebao da trpim batine i bol bodljigave šibe pa sam se deranjao iz sveg glasa još kada bi ga video kako sa vrata kreće ka meni.
“Požar, požaaaar!”, vikao bih.
Glave komšijske bi se pojavile na prozorima u strahu od vatrene ale pa kada bi videle kako se sprema šibanje majke druge dece bi digle kuknjavu na Davidovića a ovaj bi mi samo izvukao uši.
Istina, trebali su mi meseci da bih to shvatio. Do tada, tur i noge bile su mi jarko crvene.
Jednog nedeljnog julskog jutra jeli su mi se ringlovi, kao nikada do tada. Bio sam sam. Popeh se na zid Davidovića i sedeh tamo neko vreme. Sa zida sam mogao, svojim ručerdama, dohvatiti jednu granu ali mi nije bilo dovoljno. Sišao sam u dvorište a kako sam dotakao nogama tlo Ringl-zemlje osetio sam šibu na sebi.
Davidović me je lupio po golim leđima i ja jauknuh. Utom, iz kuće izlete Gabrijel i poče plakati. Viku “bježi!”. Starog Davidovića to zbuni, krenu ka svom detetu a ja iskoristih taj čas pa pobegoh kroz kapiju. Plač Gabrijelov brzo utihnu.