Imitacija

Sedišta kombija kojim je putovala do aerodroma bila su nova kao i ceo kombi. Vlasnici su ga nabavili skoro. Saobrazno napretku tehnike, proizvođač ovog modela, je kombi dodatno opremio sedištima-masažerima. Putnici bi uživali tridesetak minuta, koliko bi uobičajeno trajao put do odredišta pa bi se onda ležerno prepustili kapetanu aviona.

Tog dana, uz jubilarni stotu vožnju kombijem, putnici su uz masažu dobili i veliki paket slatkiša.
Većina se radovala paketima iznenađenje a bilo je i sumljičavih koji su se čudili ovakvom gestu. Uglavnom, niko paket nije odbilo niti vratio.

Vožnja se tog stotog puta odužila. Desio se peh. Puka je guma. Dok su vozač i suvozač menjali gumu u kombiju su šušale ambalaže slatkiša koje su putnici halapljivo jeli.
Guma je brzo zamenjena i put je nastavljen.
“Vode, imate li vode?”, čulo se iz zadnjeg dela kombija.
“Na žalost, ne, gospodine.”, rekla je promoterka stote vožnje luksuznim kombijem.
“Pa da, prvo ste nas natovili slatkišima i ožedneli a sada nam nedate vode. Skapaćemo. Kakva usluga, bože moj.”, bunio se jedan srednjovečni putnik.
“Gospodine, izvinite ali to su ukrasni paketi. Slatkiši nisu pravi. U pitanju je imitacija. Niste ih valjda probali?”, uplašeno reče promoterka.
“Probao? Pa, pojeo sam celu kesu. Zašto nam niste to rekli?”, viknu čovek.
“Upravo sam htela to da Vam saopštim svima. Samo što me je pozvao koridnator ove akcije. Ja nisam, stvarno, znala. Nisam otvarala pakete. Izvinite, molim Vas. Greška je u pitanju. Da li je još neko od Vas pojeo sastojke paketa?”, pitala je okrenuta ka putnicima.
“Šta!! Vi niste normalni. Moje dete je upravo pojelo i drugu čokoladu iz paketa.”, besnela je jedna žena čupajući iz ruku svoje debele ćerke čokoladu od 300 grama.
“Nisma ja kriva. Sada mi je kordinator javio.”, objašnjavala je devojka.
“Znate šta? Ako mom detetu ne bude dobro Vi ćete me odvesti do tog Vašeg kordinatora i ja ću mu glavu otkinuti. Je l’ Vam jasno?”, nastavila je besno žena.

“Izvolite, stigli smo.”, rekao je vozač novog kombija.
Putnici, u žurbi, krenuše kao vratima sa paketima u rukama.
“Divan gest, draga. Pustite… ljude iz predgrađa nikada nećete naučiti redu. Nemaju ga, nemoguće ih je naučiti tome.”, došapnu jedna žena promoterki na samim vratima.
Devojka se kratko nasmeja i nastavi se izvinjavati svakom putniku ponaosob.

Dan je bio sunčan ali se s mrakom dovlačila i gusta magla. Bela masa je prekrila ceo grad i aerodrom.
Letovi su bili otkazani do daljnjeg.

Debela klinka, još uvek umazana ostacima imitacije čokolade oko usta, saopšti svojoj majci, još uvek unezverenog pogleda, da je boli stomak i kako mora da kaki.
Majka ju je uhvatila za ruku i obe preleteše preko velikog hola ka natpisu “toilete“.
“Sama ću.”, rekla je debela devojčica kada joj je majka krenula skidati odeću.
Devojčica je već bila poodrasla pa majka odluči da je pusti samu.
Kada je ušla u kabilu, zaključa vrata. Poče puštati vodu s vremena na vreme i oponašati zvukove koje je njen otac ispuštao pre nekoliko dana kada se vratio sa poslovnog ručka.
Vešto je, skoro nečujno, izvukla kesu bombona koju je uspela neopaženo da strpa u svoj mali ranac.
“Dobro si?”, pitala je majka debelu devojčicu.
“Mhm.”, odgovori ona.
Kesu sa bombonama opet sakri u ranac, iskoči ispred vrata i reče:”Gotova, mama.”.

Let 1654 je najavljen preko razglasa I majka i njena debela ćerka krenuše ka izlazu 14.

“Mama, boli me stomak. Moram da kakim.”, reče debela devojčica, držeći se za stomak.
“Sada si odande izašla. Ne izmotavaj se. Polazi!”, besno je rekla njena majka.
Kada su sele na svoja mesta u avionu, devojčica je već bila prebledela. Majka je zamolila stjuardesu da joj pokaže put do toaleta ali stjuardesa to odbi jer je kapetan upravo zamolio sve putnike da ostanu na svojim mestima i da se vežu.
“Njoj je muka. Jela je čokoladu. Greškom…”, rekla je majka debele devojčice.
“Gospođo, imate dete. Deca nisu svesna svojih postupaka. Ona, dakle, ne greše. Vi grešite. Molim Vas sada sedite. Pozvaću Vas čim kapetan dozvoli.”, ljutito reče stjuardesa.
“Molim Vas, boli je stomak.”, opet reče majka debele devojčice.
“Rekla sam Vam, molim Vas.”, ponovi stjuardesa.

Stanje debele devojčice se pogoršavalo. Više nije gubila boju lica već je dobila novu, zelenu.
Uskoro, počela se gušiti a onda je prestala disati.

U žamor glasova nervoznih putnika, posle obaveštenja da se let opet otkazuje do daljnjeg zbog magle, jauk majke debele devojčice se samo ulio. Sasvim neprimetno.

Kada je stjuardesa došla kako bi proverila da li su svi napustili avion zateče majku nad mrtvim telom devojčice.
“Izvinite, molim Vas. Tek sada su nam javili da je let otkazan.”, reče uplašeno stujardesa.

Republika Penzija

Koncentrisan na dekoncentraciju živim nasmejan ali nailazim na prebrodiv probem. U pitanju je dekoncentracija koju u meni izazivaju koncentrisani.

Zvao sam danas Biro za nezaposlene. Ta institucija, osim što omogućava arčenje interneta besplatno, po ceo dan, sa radnom knjižicom u kojoj je upisano da ne radim i jednog besplatnog kursa, koji se ne održava jer nema dovoljno zainteresovanih, ima neverovatno nesiguran sistem.
Generalno, u poslednje vreme tokom transformacije, iz brkate šalteruše u nasmejanu i našminkanu, ljubaznu gospođu srednjih godina, često čujem pred šalterima “pao je sistem”.
Danas me je biro-girl iznenadila. Kada sam joj rekao da treba da zakažem razgovor sa njom ona mi je odgovorila “upravo sam izašla iz sistema. Pozovite u ponedeljak pa ćemo to da rešimo.”.
Yo, sestro! Uđi u sistem, god damn!
Nisam stigao ništa da joj kažem jer je vrlo brzo izašla iz telekomunikacionog sistema, spuštanjem slušalice.

To ti je Srbija, danas. Sistem napusti ko kako želi.
Ok, možda sam malo preterao. Ipak, jedan je posle podne. Njeno radno vreme počinje, sigurno!, od pet, sa prvim kukurikom pevca. Jasno je 5+8( predviđeno radno vreme)=13. Stvarno sam se opustio. Biro-girl mora da se odmori i pripremi za sutrašnji Veliki ulazak u sistem. Sistem je to.

Ženo, nemam posao, znaš. Pa sam u fazonu da bi tvoj ulazak u sistem meni možda pomogao da ga nađem.
Znaš, ti samo treba da ukucaš svoj username i pass i eto te u sistemu. Username je gornja a pass donja prazna kolona, fuck!
Opet, sistem je to. Ko će ga znati. Možda ima još praznih polja, crta, preduslova, znojenje i napora koji se moraju odraditi.

Ne, Srbija je divna zemlja. Stvarno divna.

Juče sam čuo, na vestima b92, sa sve ozbiljnim glasom i onom tenzija-muzičkom podlogom, da Srbi troše 40% više nego što zarade. Što praktično znači da ja trošim 40% više od ničega. A?! Reci… Baš sam dasa.
Srbija je divna zemlja. Sa potvrdom da sam nezaposlen od sutra mogu da pazarim u SOS radnjama.
Socijalni slučajevi i ja sutra u redu za kukuruz kokičar. Penzionere ne računam. Oni mogu u ovoj divoj zemlji sve. Mogu da se voze za džabaka u gradskom, idu preko reda, manje palaćaju komunalije i svašta nešto još.
U mojoj zemlji, Zemlji penzionera- stručnjaka za zaokužiti pogrešnog na duže staze, mlađem od 65 godina ostaje SAMO da se prilagodi. Oni su izgradili sistem koji je naravno sada zasnovan na njihovim potrebama. Ne putuju, ustaju rano i pravac u red za… bilo šta, usput tu je i časica razgovora.
Mislim da su penzioneri opsednuti rastom, pardon stalnim rastom penzija. Pobogu, nisu radili poslednjih 10 godina svog “radnog staža” nego su išli na usrano „radno mesto“ da kuvaju kafe i ogovaraju stečajnog upravnika a kada je kafe nestalo sa rafova počeli su da se dovijaju. Bugarska, Mađarska ovo ono.
Svako jutro, ubeđen sam, zahvaljivali su se Fidelu jer nas podržava. Preko Kube dolazila nam je kafa iz Brazila. Tu kafu su prepakivali u C market-u jer su morali da izvuku kesica sa kokainom koje je Fidelov sin iz 30 braka slao kao mali znak pažnje Marku, sinu pedsednika u penziji.

Penzioneri, jeb’o Vas Vaš sistem i Vasa zemlja.
Jebala Vas Vaša ograničena ponuda TV kanala. Objektivno, koliko je kanala potrebano jednom prosečnom penzioneru?
Dva! Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš.
Na Tijanić Prvom ide Dnevnik 2 i Baba-selo-češe-gori a na Tijanić Drugom skupština.
Sve tu ima. Gotivan je taj Tijanić. I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Baš gotivan.

Treba organizovati izbore za Tijanića. Pravo glasa bi imali samo penzioneri. Pa onda da vidimo ko će da pobedi. Treba ipak našim starijim sunarodnicima omogućiti nekakvu radost u danima dokone penzije. Izbori, burazeru, to je rešenje! Pa kada se baba i deda vrate sa birališta na kome su zaokružili Tijanića i shvate da je njihov kandidat Tijanić pobedio na izborina za Tijanića, sreći nikad kraja. Živeo Tijanić!
I Tijanić Prvi i Tijanić Drugi Njegoš. Svi živeli, hik!

Otežavajuća okolnost u Penzioner zemlji je činjenica da nikada više njihov kandidat, na onim drugim poluozbiljnim izborima za predsednika i skupštinu Republike( naravno, jer se Monarhija pamti samo po zlu iako je ne pamte), nikada neće pobediti. E sada, mora i tu nešto da se uradi. Šta ako ta masa penzionera bane na ulice. Hitna pomoć bi bila prebukirana od overavanja. Pneumo-vaskulo-orto-matopeja na ulicama. Haos, pravi haos. Zato moraju da imaju neku vrsu mažioči izbora.
Izbori za Tijanića su rešenje, ja mislim.

Ili izbori za Dačića ili Krkodedića, to bi bilo kul, skrooz.

Napravili sistem kod šnajder Vidoja i to šljaka, evo i dalje.
Sada nekako počinjem da imam razumevanja za Biro-girl. Izašla žena iz sistema. Da bi se vratila u sistem( čitaj dramatičnim tonom) sigurno joj pored username i pass-a treba i broj socijalnog, penzijsko, zdravstvenog kartona pa broj parcele na Novom groblju i to nije nikakav garant da će Biro-girl ući u sistem. Mora da se, u redu sa penzionerima, izbori za svoje mesto u sistemu. Tu se primenjuju različite tehnike. Tehnika “samo kenjaj”, tehnika “guraj, ajde, ajde”, tehnika “ajmooo sredina, ima mesta još”…
Ih, sistem je to.

U ime svih nas iz 70 i neke, za zakletvu bul-pitu ja spev’o sam stih. Ja psujem sistem i penzose neke jer skontao sam trik. Za Tijanićaa glaaaas.

baš je s(v)ima kul

Danas sam video bilbord kojim predsednik opštine čestita 8. mart. Uvlači se u dupe ženama.
Opak dasa kad ga se setim. Kokain mu visi iz nosa, u glavnom. Proćelav je, mislim da još uvek sriče slova svoga imena ali ime partije zna na pamet. Valjda su te reči, i eventualno “Plovi patka preko Save, nosi pismo na vr’ glave”, jedino što je naučio na pamet. Ostalo radi sa razumevanjem?!?! Gistro!!!
Lako je njemu nije se zamarao knjigom, učio formule napamet, redove ponavljao danima. On je naučio ime svoje stranke I sve je lako tada.

Pazi sad!
Moj ortak iz srednje. Učlanio se u SPS, juna ’00. Prosperitet, brate. Nove škole, crkve, mostovi, namunjeni putevi po Srbiji, šarene vesti, ispod ruke ovo-ono. Ode čovek u Austriju na skup socijalista ili socijaldemokrata. Jebem li ga. Tamo sve za dž. Pivo se mazalo na hleb a ideologija ostala ispred socijalističke menze, dobro opremljene doduše.
Tu escajg za 54 osobe, Če na zidu. Ovaj moj paćenik nije znao ko je Če. Zna da ga jedan od njegovih ima na zidu, vid’o na televiziji. Pitao me ko je partizan sa berom? Ja mu rekao da je bio jebač i revolucionar a onda se on malo nakostrešio. Na tv-u, revolucija tada nije bila u modi.
Vrati se ortak sa “Samita“. Počne da se hvali kako je ždrao kao svinja i da ništa nije platio a ja mu kažem kako svaki osuđenik na smrt ima poslednju želju i da ju je upravo iskoristio.
On se samo debelo nasmeja.

Uskoro, padne Onaj njegov pa dođoše Oni naši pa ortak postane član DS-a, uspešan već privrednik u sektoru vecepapirologije pa magistrira ubrusologiju.
To mu je posao. Da se lepo obriše.

E, sada. Ti njegovi a nekada naši mu ponude mesto direktora kulturnog centra. Ovaj se razmišljao. Šta će, do sada je pravio klonja papir i ubruse. Skonta on, upiše školu za “menadžera preko noći“ i postane Menadžer u kulturi.
I tako, obožavalac Aske i vuka postade direktor kultunog centra.

Njegov gazda čestita 8. mart na bilboru roze pozadine, i u opšte, na bilbordu koji podseća na žeski polni organ. Da ne psujem iako bih ga rado oterao u istu.

Ulica Otvorenog srca opušteno preraste u ulicu otvoren bulje sa otvorenom ponudom na zaključenje ugovora sa njegovom “Gajbice” firmom za brisanje pozadine bilborda.

Baš je svima kul.