Imitacija

Sedišta kombija kojim je putovala do aerodroma bila su nova kao i ceo kombi. Vlasnici su ga nabavili skoro. Saobrazno napretku tehnike, proizvođač ovog modela, je kombi dodatno opremio sedištima-masažerima. Putnici bi uživali tridesetak minuta, koliko bi uobičajeno trajao put do odredišta pa bi se onda ležerno prepustili kapetanu aviona.

Tog dana, uz jubilarni stotu vožnju kombijem, putnici su uz masažu dobili i veliki paket slatkiša.
Većina se radovala paketima iznenađenje a bilo je i sumljičavih koji su se čudili ovakvom gestu. Uglavnom, niko paket nije odbilo niti vratio.

Vožnja se tog stotog puta odužila. Desio se peh. Puka je guma. Dok su vozač i suvozač menjali gumu u kombiju su šušale ambalaže slatkiša koje su putnici halapljivo jeli.
Guma je brzo zamenjena i put je nastavljen.
“Vode, imate li vode?”, čulo se iz zadnjeg dela kombija.
“Na žalost, ne, gospodine.”, rekla je promoterka stote vožnje luksuznim kombijem.
“Pa da, prvo ste nas natovili slatkišima i ožedneli a sada nam nedate vode. Skapaćemo. Kakva usluga, bože moj.”, bunio se jedan srednjovečni putnik.
“Gospodine, izvinite ali to su ukrasni paketi. Slatkiši nisu pravi. U pitanju je imitacija. Niste ih valjda probali?”, uplašeno reče promoterka.
“Probao? Pa, pojeo sam celu kesu. Zašto nam niste to rekli?”, viknu čovek.
“Upravo sam htela to da Vam saopštim svima. Samo što me je pozvao koridnator ove akcije. Ja nisam, stvarno, znala. Nisam otvarala pakete. Izvinite, molim Vas. Greška je u pitanju. Da li je još neko od Vas pojeo sastojke paketa?”, pitala je okrenuta ka putnicima.
“Šta!! Vi niste normalni. Moje dete je upravo pojelo i drugu čokoladu iz paketa.”, besnela je jedna žena čupajući iz ruku svoje debele ćerke čokoladu od 300 grama.
“Nisma ja kriva. Sada mi je kordinator javio.”, objašnjavala je devojka.
“Znate šta? Ako mom detetu ne bude dobro Vi ćete me odvesti do tog Vašeg kordinatora i ja ću mu glavu otkinuti. Je l’ Vam jasno?”, nastavila je besno žena.

“Izvolite, stigli smo.”, rekao je vozač novog kombija.
Putnici, u žurbi, krenuše kao vratima sa paketima u rukama.
“Divan gest, draga. Pustite… ljude iz predgrađa nikada nećete naučiti redu. Nemaju ga, nemoguće ih je naučiti tome.”, došapnu jedna žena promoterki na samim vratima.
Devojka se kratko nasmeja i nastavi se izvinjavati svakom putniku ponaosob.

Dan je bio sunčan ali se s mrakom dovlačila i gusta magla. Bela masa je prekrila ceo grad i aerodrom.
Letovi su bili otkazani do daljnjeg.

Debela klinka, još uvek umazana ostacima imitacije čokolade oko usta, saopšti svojoj majci, još uvek unezverenog pogleda, da je boli stomak i kako mora da kaki.
Majka ju je uhvatila za ruku i obe preleteše preko velikog hola ka natpisu “toilete“.
“Sama ću.”, rekla je debela devojčica kada joj je majka krenula skidati odeću.
Devojčica je već bila poodrasla pa majka odluči da je pusti samu.
Kada je ušla u kabilu, zaključa vrata. Poče puštati vodu s vremena na vreme i oponašati zvukove koje je njen otac ispuštao pre nekoliko dana kada se vratio sa poslovnog ručka.
Vešto je, skoro nečujno, izvukla kesu bombona koju je uspela neopaženo da strpa u svoj mali ranac.
“Dobro si?”, pitala je majka debelu devojčicu.
“Mhm.”, odgovori ona.
Kesu sa bombonama opet sakri u ranac, iskoči ispred vrata i reče:”Gotova, mama.”.

Let 1654 je najavljen preko razglasa I majka i njena debela ćerka krenuše ka izlazu 14.

“Mama, boli me stomak. Moram da kakim.”, reče debela devojčica, držeći se za stomak.
“Sada si odande izašla. Ne izmotavaj se. Polazi!”, besno je rekla njena majka.
Kada su sele na svoja mesta u avionu, devojčica je već bila prebledela. Majka je zamolila stjuardesu da joj pokaže put do toaleta ali stjuardesa to odbi jer je kapetan upravo zamolio sve putnike da ostanu na svojim mestima i da se vežu.
“Njoj je muka. Jela je čokoladu. Greškom…”, rekla je majka debele devojčice.
“Gospođo, imate dete. Deca nisu svesna svojih postupaka. Ona, dakle, ne greše. Vi grešite. Molim Vas sada sedite. Pozvaću Vas čim kapetan dozvoli.”, ljutito reče stjuardesa.
“Molim Vas, boli je stomak.”, opet reče majka debele devojčice.
“Rekla sam Vam, molim Vas.”, ponovi stjuardesa.

Stanje debele devojčice se pogoršavalo. Više nije gubila boju lica već je dobila novu, zelenu.
Uskoro, počela se gušiti a onda je prestala disati.

U žamor glasova nervoznih putnika, posle obaveštenja da se let opet otkazuje do daljnjeg zbog magle, jauk majke debele devojčice se samo ulio. Sasvim neprimetno.

Kada je stjuardesa došla kako bi proverila da li su svi napustili avion zateče majku nad mrtvim telom devojčice.
“Izvinite, molim Vas. Tek sada su nam javili da je let otkazan.”, reče uplašeno stujardesa.