prepad

Bilo je to na jednom brodu.

Sa šetalista su ljudi mahali nama koji smo čudno igrajući na palubi broda pozdravljali jutro.

još pre dva sata sam počeo da je gledam.

nisam siguran u stabilnost moje nestabilnosti. krenuće samo. možda ću povratiti.

nisam…

nemam ni žvaku. imam na sebi nekakvu rusku košulju. dao mi ju je Pedja. nema kragnu. čudna košulja.

ona je zgodna. vrlo.

u nosu osećam miris tog broda. sećam ga se mirisom, uvek. raznih je nijansi. ponekada bude loše nijansiran.

ima nekakvu belu haljinu. široka je i laka. a dok se pomera, s leve na desnu nogu, na haljini se ocrtava njeno pravilno dupe. filmski pravilno.

ne upoznaje mi se, još. hoću da je gledam.

u mojim kolima smo. „ona je ušla uz: „e, baš sam luuda!“"

.

nisam uzeo broj njenog telefona.

Za malo

Nestanak struje u ulazima broj 72,74 i 76 je bio posledica mog uticaja na spoljašnji svet.

Otvorio sam vrata namerivši da se na brzinu, u bade mantilu i papučama na nogama odšunjam do prvog sprata gde je kutija sa osiguračima. U hodniku srećem dve komšinice. Nije baš da smo se sreli. One žive na jednom a ja na drugom kraju hodnika. Dugačak je hodnik.
Gledam ja njihove siluete u mraku a gledaju one moju. Ja u bade mantilu izigravam Zoroa a one u frci što su otvorile vrata. Ćutim i gledam u njih. Povremeno zamahnem jednom stranom otkopčanog bade mantila. Tišina.
Bade mantil je bele boje, nije moje veličine-kratki su mu rukavi i izgledam kao serijski ubica u mraku. Serijski ubica u mraku zvuči kao naziv filma ili već. Ono… dasa se pojavljuje u dugačkom hodniku zgrade, na sebi ima samo bade mantil a ispod njega neobuzdanu želju da te siluje. Još je mrak. O, da! On je i ugasio svetlo u celoj zgradi, u sva tri ulaza.

“Sad ću da vas jebem!”, viče manijak u belom bade mantilu i kreće ka dvema devojkama u drugom delu hodnika. One su se usrale, vrište, pokušavajau da pobegnu ali su im oduzete noge od straha. Manijak prilazi, pojebe jednu pa drugu. Tu u hodniku. Obe se oduševe i već sutradan su u hodniku orgije stanara sva tri ulaza. Veseo komšiluk, reklo bi se.

“Dobro veče, komšinice.”, kažem.
“Izgleda da nema struje samo u našem ulazu. Čini mi se da ulaz do nas ima struje.”, jedna od njih cvili.
Krećem nešto da serem I ponudim se da strčim do razvodne kutije I nešto uradim sa osiguračima.
Tri pripite glave izviruju iz mog stana i jedna od njih viče na sav glas:” Šta je ovo ljudi! Šta je ovo ljudi?!”.
Zgrada ne odgovara. Ovo je geto a geto voli kada je teško!

Gde sam ono stao? Da, brzo navučem gaće i trenerku, zamahnem bade manilom i odletim do razvodne kutije, ostavljajući komšinice u potpunom rastrojstvu. Pružaju ruke prema meni, dozivaju me na još jednu turu vrhunskog seksa ali ja ih odbijam rečima:” Što opštije to važnije! Interes zajednice na prvom mestu”. One mi kliču.

Došla je struja kroz pet minuta. Prespajali su nas na drugu električno-crpnu stanicu. Video sam u Beogradskoj hronici.