dvadesetica

Giu nisam video dugo. Posle putovanja kroz prošlost neke mediteranske zemlje ona je nestala.
Ne znam da li ju je život poterao na dobru ili bolju stranu.
Gia voli putovanja. Donosi uvek mnogo slika iako fotoaparat ne vadi iz hotelske sobe.
Evo, na primer, posle njenog putovanja u Palermo video sam vulkan koji je pred erupcijom. Uplašio sam se. Posle Španije video sam Mandras i Kralja.
Reči koje Gia koristi su obične, jasne. Boje su osnovne a svaka rečenica ima kraj.

Giin profesor crtanja je pristao da nacrta njen akt mada se njen otac ipak tome pritivio na kraju. Bilo je I ludo očekivati da će ugled ustuknuti.
Na internetu sam pronašo tu sliku koja se posle nekakve lude noći u hotelu, koje se Gia ne seća, našla na javnoj aukciji na ebay-u. Včasnici slike su je označili kao reprodukciju.
Prodata je za 20$. Gia je popizdela.
Bol u glavi, šteta u stanu, policijska prijava za uzmeniravanje poštenog naroda koji sutra ustaje rano i odlazi na posao, saznanje oca da se slika njegove gole ćerke nalazi na javnoj aukciji jedog od najsposećenijih sajtova sveta, saznanje do kog je došao sledivši adresu sajta iz mejla koji mu je posalo njegov kolega iz Upravnog odbora, sve to nije se moglo meriti besom od 20$.
“Samo dvadesetica za mene!“, besnela je.

Posle aukcije bila je slomljena. Počela je da do poslednjeg cvonjka kupuje i grebe lutrije. Otvarala je i pila flaše kokakole, traživši nagradu urezanu na poleđini otvarača flaše. Pratila je svaku ligu i u kladionicama provodila dane.
Gia je jedan od onih “Jebem im mater!”. Ti srećnici uvek dobiju nekakvu nagradu, putovanja, pare, dobiju makar zamenu listića. Poslednji put kada me je potrefilo osvojio sam četvorku na loto-u. Iznos 200 dinara. Nisam otišao da podignem novac, bilo me je sramota.
Gia bi podizala i trojke.
Posle nekoliko simboličnih, zamena, sitniša od prve Danske lige i prodaje debelog zlatnog lanca koji je dobila od svog oca, uspela je da ode u Belgiju.
Na svirci, njenog novog komšije Poljaka koji joj je ponudio da brzo skicira posetioce bara i nudi skice na prodaju umesto fotograija, zaradila je prvu dvadeseticu evra.
Sutradan je kupila nečiji akt u starinarnici za dvadeseticu i okačila ga o zid.

Posle Belgije, kada sam dobio mejl, poslednji put od nje, krenula je u posetu svom ocu. On cevči naftu u Africi. Besan je na Mandrasa i Giu.

Sreća

Generalno, ovde je život postao zanimljiviji iako se ništa značajno nije promenilo.
Nekako, uspeo sam se zanimati. Gledam svet stojeći sa strane. Dosadni svakodnevni život užurbanih kišobrana smotanih u cilindar koji trče po pločnicima opet posmatram duboko ilegalno sakriven iza ogromnih sunčanih naočari. Kišobrani me ne primećuju ali ih ja razaznajem od ostalih.
Za vreme studiranja, išao sam u posetu zatvoru za maloletnike u Valjevu. Posle toga sam prepoznavao klince kriminalce u redu dok čekam parče šiša( parče neopisivo ukusnog mesa nehigijenske ustanove ŠIŠ Ćevap u Novom Beogradu), dok čekam na zeleno I posmatram pešake koji se vuku preko pešačkog. Prepoznavao sam ih po upadljivo jednakim frizurama, podignutim crnim čarapama I visoko navučenim tamnim šorcevima.
Postoji teorija o urođenom kriminalcu. Visoko čelo je jedan od stubova te teorije o fizičkom autluku, na čemu je I zasnovana ta idiotska teorija.

Kišobrani se razlikuju od drugih ljudi jasno. Svaki kišobran ima može ti saopšti novotariju I zanimljivost svaki put kada te vidi. Bez obzira koliko puta te je video tog dana.
Kiša je padala ovde, pa je oblake oduvao vetar onamo, tamo je padala neko vreme čuo sam od jednog kolege kišobrana. On se bio sav raširio pod kišom ali ipak pokise.
Razlikuju se među kišobranima mali, veliki, jednobojni i prefinjeni, pocepani, odrpani, stari, kišbrani pripravnici, kišobrani gerilci. Svakakvih kišobrana ima među kišobranima.
Crni su najupečatljiviji. Može se kazati I najugledniji. Crni kišobran odmah uočih među ostalima.
Imaju, u glavnom, I metalni vrh.

Dobro sam se sakrio od kišobrana, ovih dana…

Nema novih ljudi u mom životu, već neko vreme. S njima se lakše borim nego sam kišobranima. Njihova navalentnost je krotljivija.

Ovi novi-stari mi prijaju.
Ona nosi, majicu sa šorokim crveno belim linijama preko prednjeg dela. Na leđima nema tekstila. Leđa su joj gola.
Prija…

Bankovni devizni račun mi se odavno nije oglasio. Obično stigne zvučna poruka u kojoj piše: “Poštovani, obaveštavamo Vas da je izvršena uplata na Vaš račun u iznosu od…”.
Istekla stipendija koju nisam ni zaradio niti sam osmislio put do nje. Samo sam otvorio račun u banci i novac mi je stizao. Zivuckalo se od toga a stigao sam i da se zadužim. Ne mnogo, ali zadužen sam. Privatno i beskamatno, bar.

Sakriven, juče sam jeo letnju tortu. Bila je hladna. Ne uživam u hrani toliko da bih o njoj mogao pričati satima. Ako sam gladan bitno je da više ne budem. Način? Nije bitan.
U lenjim danima vojske, klasić mi je rekao da jedno pivo ima težinu tri sarme. Kuvali smo sarmu svaki dan. U dva lonca.
Pivo kao pivo. Nisam nikada postavljao pravopisnu razliku između piva. Jelen sam uvek pisao kao Jagodinsko a Beks ne znam kako se piše. Mogao bih ukucati to u Googlu ali opet, piću pivo bez obzira na njegovo ime.

Dok je danas padala kiša razmišljao sam o Lasyboy-u.
“To je ona američka fotelja.“: objašnjavao mi je Marković pre neki dan. „Imaš i dodatak sa frižiderom pored, u naslonjaču. Ne pomeraš se, praktično.“.
Pomerio bi se odatle ako ti se pije određeno pivo? Ja, ne. Lejzovao bih najlejzije.

I da, sigurno ne bih gledao televiziju jer sreća zaobilazi prosečnog gledaoca televizije ili čitaoca dnevnih novina. U govnima smo, i dalje, samo sada su nekako sočnija. Nisu onako tvrda i gusta nego razvodnjena. Kao loš špricer.
Na televiziji, isto, prepoznam kišobrane. Još kada ih potpišu zanimanjem… čestitam sebi na moći prepoznavanja.

Stan je pun kikirikija, ona ga tamani kao blesava. I, upravo je pročitala ovaj red iako ne čita dok pišem.
Ne voli kišbrane. Sreća…