dugo

dugo stojim, moram da prošetam.

Ulaz SAMO u cipelama

Kvalitet leša ocenjuje se po tome u kakav se humus raspadajući pretvori pa ako je zemlja baš tu gde je pokopan leš rodna leš je dobrog kvaliteta. Ovo važi logično samo za mrtve leševe. Za žive važe posebna pravila. Religiozni ili verujući živi smatraju da će po smrti vaskrsnuti, reinkarnirati se ili da će nastaviti neki sasvim duhnovno i njima samima nepoznat život. Ateisti, agnostici i ostali mi, možemo samo da se potrudimo da budemo što premenitiji i bolji za života pa da se nadamo da ćemo na taj način oplemeniti zemlju u koju nas pokopaju kad umremo.

 

Često pri povratku kući prođem pored Centralnog groblja.Baš tada osećam kako mi se spava i na poluautomatik modu odlazim kući. Kroz grad šetam samo noću jer je to jedino doba kad s njim mogu da se družim. Ne samo to. Ako noću prođete pored čoveka koji se razgovara sam sa sobom ili se smejulji ili uzdiše duboko, ceri se ili peva uglavnom ćete pomisliti da je lud ili barem luckast od alkohola, danju je druga priča. Na svetlu dana morao bih u uhu da imam nekakvu đžiđžabiđžu, pričam glasno, kezim se neumereno, hodam užurbano neosvrćući se na bilo šta i bilo koga, tapšem po ramenu i grlim svakojake magarce sa kojima bi na taj način uspostavljao neviđenu bliskost.

 

Međutim,  ako na vreme počnete da pijete, još za dana, uspećete da izbegnete te divne poglede pune kvazljubati i pažnje, njihove ručerde kojima će vas ščepati za rame pozivajući se na najponosniji deo života, novac. Posle tog srdačnog zagrljaja poravnaće svoje košulje po liniji formiranoj iznad kajiša. Po liniji na koju ih je navikla njihova poštena majka još od prve bugarske košulje i svilene jakne. Onda će se prošepuriti svojim wonna be nabildovanim ramenima i osvrnuti se ne bi li uhvatili pogled nekakve lukave kučke čija će sreća biti upotpunjena jedino još kvaziemotivnim komleksom ljubati koji će joj naš zagrljajđžija sasuti u utrobu.

Ako ne odreagujete na prvo tapkanje po ramenu doći će drugo, treće i svako sledeće sve dok se ne nasmejete kao klovn i prvom prilikom ne zagrlite nekoga koje je pored vas „utučen“ ili ga barem potapšete po ramenu.

Ipak, u takvim situacijama menjam društvo i kafanu. Ne volim njihovu ljubav, ni treznu niti pijanu.

 

Kada smo moj brat i ja jedne zime krenuli u osvajanje šankova i šankerki imali smo samo jedne cipele. Sve je to išlo kako treba jer smo posećivali različite kafane. On je nosio cipele petkom a subotom smo pili pivo. Pošto se pojavila Tatjana, iz jedino meni znanog raloga fatalna žena, i ja sam počeo da obuvam cipele jer je ona mnogo volela ta šabanska mesta. Posle ozbljne tuče u kojoj sam iskoristio prednosti koje svakom slabijem pruža cigla obuo sam cipele luzera, njegov kožni mantil i nekakav dizelaški đžemper iz Luzer kolekcije, Tatjanu pod ruku, tri rakije i pravac leglo šabanije. Na ulaznim vratima sveže ispisano stajalo je „Ulaz samo u cipelama.“. Uglavnom sam ćutao i prihvatao stvarnost oko sebe ako pri sebi nisam imao ciglu. Može se reći da mi je ona tada bila osnovno sredstvo rada. Tog petka je nisam imao uz sebe pa sam pristao na to da ćelavi magarac od tonu i dvesta čapka po Tatjaninoj torbi a da meni zabija ruku u đžepove čačkajući mi jaja. Vremenom sam naučio da se to neće dešavati ako glasno pričam, mnogo psujem i grlim se sa „izbacivačem“. Da se razumemo to sam radio samo petkom i to samo onog petka pošto bih prethodno precizno upotrebio osnovno sredstvo rada. Tatjana je uskoro počela da tapše nepoznate ljude po ramenu pozivajući se na najplemenitiju stvar života, novac pa sam ja prestao da razbijam glavu svom bratu.

Bilo mi je teško dan, dva dok se nisam otrovao od lošeg plagijata crnogorske loze a moj brat  joj neće nikada oprostiti niti jedan šav na svojoj glavi.

 

Tatjanu smo sreli pre mesec, dva u vrlo osvetljenom tržnom centru. Prišla mi je, zagrlila me a ona je isto pokušala sa mojim bratom. Ovaj je počeo da se češe po glavi kada ju je video. Malo smo popričali, reda radi. Sve vreme se kezila i tapšala me po ramenu. Kada ju je sin moga brata pitao „Ko si ti?”, moj brat je nesačekavši Tatjanin odgovor rekao da je ona dizelašica u koju je njegov stric bio zaljubljen a zbog koje njega povremeno zaboli glava. Pozdravili smo se i krenusmo svako svojim putem. Naravno, zagrlila me je i potapšala po ramenu.

 

„Kako bih je prebio i zakopao negde. Kurvetina.“, rekao je moj brat.

 

Pokušao sam ali nisam uspeo da mu objasnim kako tela dizelaša, glupaka, slabića, zavidnih, debelih smradova u đžipovima, srednjovečnih sponzoruša sa posebnim vaginalnim radom, butikašica, salonaca i njihovih ušuškanih sinova, bezbednjaka, pandura, Lenija Kravitza, nabildovanih kompleksaša, vozača skupih kola na rezervi, mafijaša, hvalisavaca, kezača i kezulja, komunista i radikala … kada umru ne oplemenjuju zemlju u koju su pokopani i da na tim mestima nikada ne uspeva ništa sem skupocenih u zlato oivičenih debelih mermernih ploča.

Ujedinjeni peroni

Na malom šibljem obraslom autobuskom stajalištu pijanac je obavljao malu nuždu. Pogled mu je tokom ove posve dugačke aktivnosti od nabujalih litara tečnosti lutao po oronuloj i zarđaloj nadstrešnici stajališta. Od izbledelih propagandnih postera do požutelih i jedva vidljivih oglasa ispisanih rukom.

I baš tada postide se. Na papiru koji se nalazio zalepljen na dnu nadstrešnice pisalo je “Ne uriniraj i ne ostavlja smeće! Strogo kažnjivo.”. Osvrnuo se i brzo privede kraju obavljajuću radnju. Niko ga nije video jer se ovo stajalište nalazi usred nedojebanog područja. Predsednik opšine je obećao još pre 30 godina da će izgraditi modernu autobusku stanicu sa nekoliko perona ali od toga do dana male nužde ne bi ništa.

Naišao je autobus a pijanac se svom snagom koncentrisao na ulazak u njega. Kondukter mu je pomogao i upozoio ga da u autobusu ne sme uznemiravati ostale putnike. Seo je nedugo potom i pao u san.

Probudio se na velikoj stanici u Velikom gradu. Nijedan autobus nije napuštao svoje peronsko mesto, izlazna rampa je bila spuštena. Izašao je iz autobusa na peron broj 21 pa se kroz mnoštvo ljudi koji su negodovali zbog gužve i zbrke probijao do prvog staničnog bifea.

“Dupli vinjak, ovde molim!”, naručio je sedeći na radijatoru jer su sve stolice staničnog bifea bile zauzete.

“Odmah dođe.”, viknuo je konobar.

Sa staničnog razlasa glas je ponavljao:”Autobuski polasci ka svim odredištima se otkazuju do daljnjeg zbog štrajka Sindikata perona. Molimo Vas za strpljenje.”

Pijanac se čudio jer ostale to ne čudi ali se i pribojavao da samo on čuje glas sa razlasa koji govori tako čudne stvari. Sve dok konačno ne skupi snage pa upita Zelju-baba seru da li ona čuje isto. Ova mu odgovori da čuje isto što i on mada i ona pije od jutros.

U tom nastade nekakvo komešanje ispred bifea. Peron broj 34 i peron broj 2 su se pobili. Peron 34 je optužio peron broj 2 da dobija novac od uprave autobuske stanice i kako mu je namera da manipuliše ostalim peronima a sve u korist svoju i Uprave. Na ovo je peron broj 2 oštro reagovao pa se potukoše ova dva perona. Posle tuče peron broj 34 pozva sve ostale perone da se ujedine u novi sindikat perona u kome neće biti mesta za peron broj 2 kao ni za ostale koji ne rade u interesu Peronskom.

Peroni se podeliše u dva sindikata “Nezavisni Savez perona” i “Peronski savez”.

Strah i guzica I deo ( retro 2008.)

Posteljina natopljena krvlju. Bol čiji izvor nije mogao da locira. Činilo se da je bol šetao njegovim telom. Kako bi mu se približio bol je postajao sve intenzivniji a onda bi pobegao kada bi pokušao da se uhvati u koštac sa njim. Promenio bi mesto i opet se intenzivirao. Tako u krug, cele noći, već nedelju dana.

Mandras je slikar i profesor na crnoj listi bez mogućnosti da se opet zaposli u profesiji.
Na samom početku profesorske karijere, jedna od učenica se ponudila Mandrasu.
“Naslikaćete me, zar ne, dragi moj profesore? Mene, ponos škole.”, pitala ga je, Gia, učenica završnog razreda, na prolećnom izletu koju je organizovala škola u kojoj je Mandras predavao.
“Vrlo rado, gospodjice Spalin. Biće mi zadovoljstvo. Verovatno želite veliku sliku koju bi ste postavili iznad kamina u svom domu?”, gladeći svoj u bradu pitao je Mandras.
“Dragi profesore, vredjate me! Zar ja, kćer velikih Spalina, korena koji sežu nekoliko vekova unatrag, čukun-unuka Velikog Knjaza, da visim iznad vatre?! Odevena u luksuzne haljine, nabijenih grudi sa osmehom koje vidjamo u svakom domu sa kaminom?! Po čemu ću se razlikovati od skorojevića koji su do novca i statusa došli sivom trgovinom i poltronisanjem?“, uvredjenim ali tihim glasom, kako je niko od takvih koji već imaju svoje slike iznad kamina ne bi čuo, kaza Gia.
“Oprostite poštovana. Samo… svi žele takve slike. Slike koje će skrivati prošlost, odisati raskošću i svi ali svi žele da im oči budu naslikane tako da pogled bude pun tajni.”, pokušavao je Mandras da zadrži mušteriju. Od profesorske plate stomak je bio pun rupa.
“Ja želim akt! Želim da me preslikate na platno.”, govorila je i dalje tihim glasom Gia.
“To je neprihvatljivo!”, uzviknuo je Mandras. “Za tako nešto Vam je potrebna dozvola Vaših roditelja a ako bi Vam je oni i dali, u šta čisto sumljam, to bi smo morali raditi u strogoj tajnosti. Zamislite koliko bih imao problema ako bi upravnik škole saznao za to delo!”.
“U redu. Doneću Vam pismenu saglasnost svoga oca a slika neka ostane nepotpisana ili…
Potpišite se kao neko drugi na dnu slike. Pristajete li sada?”, pitala je, na granici da odustane od Mandrasa, Gia.

Gia je inače takva oduvek bila. Buntovnik i borac ali samo za sebe. Druge nije smatrala bitnim. Mislila je da se svako sa svojom mukom mora boriti i za sebe izboriti.
Ona je od prvog slova i zbiranja brojeva u školi bila primer. Profesori je nisu voleli jer je ponekada bila spremnija od njih samih za nastavu. Djaci su je poštovali ali je Gia uvek sedela sama u klupi. Lepa i nedokučiva. Bistra i ničija.
Vreme je prolazilo a Gia je rasla. O njenih grudima, očima i stavu pričala je cela škola.

“Dobro, gospodjice Spalin. Ako donesete pismenu dozvolu Vašeg oca i budete diskretni, nema razloga da Vas odbijem.”, izvadivši kičicu iz džepa svoje košulje i već premeravajući Giu, kaza Mandras.

Borio se Mandras sledeće jutra sa senkama u svom ateljeu koje bi kvarile prizor nage Gie. Skidao je pa vraćao zavese na prozore, premeštao platno iz jednog u drugi ćošak a onda je seo na pod a u glavi mu je već bila gola Gia.
U mislima se zagledao u njene grudi a šake je pomerao kao da ih dodiruje.

Ogromni časovnik je kacao 8.
Mandras je skočio sa poda ateljea, gde je i zaspao tu noć. Brzo navuče na sebe stvari koje su mu prve bile pri ruci i jurnuo put škole.
Na ulaznim vratima ga dočeka otac Gije.
Već oznojan od jurcanja po strmim ulicama svojim zardjalim biciklom, Mandras kada ga vide pretvori se u golu vodu.
“Vi umetnici uvek kasnite ili je to samo slučaj sa Vama, gospodine Kandi?”, gordo stojeći na vrhu stepenica, pred ulazom u školu, upita gospodin Spalin.
“Umetnici jure samo za hlebom, ni za čim drugim.”, odgovori Mandras, pokušavajući da sakrije svoje uzbudjenje.
“Za hlebom, kažete! A za lepim učenicima, da li za njima tako jurite ili samo za nekima od njih”.
“Samo za hlebom, kažem Vam gospodine Kandi, samo za hlebom.”, sada već prestravljen odgovorio je Mandras.
“Gia mi je tražila saglasnost za poziranje pred Vama pa sam došao da Vas malo bolje upoznam. Ja svojoj kćerki ništa ne branim i sledeće godine sa punoletstvom će biti prepuštena samoj sebi. Do tada, ja sam odgovoran za njene detinje prohteve.”, pružajući ruku Mandrasu, reče sav uvaženi Spalin.
“Gia je dobro, malo posebno, neki bi rekli sebično, dete.”, doda na to Mandras.
“Mislite, samostalno, gospodine Mandras?”, upita raskolačenih očiju Spalin.
“Da, i samostalno. Čovek zaboravi neke reči gledajući decu bogataša.”, pokušavao je Mandras da ga odobrovolji a u stvari govorio je Mandrasov stomak iako bi mu usta Mandrasova najradije rekla nešto drugo.
“Sačekaću Vas posle časova. Otićićemo na ručak i popričati o svemu. Pristajete?”, pitao je gospodin Spalin.
“Svakako. Onda u 14 ovde, na istom mestu?”.
Spalin klimnu glavom, okrenu se, otvori svoju ogromnu crnu ambrelu i ode.

Mandras je bio sav mokar. Što od brzog okretanja pedala, što od kiše koju je primetio tek kada je Spalin otvorio svoju ambrelu.

Stari domar Kasiljas uzviknuo: ”Poslednja zvona!”, tri puta udarivši metalnom šipkom o zvono koje je visilo iznad velikih, drvenih vrata škole.

Pred početak časova, upravnik škole, nagluvi pantomimičar Hajger Mendež, okupi sve profesore.
“Disciplina naših učenika je ocenjena prosečnom ocenom od strane inspekcije, prošle nedelje. Računajući da smo škola umetnosti a da se ona ne trenira, može se reći da smo i dalje škola rada a ne reda. Zahvaljujem Vam se svima, drage kolege, na trudu. Ima li neko nešto da doda.”, na kraju dodade upravnik i s dva prsta oklempavi desno uho, na koje je bolje čuo.
“Plate upravniče, i onako nisu bog zna kolike, opet kasne!”, srdito je, kroz zube konstatovala profesorka violine.
“Pati! Ko pati, koleginice? Vi, boli Vas nešto?”, zabrinuto će Hajger.
“Pati moj stomak, upravniče.”.
“Probali ste čaj od kupine? Moja pokojna majka, Hilarija, je odlazila svake nedelje na obalu i kupovala od nekog turčina kupine. Onda bi ih kroz platnenu krpu cedila pa na kraju prokuvavala. Ima tu još nekih tajni veštih ruku moje majke ali ja sad ne znam baš sve. Starije koleginice, ako tako smem reći, bi mogle znati to.”, sasvim posvećen problemu bola u trbuhu, objašnjavao je Hajger.
“Novac, gospodine upravniče, o novcu pričam.”, već besno, premeštajući gudalom šiške sa jedne na drugu stranu glave, reče violinistkinja.
“Da, na koncu, ne bih imao šta dodati. Budite danas vredni i uporni sa učenicima koji su lenji. Hvala na strpljenju. Uspešan dan Vam želim svima, drage kolege.”, naklonivši se, zaključi upravnik i udje u svoju kancelariju.

Mandras se nije mešao, niti je zapitkivao na sastancima. Pogotovo ne tog jutra. Bio je mokar, prljavih cipela i pantalona. Stajao je skroz pozadi, skrivajući se od pogleda.

Njegov otac je bio profesor iste škole. Starac je svojim štapom, koji je nosio gde god bi krenuo zbog problema sa kičmom, iskazivao granicu strpljenja na časovima. Lupao bi tim štapom po katedri i pretio učenicima, drmusajući štap.
Produženi prst, gospodin produženi prst. Tako su ga zvali učenici jer klimatanje štapom izgledalo je isto kao da je to radio prstom, samo neposrednije, bliže nosevima učenika.
Stari profesor je bio uvaženi član Gospodarskog Saveta za umetnost i kulturu, blizak sa kraljevskom porodicom ali je njihovim svrgavanjem sa prestola proteran iz prestonice.
Tadašnji upravnik, prijatelj sa Visoke škole Mandrasovog oca, ga je pod lažnim imenom primio kao profesora u školu Pigano.
Jednom pravdoljubcu i rodoljubu to je teško palo. Ubedjen u ispravnost svake svoje radnje, krenuo je jednog zimskog dana natrag u prestonicu, pravo na noge novom Kralju. Nije ga bilo briga da li će ga uhapsti pa obesti ili streljati. Mandrasovu majku, koja ga je odgovarala od toga, je grubo prekorio rekavši: “Pred Bogom ću istupiti kao istinski obožavalac svoje zemlje. Pred Kraljem kao istinski obožavalac svog prezimena. Bog je Kralj a ne obratno, do djavola ženo!”.
Na samom ulazu u Grad, neoprezni kočijaš je pregazio svojim velikim kočijama Mandrasovog oca. Pod lažnim imenom bi sahranjen na groblju skitnica i beskućnika, na proplanku iznad grada.

Nije se dugo znalo gde je i šta se desilo tom starcu a onda je, negde u proleće, neka skitnica prolazila pored škole Pigano. Mandrasova majka je sedela ispred skole svakoga dana, nadajući se. Videvši štap koji je ovaj odrpanjković nosio sa sobom, ona skoči i ote mu ga. Posle velike galame i svadje, on joj reče da štap nije ukrao nego da ga je uzeo sa groblja gde je sahranjen njegov brat.
Ona mu je ponudila novac za štap i informacije što ovaj rado prihvati.
Štap je Mandras, nakon smrti majke okačio o zid svog ateljea. Tamo stoji i danas.

Ponos i dika našeg dvorišta

Gordana Smuđa dobitnik nagrade Mladi Dis

24. maj 2011, urednik Objavljeno u Vesti | 4 komentara »

Žiri Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“ za nagradu „Mladi Dis“, koji je radio u sastavu Sonja Veselinović, predsednik, Petar Matović i Saša Stojanović, između 33 prispela rukopisa na konkurs za prvu pesničku zbirku većinom glasova najboljim je proglasio rad pod šifrom „Sonata“. U užem izboru našli su se još rukopisi potpisani šiframa „Mlinar“, „Centrifugalni igrač“, „Malenkovićev osmeh“ i „12“.

Autor rukopisa pod šifrom Sonata je Gordana Smuđa, rođena je 1982. godine u Beogradu, gde je 2005. godine završila master studije Dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. Od 2004. do 2009. godine pohađala je veći broj stručnih kurseva u zemlji i inostranstvu, na kojima se usavršavala u oblastima dokumentarnog filma, etike i estetike filma, istraživačkog novinarstva, marketinga.

Gordana je bila stipendista Fonda za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka Ministarstva prosvete RS (2005-2006), stipendista Ministarstva obrazovanja i sporta RS (2005-2007), Univerziteta “Dante Alegijeri”, Ređo Kalabrija u Italiji i Italijanskog kulturnog centra u Beogradu (2005). Govori engleski, italijanski, nemački i ruski jezik. Bila je saradnik ili zaposleni u nizu medijskih i marketinških kuća između 1997. i 2011, dramaturg i izvođač više predstava u zemlji i inostranstvu, saradnik časopisa “Marketing Srbija”, “Crta”, “Status”, kao i programski urednik, selektor, PR, producent i direktor kreativnih kampanja Festivala dugometražnog dokumentarnog filma, Bioskopa “Balkan”, Doma kulture Studentski grad u Beogradu, Kinoteke, Doma omladine… Autor je većeg broja pozornišnih i radio drama, scenarija, eseja i teorijskih radova o filmu i pozorištu. Do sada je objavljivala poeziju i kratke priče na internet sajtovima, u elektronskom časopisu “Treći trg”, BELEF publikaciji “Novi poredak teksta” (2007)…

Nagrada Mladi Dis Gordani Smuđi biće uručena 26. maja u Čačku na svečanosti ispred Disovog spomenika. Nagrađeni rukopis Gradske biblioteka štampaće do kraja godine kao tridesetu knjigu u ediciji „Tokovi“.

preuzeto sa http://www.cacak-dis.rs/vesti/gordana-smudja-dobitnik-nagrade-mladi-dis/