Ulaz SAMO u cipelama

Kvalitet leša ocenjuje se po tome u kakav se humus raspadajući pretvori pa ako je zemlja baš tu gde je pokopan leš rodna leš je dobrog kvaliteta. Ovo važi logično samo za mrtve leševe. Za žive važe posebna pravila. Religiozni ili verujući živi smatraju da će po smrti vaskrsnuti, reinkarnirati se ili da će nastaviti neki sasvim duhnovno i njima samima nepoznat život. Ateisti, agnostici i ostali mi, možemo samo da se potrudimo da budemo što premenitiji i bolji za života pa da se nadamo da ćemo na taj način oplemeniti zemlju u koju nas pokopaju kad umremo.

 

Često pri povratku kući prođem pored Centralnog groblja.Baš tada osećam kako mi se spava i na poluautomatik modu odlazim kući. Kroz grad šetam samo noću jer je to jedino doba kad s njim mogu da se družim. Ne samo to. Ako noću prođete pored čoveka koji se razgovara sam sa sobom ili se smejulji ili uzdiše duboko, ceri se ili peva uglavnom ćete pomisliti da je lud ili barem luckast od alkohola, danju je druga priča. Na svetlu dana morao bih u uhu da imam nekakvu đžiđžabiđžu, pričam glasno, kezim se neumereno, hodam užurbano neosvrćući se na bilo šta i bilo koga, tapšem po ramenu i grlim svakojake magarce sa kojima bi na taj način uspostavljao neviđenu bliskost.

 

Međutim,  ako na vreme počnete da pijete, još za dana, uspećete da izbegnete te divne poglede pune kvazljubati i pažnje, njihove ručerde kojima će vas ščepati za rame pozivajući se na najponosniji deo života, novac. Posle tog srdačnog zagrljaja poravnaće svoje košulje po liniji formiranoj iznad kajiša. Po liniji na koju ih je navikla njihova poštena majka još od prve bugarske košulje i svilene jakne. Onda će se prošepuriti svojim wonna be nabildovanim ramenima i osvrnuti se ne bi li uhvatili pogled nekakve lukave kučke čija će sreća biti upotpunjena jedino još kvaziemotivnim komleksom ljubati koji će joj naš zagrljajđžija sasuti u utrobu.

Ako ne odreagujete na prvo tapkanje po ramenu doći će drugo, treće i svako sledeće sve dok se ne nasmejete kao klovn i prvom prilikom ne zagrlite nekoga koje je pored vas „utučen“ ili ga barem potapšete po ramenu.

Ipak, u takvim situacijama menjam društvo i kafanu. Ne volim njihovu ljubav, ni treznu niti pijanu.

 

Kada smo moj brat i ja jedne zime krenuli u osvajanje šankova i šankerki imali smo samo jedne cipele. Sve je to išlo kako treba jer smo posećivali različite kafane. On je nosio cipele petkom a subotom smo pili pivo. Pošto se pojavila Tatjana, iz jedino meni znanog raloga fatalna žena, i ja sam počeo da obuvam cipele jer je ona mnogo volela ta šabanska mesta. Posle ozbljne tuče u kojoj sam iskoristio prednosti koje svakom slabijem pruža cigla obuo sam cipele luzera, njegov kožni mantil i nekakav dizelaški đžemper iz Luzer kolekcije, Tatjanu pod ruku, tri rakije i pravac leglo šabanije. Na ulaznim vratima sveže ispisano stajalo je „Ulaz samo u cipelama.“. Uglavnom sam ćutao i prihvatao stvarnost oko sebe ako pri sebi nisam imao ciglu. Može se reći da mi je ona tada bila osnovno sredstvo rada. Tog petka je nisam imao uz sebe pa sam pristao na to da ćelavi magarac od tonu i dvesta čapka po Tatjaninoj torbi a da meni zabija ruku u đžepove čačkajući mi jaja. Vremenom sam naučio da se to neće dešavati ako glasno pričam, mnogo psujem i grlim se sa „izbacivačem“. Da se razumemo to sam radio samo petkom i to samo onog petka pošto bih prethodno precizno upotrebio osnovno sredstvo rada. Tatjana je uskoro počela da tapše nepoznate ljude po ramenu pozivajući se na najplemenitiju stvar života, novac pa sam ja prestao da razbijam glavu svom bratu.

Bilo mi je teško dan, dva dok se nisam otrovao od lošeg plagijata crnogorske loze a moj brat  joj neće nikada oprostiti niti jedan šav na svojoj glavi.

 

Tatjanu smo sreli pre mesec, dva u vrlo osvetljenom tržnom centru. Prišla mi je, zagrlila me a ona je isto pokušala sa mojim bratom. Ovaj je počeo da se češe po glavi kada ju je video. Malo smo popričali, reda radi. Sve vreme se kezila i tapšala me po ramenu. Kada ju je sin moga brata pitao „Ko si ti?”, moj brat je nesačekavši Tatjanin odgovor rekao da je ona dizelašica u koju je njegov stric bio zaljubljen a zbog koje njega povremeno zaboli glava. Pozdravili smo se i krenusmo svako svojim putem. Naravno, zagrlila me je i potapšala po ramenu.

 

„Kako bih je prebio i zakopao negde. Kurvetina.“, rekao je moj brat.

 

Pokušao sam ali nisam uspeo da mu objasnim kako tela dizelaša, glupaka, slabića, zavidnih, debelih smradova u đžipovima, srednjovečnih sponzoruša sa posebnim vaginalnim radom, butikašica, salonaca i njihovih ušuškanih sinova, bezbednjaka, pandura, Lenija Kravitza, nabildovanih kompleksaša, vozača skupih kola na rezervi, mafijaša, hvalisavaca, kezača i kezulja, komunista i radikala … kada umru ne oplemenjuju zemlju u koju su pokopani i da na tim mestima nikada ne uspeva ništa sem skupocenih u zlato oivičenih debelih mermernih ploča.