Posteljina natopljena krvlju. Bol čiji izvor nije mogao da locira. Činilo se da je bol šetao njegovim telom. Kako bi mu se približio bol je postajao sve intenzivniji a onda bi pobegao kada bi pokušao da se uhvati u koštac sa njim. Promenio bi mesto i opet se intenzivirao. Tako u krug, cele noći, već nedelju dana.
Mandras je slikar i profesor na crnoj listi bez mogućnosti da se opet zaposli u profesiji.
Na samom početku profesorske karijere, jedna od učenica se ponudila Mandrasu.
“Naslikaćete me, zar ne, dragi moj profesore? Mene, ponos škole.”, pitala ga je, Gia, učenica završnog razreda, na prolećnom izletu koju je organizovala škola u kojoj je Mandras predavao.
“Vrlo rado, gospodjice Spalin. Biće mi zadovoljstvo. Verovatno želite veliku sliku koju bi ste postavili iznad kamina u svom domu?”, gladeći svoj u bradu pitao je Mandras.
“Dragi profesore, vredjate me! Zar ja, kćer velikih Spalina, korena koji sežu nekoliko vekova unatrag, čukun-unuka Velikog Knjaza, da visim iznad vatre?! Odevena u luksuzne haljine, nabijenih grudi sa osmehom koje vidjamo u svakom domu sa kaminom?! Po čemu ću se razlikovati od skorojevića koji su do novca i statusa došli sivom trgovinom i poltronisanjem?“, uvredjenim ali tihim glasom, kako je niko od takvih koji već imaju svoje slike iznad kamina ne bi čuo, kaza Gia.
“Oprostite poštovana. Samo… svi žele takve slike. Slike koje će skrivati prošlost, odisati raskošću i svi ali svi žele da im oči budu naslikane tako da pogled bude pun tajni.”, pokušavao je Mandras da zadrži mušteriju. Od profesorske plate stomak je bio pun rupa.
“Ja želim akt! Želim da me preslikate na platno.”, govorila je i dalje tihim glasom Gia.
“To je neprihvatljivo!”, uzviknuo je Mandras. “Za tako nešto Vam je potrebna dozvola Vaših roditelja a ako bi Vam je oni i dali, u šta čisto sumljam, to bi smo morali raditi u strogoj tajnosti. Zamislite koliko bih imao problema ako bi upravnik škole saznao za to delo!”.
“U redu. Doneću Vam pismenu saglasnost svoga oca a slika neka ostane nepotpisana ili…
Potpišite se kao neko drugi na dnu slike. Pristajete li sada?”, pitala je, na granici da odustane od Mandrasa, Gia.
Gia je inače takva oduvek bila. Buntovnik i borac ali samo za sebe. Druge nije smatrala bitnim. Mislila je da se svako sa svojom mukom mora boriti i za sebe izboriti.
Ona je od prvog slova i zbiranja brojeva u školi bila primer. Profesori je nisu voleli jer je ponekada bila spremnija od njih samih za nastavu. Djaci su je poštovali ali je Gia uvek sedela sama u klupi. Lepa i nedokučiva. Bistra i ničija.
Vreme je prolazilo a Gia je rasla. O njenih grudima, očima i stavu pričala je cela škola.
“Dobro, gospodjice Spalin. Ako donesete pismenu dozvolu Vašeg oca i budete diskretni, nema razloga da Vas odbijem.”, izvadivši kičicu iz džepa svoje košulje i već premeravajući Giu, kaza Mandras.
Borio se Mandras sledeće jutra sa senkama u svom ateljeu koje bi kvarile prizor nage Gie. Skidao je pa vraćao zavese na prozore, premeštao platno iz jednog u drugi ćošak a onda je seo na pod a u glavi mu je već bila gola Gia.
U mislima se zagledao u njene grudi a šake je pomerao kao da ih dodiruje.
Ogromni časovnik je kacao 8.
Mandras je skočio sa poda ateljea, gde je i zaspao tu noć. Brzo navuče na sebe stvari koje su mu prve bile pri ruci i jurnuo put škole.
Na ulaznim vratima ga dočeka otac Gije.
Već oznojan od jurcanja po strmim ulicama svojim zardjalim biciklom, Mandras kada ga vide pretvori se u golu vodu.
“Vi umetnici uvek kasnite ili je to samo slučaj sa Vama, gospodine Kandi?”, gordo stojeći na vrhu stepenica, pred ulazom u školu, upita gospodin Spalin.
“Umetnici jure samo za hlebom, ni za čim drugim.”, odgovori Mandras, pokušavajući da sakrije svoje uzbudjenje.
“Za hlebom, kažete! A za lepim učenicima, da li za njima tako jurite ili samo za nekima od njih”.
“Samo za hlebom, kažem Vam gospodine Kandi, samo za hlebom.”, sada već prestravljen odgovorio je Mandras.
“Gia mi je tražila saglasnost za poziranje pred Vama pa sam došao da Vas malo bolje upoznam. Ja svojoj kćerki ništa ne branim i sledeće godine sa punoletstvom će biti prepuštena samoj sebi. Do tada, ja sam odgovoran za njene detinje prohteve.”, pružajući ruku Mandrasu, reče sav uvaženi Spalin.
“Gia je dobro, malo posebno, neki bi rekli sebično, dete.”, doda na to Mandras.
“Mislite, samostalno, gospodine Mandras?”, upita raskolačenih očiju Spalin.
“Da, i samostalno. Čovek zaboravi neke reči gledajući decu bogataša.”, pokušavao je Mandras da ga odobrovolji a u stvari govorio je Mandrasov stomak iako bi mu usta Mandrasova najradije rekla nešto drugo.
“Sačekaću Vas posle časova. Otićićemo na ručak i popričati o svemu. Pristajete?”, pitao je gospodin Spalin.
“Svakako. Onda u 14 ovde, na istom mestu?”.
Spalin klimnu glavom, okrenu se, otvori svoju ogromnu crnu ambrelu i ode.
Mandras je bio sav mokar. Što od brzog okretanja pedala, što od kiše koju je primetio tek kada je Spalin otvorio svoju ambrelu.
Stari domar Kasiljas uzviknuo: ”Poslednja zvona!”, tri puta udarivši metalnom šipkom o zvono koje je visilo iznad velikih, drvenih vrata škole.
Pred početak časova, upravnik škole, nagluvi pantomimičar Hajger Mendež, okupi sve profesore.
“Disciplina naših učenika je ocenjena prosečnom ocenom od strane inspekcije, prošle nedelje. Računajući da smo škola umetnosti a da se ona ne trenira, može se reći da smo i dalje škola rada a ne reda. Zahvaljujem Vam se svima, drage kolege, na trudu. Ima li neko nešto da doda.”, na kraju dodade upravnik i s dva prsta oklempavi desno uho, na koje je bolje čuo.
“Plate upravniče, i onako nisu bog zna kolike, opet kasne!”, srdito je, kroz zube konstatovala profesorka violine.
“Pati! Ko pati, koleginice? Vi, boli Vas nešto?”, zabrinuto će Hajger.
“Pati moj stomak, upravniče.”.
“Probali ste čaj od kupine? Moja pokojna majka, Hilarija, je odlazila svake nedelje na obalu i kupovala od nekog turčina kupine. Onda bi ih kroz platnenu krpu cedila pa na kraju prokuvavala. Ima tu još nekih tajni veštih ruku moje majke ali ja sad ne znam baš sve. Starije koleginice, ako tako smem reći, bi mogle znati to.”, sasvim posvećen problemu bola u trbuhu, objašnjavao je Hajger.
“Novac, gospodine upravniče, o novcu pričam.”, već besno, premeštajući gudalom šiške sa jedne na drugu stranu glave, reče violinistkinja.
“Da, na koncu, ne bih imao šta dodati. Budite danas vredni i uporni sa učenicima koji su lenji. Hvala na strpljenju. Uspešan dan Vam želim svima, drage kolege.”, naklonivši se, zaključi upravnik i udje u svoju kancelariju.
Mandras se nije mešao, niti je zapitkivao na sastancima. Pogotovo ne tog jutra. Bio je mokar, prljavih cipela i pantalona. Stajao je skroz pozadi, skrivajući se od pogleda.
Njegov otac je bio profesor iste škole. Starac je svojim štapom, koji je nosio gde god bi krenuo zbog problema sa kičmom, iskazivao granicu strpljenja na časovima. Lupao bi tim štapom po katedri i pretio učenicima, drmusajući štap.
Produženi prst, gospodin produženi prst. Tako su ga zvali učenici jer klimatanje štapom izgledalo je isto kao da je to radio prstom, samo neposrednije, bliže nosevima učenika.
Stari profesor je bio uvaženi član Gospodarskog Saveta za umetnost i kulturu, blizak sa kraljevskom porodicom ali je njihovim svrgavanjem sa prestola proteran iz prestonice.
Tadašnji upravnik, prijatelj sa Visoke škole Mandrasovog oca, ga je pod lažnim imenom primio kao profesora u školu Pigano.
Jednom pravdoljubcu i rodoljubu to je teško palo. Ubedjen u ispravnost svake svoje radnje, krenuo je jednog zimskog dana natrag u prestonicu, pravo na noge novom Kralju. Nije ga bilo briga da li će ga uhapsti pa obesti ili streljati. Mandrasovu majku, koja ga je odgovarala od toga, je grubo prekorio rekavši: “Pred Bogom ću istupiti kao istinski obožavalac svoje zemlje. Pred Kraljem kao istinski obožavalac svog prezimena. Bog je Kralj a ne obratno, do djavola ženo!”.
Na samom ulazu u Grad, neoprezni kočijaš je pregazio svojim velikim kočijama Mandrasovog oca. Pod lažnim imenom bi sahranjen na groblju skitnica i beskućnika, na proplanku iznad grada.
Nije se dugo znalo gde je i šta se desilo tom starcu a onda je, negde u proleće, neka skitnica prolazila pored škole Pigano. Mandrasova majka je sedela ispred skole svakoga dana, nadajući se. Videvši štap koji je ovaj odrpanjković nosio sa sobom, ona skoči i ote mu ga. Posle velike galame i svadje, on joj reče da štap nije ukrao nego da ga je uzeo sa groblja gde je sahranjen njegov brat.
Ona mu je ponudila novac za štap i informacije što ovaj rado prihvati.
Štap je Mandras, nakon smrti majke okačio o zid svog ateljea. Tamo stoji i danas.
Скорашњи коментари