Sindikat

Današnja Politika donosi vesti iz Japana. Dvadesetoro mladih istraživača okeana, pokušavajući da sačuva od izumiranja jednu endemičmu vrstu, protestvuje ispred japanske vlade, tražeći da ministar okeanologije izdvoji više novca za njihov plemenit poduhvat. Niko se ne obazire na njih.
Ministar je okupiran važnim državnim poslovima. Tanker koji prevozi naftu je poslao sinoć S.O.S. signal i cela Pomorska flota je angažovana kako bi se izbegla humanitarna katastrofa. Za vođu akcije spasavanja priobalja je određen sam ministar okeanologije.

Ostali ministri su na radnom pikniku povodom Dana prijateljstva. Tog dana, svi članovi vlade sa svojim porodicama odlaze u jedan veliki park u blizini Tokija gde održavaju sednicu i odlučuju o trenutnim problemima države. Razlika u odnosu na svaki drugi dan zasedanja vlade nije samo u okruženju u kome se sednica održava. Pored vetra koji važne državne papire povremeno odnesi nekoliko metara od stola, cvrkuta ptica i svežeg vazduha, ministrima u krilu sede njihova deca.
Deca su obično nemirna je l’? Deca kao deca. Ali, na Dan prijateljstva ona su skoro nečujna. Kao da ona sama, bez obzira na uzrast, shvataju značaj trenutka.

Supruge i muževi ministara i ostalih članova vlade se nedaleko odatle sunčaju na improvizovanoj plaži.
Ne govore glasno svesni važnosti poslova koji se upravo, u njihovoj neposrednoj blizini, obavljaju.

Muž ministarke zdravlja je prošlog Dana prijateljstva bacio oko na suprugu ministra vojnog. Postavio je svoj peškir odmah do nje, stavio svoje nove ReyBan naočari i poče sasvim tiho da pevuši svima poznatu pesmu.

“Dan kao svaki drugi, mislim.
Dan kao svaki dan, misliš…”

Ostali mu se ubrzo pridružiše u pesmi ali sasvim tiho. Skoro šapućući.

Predsednik vlade, vidno umoran, označi početak pauze i svi odmah poskidaše pantalone, košulje i sakoe, deci naduvaše gumene mišiće i šlaufove pa jurnuše svojim muževima i suprugama.
Pesma, koju je započeo muž ministarke zdravlja, sada se orila celim parkom.

Ispred vlade glupa mladih istraživača je bila sve glasnija i nezadovoljnija. Domar zgrade vlade koga je glupa svojim glasnim povicima probudila izađe protežući se ispred zgrade i upita ih zašto viču.
Okupljeni mu rekoše da hitno zahtevaju sastanak sa ministrom okeanologije.
Domar im objasni da je noćas jedan tanker poslao S.O.S. signal i da je ministar na okeanu.
“Neka se vrati, odmah!”, začu se iz mase.
“Aman, ljudi. Tanker je u pitanju. Katastrofa je izvesna. Smirite se. Dođite sutra kada se sve reši.”, reče domar zgrade vlade.
Vođa protesta se okrenu prema ostalima i reče:” Mislim da je gospodin domar u pravu ali mi ćemo ipak ostati ovde i sačekati ministra.”.
Svi se složiše.

Po isteku pauze predsednik vlade, još mokrih gaća, sede u fotelju predsedavajućeg za čelo stola. Obuče košulju a njegova žena mu zateže kravatu.
“Pantalone ću, draga, posle obući. Još su mi mokre gaće.”, reče predsednik.
“U redu. Mada, možda bi bilo pametnije da ih odmah presvučeš kako se ne bi prehladio.”, zabrinuto mu reče žena.
Predsednik odmahnu rukom i nastavi sastanak.

“Gospodine predsedniče, domar se javio dok ste se brčkali. Kaže da nekakva gupa ljudi protestvuje ispred zgrade vlade, traže hitno sastanak sa ministrom okeanologije.”, predsedniku, tiho na uho, saopšti sekretar vlade.
“Ministar je na okeanu. Ništa od toga. Neka ih domar rastera.”, reče predsednik.

Na dnevnom redu današnjeg sastanka bila je mogućnost povećanja cena komunalnih usluga. Na osnovu molbe građana, kojom traže od vlade da cena komunalnih usluga poraste za 50 procenata kako bi iskazali poštovanje prema komunalnim radnicima a istovrmeno i zahvalnost za njihov dosadašnji marljivi rad, predsednik vlade otvori raspravu o ovoj temi.
Predlog je posle dugačke i mučne rasprave bio usvojen. Ministar finansija se radovao novom prilivu sredstava u budžet a ministar za socijalnu politiku je trljao ruke, znajući da im ovaj usvojeni predlog osigurava mandat i u sledećoj vladi.

Kupinasti kitovi, dugački svega tri metra, su bili povod protesta grupe mladih istraživača.
Ova vrsta kitova je posebna po sposobnosti da vremenom razvije ljudske navike, poput odlaska u određeni deo okeana kako bi vršili nuždu. Izbor mesta za nuždu nije nasumičan več bi Kupinasti kitovi mesto birali računajući na struje koje bi njihov izmet dematerijalizovale. Izuzetno pedantna i po malo zastrašujuće razumna životinja. Inače, na meniju Kupinastih kitova nisu ljudi i druge životinje već morske alge i drugo bilje.
Naučnici su imali nameru da od ministra okeanologije traže dodatna sredsta za veštačo uzgajanje hrane za Kupinaste kitove jer tokom zime, usled niske temperature vode, okeansko bilje ne niče.

“Sekretaru, pošaljite ovaj dokument u vladu neka se arhivira I obeležite ga oznatom “HITNO””, reče predsednik, pružajući sekretaru akt o povećanju cene komunalnih usluga za 50 procenata.
Tako bi urađeno.
Dok je slao mail sa dokumentom u atačmentu, sekretar, koji je u tišini za vreme sednice sa svojim sinom igrao online poker, greškom u polje namenjeno adresama primalaca dodade i svog zeta.
Muljamoto, sekretar u opozicijonoj partiji Narodnog Jedinstva, po prijemu ovog mejla odmah obavesti predsednika svoje partije o nameri vlade. Predsednik partije Narodnog Jedinstva ubrzo posla istovetni mejl sindikatu komunalnih radnika.

“Kupinasti kitovi su najdivnije životinje, zar ne? Tako su posebne.“, reče Ki Tuu.
“Zaista jesu. Nisam video do sada takve iako se životinjama bavim već 20 godina.”, odgovori Tu.
Sedeli su pored ogromnog bazena, tik uz okean, i posmatrali majku i mladunčad u izlivima ljubavi.

“Neće ovako moći, moj Ta!”, viknu Mo po čitanju maila koji je stigao od predsednika partije Narodnog Jedinstva.
Ta je upoznao Moa još za vreme studija. Na fakultetu su, za vreme studentski protesta, njih dvojica probivši se kroz kordon policije uspeli da istaknu zastavu Japana i natpis “Sigurna budućnost!” na prozoru zgrade Rektovara.
Ubrzo po tom bivaju uhapšeni i optuženi za izazivanje sudentskih nemira. Proveli su, po naredbi suda, nedelju dana u kućnom pritvoru.
“HA! Neće im to proći! Omalovažavaju nas moj Mo.”, vidno uzrujan, besneo je Ta.
“Pozvaću Haj i De, organizovaćemo protest odmah pred vladom. Slažeš se?”.
“Nego šta?!”.

Tanker je pored svih pažljivo sprovedenih mera počeo da tone. Ministar okeanologije odmah obavesti predsednika vlade i zatraži njegovu dozvolu za spovođenje daljih mera.
“Kakve bi to bile mere, ministre?”, upita predsednik vlade.
“Tankerovo potopljenje je izvesno, to ne možemo sprečiti, ali predlažem da supstance koje nismo uspeli da u potpunosti izvučemo iz tankera, uz pomoć gustih mreža usmerimo ka obali. Tamo bi, uz Vašu dozolu, bili angazovani pripadnici komunalnih službi koji bi naftu i ostale supstance skupljali velikim usisivačima.”, saopšti ministar okeanologije.
“Počnite sa realizacijom tog plana. Narediću da svi komunalni radnici odmah budu razmešteni duž obale.”, reče predsednik vlade računajući da će povećanje plate delovati stimulativno na komunalce.

Pred zgradom vlade grupi naučnika pridružiše se komunalni radnici. Ki i Tu se srdačno pozdraviše sa Ta i Mo. Uskoro su na velikom platnu napisali, jarkom crvenom farbom, “Ujedinjeni ka cilju.”.

Nafta usmerena gustim mrežama, poče se taložiti uz obalu i okupira ubrzo velike bazene u kojima su bili Kupinasti kitovi.
Majka je bezuspešno pokušavala da sa mladuncima ispliva iz bazena. Gustina vode pomešane sa naftom i helimikalijama se uvećala što je još više otežavalo njihovo kretanje. Kiseonika je bilo sve manje. Još neiskusni mladunci pratiše majku. Ubrzo, njihova beživotna tela plutala su bazenom.

Umuljano

Novi dan. Posle lošeg sna zurim u plafon. Alarm mobilonog telefona je odustao od mene.
Ponavljao je jutarnju melodiju na svakih devet minuta a ja sam uporno pritiskao snooz. Na kraju, baterija se iscrpela. Telefon se isključio i više nije privlačio moju pažnju. Ne podseća na obaveze.
Glupa mašina, ne odustaje dok joj ne narediš suprotno. Bar je ona savladiva.

San koji mi svake noći, već nedeljama, dolazi u nastavcima postaje vrlo naporan. Isti ljudi, ista scenografija.
Želim prestati sanjati . Skroz. To se da kontrolisati nekako, siguran sam. Mada, koliko god se trudio da ne sanjam naranžastu boju i ljude pod kišnim kabanicama, ne uspevam.
Kiša uporno, i dalje, pada. Ljudi pod kabanicama naranžaste boje prilaze jedni drugima i nakratko popričaju. Ne razaznajem njihove dijaloge ali se uvek završavaju rukovajem i kratkim osmehom.
Ljudi pod kabanicama onda nestaju. Prosto nestaju.

Noćas je sasvim zgodna devojka pod kabanicom ušla u radnju, ispred koje je nakratko pričala sa jednim prolaznikom, pod istovetnom narandžastom kabanicom, i nije odatle izašla. Ispod kabanice nosila je kratu suknju, narandžaste boje, a njene grudi su kiptele ispod narandžaste bluze, dubokog izreza.
Nisam uspeo da vidim njeno lice. Pokušao sam, zumirao joj lice u snu ali nisam uspevao nikako da izoštrim sliku.
Ušla je u radnju a ja sam je čekao ispred.

Uskoro je tuda prošao neki klinac, pod narandžastom kabanicom, osvnuo se na čas, pogledao me i otrčao kao da je bio uplašen onim što je video. Zakoračio sam ka njemu ali su njegovi kratki koraci bili neuhvatljivi za mene.

Vratio sam se i stao ispred izloga radnje u koju je devojka ušla. Nije bio nikakvog posebnog razloga zašto bih baš tu devojku čekao. Bil a je istovetno odevena kao ostale žene iz sna. Nipočemu posebna. Iste takve grudi i noge video bih kada god bih se svrnuo oko sebe. Ne znam zašto sam baš nju čekao.
Na vratima, ispod nalepnice “GURNI-VUCI, SVEJEDNO JE”, visilo je o nekakvom stikeru, parče kartona nevešto isečenog po ivicama a na njemu je bilo rukom napisano “ZATVORENO”. Nisam ni pokušao da otvorim vrata pa ko bi? Piše “ZATVORENO”.
Samo sam čekao.

Ne znam koliko je trajalo moje čekanje. San se valjda ne da vremenski okviriti.

Dok sam uporno čekao ispred radnje, tuda su prolaznici hodali sasvim mirno.
Bio sam siguran da će mi neko prići. Nekakva skitnica bar, beskućnik i zatražiti mi sitniš. Niko mi nije prilazio.
Jasno sam mogao razaznati debele od mršavih, zgodne od običnih, lepe od neupečatljivih pod tim kabanicama narandžaste boje ali ni sa kim nisam mogao zapodenuti razgovor. Čim bih se približio nekome, lice bi mu se zamuljalo. Činilo mi se kao da neko četkicom razmazuje lice onih kojima priđem.

Život “bezličničnih“ stanara mog sna teče samo u jednom smeru. Ljudi ulaze kroz vrata prodavnica, zgrada, garaža ali ne izlaze odatle.

“Sačekao bih sa Vama ako Vam ne smeta.”, reče mi umuljano lice.
“Ne smeta. Samo, čekate bez veze. Niko ne dolazi, svi samo odlaze.”, odgovorih.
“Dakle, smeta Vam da sačekam sa Vama? Zašto ne kažete tako?”, ljutito će umuljano lice.
“Ne, ne smeta mi da sačekate sa mnom. Ja samo čekam. Šta smeta da i Vi čekate, tu pored?”, odgovorih nadajući se da umuljano lice neće otići nakon moje neplanirane grubosti.
“U redu, ali ako Vam zasmetam ja ću odmah otići.”, nastavi umuljano lice.

Dugo nisam imao hrabrosti da započnem ikakav razgovor sa neznancem plašivši se da bih ga opetao od sebe.

“Ne vredi, ovde niko ne izlazi. Svi samo ulaze i odlaze nekuda. Nemoguće je da ne primećujete takve stvari. Niste valjda slepi?”, rekao sam posle nekog vremena spreman na njegov odlazak. Nisam više mogao da se suzdržim.
“Da, ja sam slep pa šta?!”, besno će umuljano lice.
“Izvinite, ne vidim Vaše lice pa nisam mogao to ni predpostaviti. Oprostite. Nikada se ne bih tome podsmevao.”, izvinjavao sam se.
“Možda bi ste trebali da odete lekaru. Oftamologu. Ne vidite dobro. Ja nisam slep od rođenja. Posle nesreće koja mi se dogodila, pre desetak godina, ostao sam bez tog čula.”, reče.
Bi mi čudno jer je umuljano lice najedenom postalo prijatno ali mi je svaki razgovor prijao. Ne pričam u snu ni sa kim. Ovo je prvi put. Svi beže od mene i odlaze nekuda odakle ne izlaze.

“Oftamolog? Možda, ali ja u stvarno svetu, mislim dok ne spavam, vidim sasvim jasno. Čak! Ubeđen sam da imam odličan vid.”, rekoh.
“Kontrola nikada ne škodi.”, odgovorilo je umuljano lice sasvim smireno.
“A Vi, da li Vi sada sanjate ili ovde živite?”, upitah.
“Sanjam? Kako to mislite? Gde ovde živim? Ne razumem.”.
“Vidite, ja sada spavam I sanjam. Tako već nedeljama. Sanjam istu ulicu, zgrade, narandžaste kabanice i ovu odvratnu kišu.”, rekoh.
“Ne sviđa Vam se ovde? Pa, probudite se, čoveče. Idite odavde.”, rekao je.
“Ne mogu. U mom svetu se ne budiš iz sna kada poželiš.”.
“Nego? Kada I kako se probudite u Vašem svetu?”, upita.
“Ne znam. Nikada o tome nisam razmišljao. Samo bih se svaki put probudio iz sna onako sam.”, rekoh.
“Zanimljivo. Odlazim ja onda. Vi ćete ostati sami pa se probudite. Ovde Vam očigledno ne paše. Prijatno.”, reče i ode.
“Da, prijatno.”.

Zveckanje ključeva, okret ključa u bravi ulaznih vrata I tiho zatvaranje vrata čujem svakog jutra.
Moje prve komšije se bude pre svih ostalih I odlaze na posao.
Zurim u plafon. Ne želim opet da zaspem. Znam, sanjaću narandžaste kišne kabanice i ljude koji odlaze.
Ostaću budan sve dok ne zaspem.

Stepenice deo II

Nekoliko nedelja posle prve jesenje kiše, poslali su me roditelji na more. Bio sam bolešljivo dete. Bronhitis, kažu. Te jeseni sam bio srećan, iako vrlo bolestan. U stvari, uvek sam bio srećan kada sam boravio u kući od Ostrvskog kamena. Dane sam provodio šetajući uz more. Nisam se dosađivao. Kako bih? Svake večeri odlazio bih do velikog trga i tamo sedeo nekoliko metara, skoro krišom, od moreplovaca i slušao njihove priče. Tu i tamo, neko od njih bi me pozvao da im priđem, sednem pored njih. Bio sam sramežljivo dete pa sam to odbijao pravdajući se time da moram doma jer je kasno. Onda bih se popeo skalinama do gorenjeg groblja koje iako daleko od Trga uz pomoć vetra postane noću, u tišini, centar reči celog mesta. Jedne večeri tako saznah za nesreću doma Davidovića. Stari Davidović je bio trgovac i jedan od imućnijih žitelja tog dela zaliva. Svet ga je poštovao, deca ga se plašiše a žene ga obožavaše. Jedne noći, pripit od pesme i belog vina pošao je doma stepenicama. Pred vratima čekala ga je devojka koju nepoznavaše. Srati Davidović stade pitati ko je I odakle je. Devojka mu reče da je ona kći Kralja noći i da je poslata kako bi se loza Davidovića nastavila. Stari Davidović se rastrezni u času. Nikako ne bi mogla znati tu stvar. To niko nije znao. Niko nije znao da Stari ne može imati decu i da će se loza njegova ugasiti njegovom smrću. “Ko ste Vi? Kako znate? Odakle…?”, vešto skrivaše strah Stari. “Rekoh Vam, kći Kralja Noći.”, mirno odgovori devojka. Stari poče nuditi novac i bogastvo kako bi izvukao živu glavu, očekujući iz tmine lopove. Devojka ga uhvati za ruku i uvede kroz veliku, zelenu kapiju. “Ime tvoje familije će te nadživjeti ali moraš pristati da tajnu ove noći viječno čuvaš.”, reče devojka. Stari pristate odmah. “Pažljivo! Ako tajna ne bude sačuvana ono što ti darujem biće ti oduzeto.”, upozori ga opet. Starom bejaše važno da ga neko nasledi, ponese prezime i da se pare ne rasture po smrti njegovoj pa prista. Te noći nastade Gabrijel. Po povratku sa puta, iz Italije, sa sobom je doneo beli svežanj a u njemu Gabrijela. Reče da je to dete njegove sestre koja je preminula i da se on ima starati o detetu sada jer je samo. Od rođenje svoga tako Gabrijel posta ničiji i tuđi. Tako veleše moreplovci, tako čuh. Te jeseni more je pobesnelo. Plima je vladala a stari su se prisećali kada je tako bilo. Nemogaše se setiti. Do stepenica bile su privezane barke jer se drugačije nije moglo otići do trga koji je i sam bio pod morem. Odatle su velikom barkama prevoženi dalje oni koji su imali posla u gradu a ostali su se preselili u gornji deo naselja. U kući od Ostrvskog kamena te jeseni živeli smo moj otac, majka, Stjepanovići, cela familija i ja. Stjepanovićima je more zarobilo dom nekoliko nedelja pa se kod nas skućiše. I u drugim kućama beše tako. Sedeo sam na stepenicama, tik do mora a Gabrijel na velikom zidu kojim je bilo opasano dvorište doma Davidovića. Nismo pričali. Samo bi se jedan drugome javili kada bih ja sedao na dno stepenica a on na zid. Gledali smo u more i ćutali. “Bježite dijeco, stiže veliki val. Odnijeće vas sobom.”, vikao je neki dan pred kraj godine stari Joco. Ja se uplaših i otrčah kući dok je Gabrijel sedeo nepomično na zidu. Val je udario svom silinom o zidove koje sruši i povuče Gabrijela sobom. Stari Davidović od tada ne priča ni sa kim a ako ga neko i pitao za zdravlje ili tugu, on bi samo odgovorio kratko: “ Ne pitaj me ništo, ne govori mi ništa jer tajnu ne umijem čuvati.”.

Gabrijel deo I

Danas su se stepenice koje vode do kuće od Ostrvskog kamena presijavale, pokisle od jutrašnje kiše. Sunčale su se. Valjda samo one blede danas. Ja sam pocrvenelih ramena, tvoja stopala su polupečena od vrelog peska na kome si provela ceo dan. Hodala si po njemu, jedva dodirujući ga.
Seo sam otprilike na sredinu dugačkih skalina, zapalio cigaretu, poluzadihan. Zavrtelo mi se u glavi od cigarete.

Mačak koji se tuda stalno vrzma, nadajući se okrajku, korici ili mrvama hleba koje padaju sa prozora dok domaćice istresaju stoljnjake, seo je u moje krilo. Kažu da mačke sedaju u krilo onih kod kojih osete nervozu. Nisam bio nervozan danas. Sasvim uobičajeno dosadan i očajan. Nisam bio nervozan, samo običan. Zašto je seo tu nisam ga pitao. Bio je vrlo umiljat pa mi je bilo svejedno.
Matora drtina se uvukla celom komšiluku pod kožu. Svi ga barem jednom dnevno pomaze i saopše mu kako je lep i umiljat a on to koristi.

Ja, ja s njim obično vodim rat. Stalno nam upada u kuću i dosađuje. Mjauče, vrzma se po kuhinji, skače na najmanje otvaranje vrata frižidera i grebe svojim kandžama po staroj prostirci koju mi je doneo Laki iz nekog sela u Madžarskoj. Rekao mi je da tamo takve stvari užasno mnogo koštaju i da bi bilo najbolje da je čuvam u ormanu. Nema šanse, već tada sam mu rekao.
Međutim, moja svojeglavost ne može biti razlog zbog koga bi istu dozvolio mačorčini.
Danas je baš bio umiljat, majku mu.

Čuo sam vrata Davidovića kuće. Velika zelena vrata sa metalnim zvonom koje se oglasilo po otvaranju.
Gospodin Davidović je ćutke izlazio.
Nisam hteo da podignem glavu. Znao sam da mi se ne bi javio iako bi nam se pogledi susreli. Ja nisam jedan od onih koji menja pa što bih sada to radio. Kada se promeni uživaću u promeni. Do tada, stanje ostaje nepromenjeno.
Međutim, gospo’ n Davidović uredno, kao da to čini svakoga dana, zastade pokraj mene, kažiprstom zadiže šešir u znak poštovanja i nastavi niz stepenice.
Klimnuh glavom na to i nastavih da proničem u mačkovu današnju neuobičajenu umilnost.

“Sigurno si drpio nekakvog štakora ili si upao kroz prozor Nikovog doma i oslastio se pečenicom koju čuva za slavu?”, obraćao sam mu se.
“Mjau-mjau.”, mjauknu.
“Ne bi mi ni rekao da je tako, matora drtino.”.

Ugasih cigaretu a utom se vrata doma Davidovića opet otvoriše. Niko nije izašao.
Sigurno ih je gospo’n Davidović nevešto zatvorio, pomislih i zakoračih na sledeći stepenik.
“Hej, ti!”, čuo se dečiji glas iz dvorišta doma Davidovića.
“Da? Ko to zove?”, upitah.
“Ja! Uđi.”, čuh.

Otvorio sam vrata mislivši da je neko od komšijske dece preskočio donji zid kako bi brao i pa jeo ringlove, i ja sam to radio kao mali, pa sada ne može da se vrati preo zida. Stari Davidović nas je kao decu stalno tužio roditeljima koji bi nas potom grdili jer uzimamo tuđe. Stajali bi tako nas trojica pokraj zida i pokušavali da jedan drugog prebacimo preko zida i tako se spasimo batina i gungule koju bi stari pravio.
“Kradete ringlove,a?”, pitao sam još ne videvši ko me je dozivao.
“Ne. Ne kradem. Ovo je moje dvorište zašto bih krao!?”, reče glas.
Već sam bio ušao u dvorište I osvrtao se ne bi li video tog klinca koji me zamajava. Nisam nikoga video.
“Hej, dosta sprdnje! Šta želiš i gde si?”, viknuh.
“Ja sam, Gabrijel.”, reče glas. Činilo mi se da je na sve strane oko mene. Kada bih se okrenuo na desno on bi se odjenom pojavio s leva i tako u krug.
“Gabrijel? Ne laprdaj I ne sprdaj se s nesrećom tuđom, mali antihriste.”, viknuh.
“Ne, to sam ja. Gabrijel.”, opet začuh glas sa svih strana.
“NemoguĆe! Gabrijel je nastradao pre deset godina. Ti nisi Gabri nego se spradaš sa nesrećom ove kuće. Uzmi te ringlove koje si stigao stpati u džepove i prođi pored mene do vrata pa napolje. Neću ti ništa. Ajde mali bezobrazniče. Neprimernog li ponašanja!”, besno sam rekao, pokazujući prstom ka vratima.
“Ne boj se. Ja sam, Gabri, moj dobri susede. Lijepo je što me se sijećaš. Mislio sam da se mojom srmću ugasilo svako sijećanje na moj kratak hod tlom zemaljskim.”, reče glas, opet dolazivši sa svih strana.
Gabrijel je zaista tako pričao, dok je pričao, mislio sam. Kao deci, roditelji su nam branili da se družimo s njim jer je bio čudan. Koristio je reči koje oni do tada nisu čuli da tako malo deteta izgovara.
Neki su ga zvali vešcem neki samim đavolom a Lune pijanac se kleo da ga je, svojim očima, video na gornjem groblju, negde po ponoći. Svi poverovaše pijancu pa dete u radnji usluživaše samo odrasli, ostavljaući kusur na pultu, nikada ne dajući mu u ruku sitniš. Sve majke svojoj deci zabranjivaše da se kupa na ponti gde se Gabri kupaše a najzadrtiji narađivaše svojim najmlađima da ga se klone skoz, da mu se ne javljaju, da mu se uklone s puta kada bi ga stretali na skalinama, pijaci ili na trgu.

Od malena samo bio među najvišima u društvu. Kada bi preskakali zid doma Davidovića, u nameri da krademo pa slasno jedemo ringlove, ja bih svima postavljao “lopovske” jer svi bejahu ubeđeni da ću svojom visinom savladati sam visoki zid.
Često sam ostajao prikovan za zid dok je gospodin Davidović, sa šibom u ruci, koračao ka meni.
Udarao bi me a ja sam s vremenom shvatio kako ne trebao da trpim batine i bol bodljigave šibe pa sam se deranjao iz sveg glasa još kada bi ga video kako sa vrata kreće ka meni.
“Požar, požaaaar!”, vikao bih.
Glave komšijske bi se pojavile na prozorima u strahu od vatrene ale pa kada bi videle kako se sprema šibanje majke druge dece bi digle kuknjavu na Davidovića a ovaj bi mi samo izvukao uši.
Istina, trebali su mi meseci da bih to shvatio. Do tada, tur i noge bile su mi jarko crvene.
Jednog nedeljnog julskog jutra jeli su mi se ringlovi, kao nikada do tada. Bio sam sam. Popeh se na zid Davidovića i sedeh tamo neko vreme. Sa zida sam mogao, svojim ručerdama, dohvatiti jednu granu ali mi nije bilo dovoljno. Sišao sam u dvorište a kako sam dotakao nogama tlo Ringl-zemlje osetio sam šibu na sebi.
Davidović me je lupio po golim leđima i ja jauknuh. Utom, iz kuće izlete Gabrijel i poče plakati. Viku “bježi!”. Starog Davidovića to zbuni, krenu ka svom detetu a ja iskoristih taj čas pa pobegoh kroz kapiju. Plač Gabrijelov brzo utihnu.

Suviše intimno

Napolju je hladno a kiša već danima kvasi. Ne sećam se kada sam poslednji put izašao napolje a da oko vrata nisam umotao šal. Taj braon šal sam dobio za rođendan, prošle godine. Dugo sam se mučio sa njim. Vezivao sam ga u mašnu, obmotavao ga u trku oko vrata, i u opšte provodio sam vreme razmišljajući kako šal smotati, omotati, prelomiti, zamotati oko vrata. Posle nekoliko dana upoznavanja sa Njegovim veličanstvom Predobrim Šalom, shvatih da je toplina koju pruža njegova primarna funkcija tako da sada on oko vrata samostalno bira putanju namotavanja.

Vraćao sam se, sinoć, sa polu/porodične večere, povezavši ćerku naših kućnih prjatelja.
Nikada nismo pričali van opštih tema. Tako bi i ovaj put.
“Vreme je katasrofa.”, reče.
“Onako, hladno je. Ali ja imam šal. Ti nosiš šal?”, pitao sam.
“Ne, danas. Imam ovo krzno na jakni pa me ono malo greje. Taj tvoj šal je neki specijalni šal kada apostofiraš da ga nosiš?”, pitala je.
”Manje više. Nije baš poseban. Samo greje. Dao bih ti da ga ispobaš ali se bojim biće mi hladno. Grejanje, kao što osećaš, u mojim kolima nije za diku i ponos.”, rekoh.
“Ali… ja sam žensko. Trebao bi da misliš i o tome.”, treptala je.
Ona uvek trepće i ima pogled životinje na umoru. Cvili dok priča i dobija ono što poželi..
“Nema šanse. Hladno je. Kupi šal.”, rekao sam.
“Baš si neki.”, reče, spusti pogled i poče da cvili.
Bravo, uspeo si da je nateraš da uradi ono što ne želiš da radi. Uvek to radiš. Sve naopačke. Ne umeš, brate, da se ukopiš u to… sve.
Skinuo sam šal, dok sam čekao zeleno na semaforu, i obmotao joj oko vrata.
“Hvala. Baš si uviđajan, ispostavlja se.”, reče.
Eto, vidiš, nije teško. Samo budi ono što nisi i sve je ok, pomislih.

Trudio sam se da ne ćutimo. Pričao sam o stvarima koje su mi prvo padale na pamet.
Ona se kikotala, poslovno ispravno, a onda poče da priča o svom poslu.
Bravo majstore, neka te udavi sada svojim poslom i svojom kvazi srećom. Ona je ekspert u tome.

“Pozvaću te ako čujem da nekoj kancelariji treba pravnik. I to, hehehe, radim. Sarađujemo sa raznim kancelarijama. Ja sam multipraktik.”, reče u jednom trenutku.
Ona nema moj broj telefona i nikada se nismo čuli. Iako su je svi moji drugari, po abecednom redu, zvali, starovali, muvali i želeli ja nikada nisam. Da se razumemo, izgleda jebeno dobro ali treptanje, poslovni osmeh i srdačnost me je uvek nerviralo kod nje. Imam utisak da leže i ustaje, svaki put sa tim “trajnim” osmehom.

“Reče mi burazer da pišeš nekakav blog.”.
“Ma, da. Glupiram se.”.
“To svakako podržavam.”.
“Glupiranje?”.
“Ne, hihi, nego pisanje.”.
“A to.”.

Jedva sam čekao da se rastanemo. Postajala mi je sve veće opterećenje, svakim kilometrom.
Semafori i jaka kiša su se zaigrali igre “Hajde da ga zajebavamo” pa je put potrajao.

Konačno, pred njenim stanom, mi je predložila da uđem na kafu, čaj ili već. Rekoh da sam umoran i da mi treba sna. Ona se nasmeja, zatrepta pa predoži nekakav spa centar koji plaća njena firma.
“Možda… čujemo se ovih dana.”, rekoh, znajući da nema moj telefon a da bi njen burazer kada bi ga ova pitala za broj odštampao stotine majica sa natpisom “ZAŠTO?”.
“Hihi, važi. Zdravo, hvala. Hihi, trep-trep-trep.”, učini.

Uhu! Konačno ode.
Šaaal!
“Hej, moj šal ti je oko vrata.”, viknuo sam dok je otključavala ulazna vrata zgrade.
“Hihi, trep-trep-trep, izvini, zaboravih.”, učini.
“Ništa, dešava se. Laku noć. Hihi, trep-trep.”, UČINIH.

Jutros me je sačekala poruka na mobilnom.
“Brate, dovoziš malu u 3 gabi. ‘ si ti normalan? Roknuće te neko od onih njenih sa džipom? Batali to.”.
“Batalio. Ne brini.”, odovorih.

Nije bilo smisla da spominjem šal. To bi se moglo protumačiti kao suviše intiman deo našeg odnosa. Svakako, hihi, trep-trep, to ne bismo želeli. Prijatno.

Cipele

Znala je te cipele od nekuda. U redu pred šalterom banke nema bog zna kakve zabave pa je šarajući pogledom po prostoriji nabasala na njih. Zna na stotine cipela.

Recimo, one kojima je juče komšija gađao svoju ženu jer je kuvani kupus bio prezačinjen. Ušla je u njihovo dvorište da bi očitala stanje na strujomeru. Simboličan je iznos novca koji zarađuje popisujući struju, ipak tako održava saldo na svom računu u blagom minusu.
Gledala je ceo let ofucane cipele, razjapljenog đona. Ispucala, braon cipela je izletela za ženom i tresnula o strujomer. Prišla je strujomeru, isčitla i zabeležla stanje. Kratko pogledala u čoveka koji je stajao na vratima kuće brišući svoja masna usta krpom.
“Dobar dan.”, rekla je kratko.
“Dobar dan, dobar dan. Vi iz distribucije uvek prezačinite račun. Isti ste kao moja žena. Samo ona je nesposobna a vi, vi ste fukare lopovske, da vam kažem. Nego, uvek mi pošalju decu u popis pa nemam koga za gušu da uhvatim. Nego, reci ti mala onom svom šefu, glavonji onom, da ću mu brkove počupati ako dođem tamo. Pička vam materina! Ajde, daj da vidim šta si napisala u toj svojoj svesci. Nećete me više krasti, majku vam jebem hoštaplersku.”, vikao je.
Pružila mu je svesku popisa i rekla:” Proverite. Slobodno.”.
“Slobodno? Misliš da ja ne znam da je slobodno?! Mogu da pročitam šta god hoću, to je moje pravo. Daj!”, rekao je i istrgao svesku iz njene ruke.
“Milena, dođi ‘vamo! Čitaj! Šta piše? Broj po broj, a ja ću da poredim sa stanjem sa brojčanika.”, dozivao je svoju ženu.
“Gospodine, ispala vam je cipela. Izvolite.”, rekla je pružajući mu cipelu koja je malo pre letela prema njegovoj ženi.
“Nosi to u kuću!”, rekao je ženi svojoj.

Cipele na rasprodaji! Svuda po gradu nailazila je na natpise sezonskih sniženja.
Njena prijateljica je juče kupila na rasprodaji nove cipele.
“Divne su. Božanstvene. Gde si ih kupila?”, pitala je svoju prijateljicu.
“U Glavnoj ulici. Imala sam sreće. Bile su na rasprodaji.”, odgovorila je njena prijateljica.
Znala je da će već sledećom prilikom, kada neko pohvali cipele, njena prijateljica prećutati da su kupljene na rasprodaji. Ne piše na njima da su kupljene po nižoj ceni. Svakako, ne bismo poželeli da se stvori utisak kako ona kupuje ispod cene. Originalnost i unikatnost bi bila narušena time. Ovako, ekskluzivnost raspodaje ostaje među njima dvema.

Cipele koje često nosi momak u čijem društvu crveni su sasvim obične. Crne i neupečatljive. Dok ga je odmeravala, od glave do pete, cipele su joj privukle pažnju jer on smušeno naizmenično prekrašao noge jednu preko druge.
Bokal belog vina, nekoliko čaša, sveće i njegovo stopalo u visini stola. Ne bi bilo čudno ako bi se slučajno uhvatila za cipelu umesto za čašu ili bokal. Toga se i pribojavala dok je crvenila i smeškala se na svaku njegovu reč.
Samo da ga ne uhvatim za cipelu. Pomisliće da sam čudna. Ljudi se plaše čudnih.
Odvezana mu je pertla, pomislila je ali nije imala hrabrosti da mu to kaže. Mislila je, pomisliće kako ja to smatram važnim. Možda ga to udalji od mene. Ne bih to volela. Nisam ja zakeralo.
“Vidi, odvezala mi se pertla.”, rekao je u jednom trenutku, primetivši i nevešto ih zaveza.
Dobro je, primetio je, pomislila je. Bolje nego da sam ja to rekla.

“Mrzim banke, šalter službenice i ovaj odvratni miris zagušljivih prostorija.
Ova devojka ispred mene bulji u moje cipele svo vreme. Kao da su neke. Obične, dosadne cipele koje moram da nosim. Mrzim cipele.
U redu, devojko. Sada ću da blenem u tvoje cipele i neću trepnuti sve dok ne izađeš iz banke.“, pomislio sam.

“Izvini, možda sam nekulturna ali tvoje cipele mi okupiraju pažnju.”, rekla je konačno.
“Možda jer su velike. Nosim broj 47.“, rekao sam gledajući u njene cipele.
“Baš velik broj. Gde si ih našao?”, pitala je.
“Na nekoj rasprodaji mi je sestra kupila juče. Kupovala je sebi nešto, ne znam šta, pa je usput i meni kupila ovaj par cipela. Obične su. Malo dosadne.”, rekoh.
“Lepe su.”, reče i okrenu se prema šalteru za kojim je radnica polako kucala po tastaturi.

Kratko je cupnula u mestu, kao da skuplja hrabrost, pa se okrenu opet ka meni.
“Baš su spori.”, reče skrivajući se od pogleda službenika banke.
“Aha.”, promumlah.

Bilo mi je nekulturno pozvati je kod mene. Bar odmah. Pa sam stao smišljati kako da je pozovem nekuda. Bilo gde. Kada god bi se pomerila ili menjala oslonac sa noge na nogu, njen parfem bi me zapljusnuo.
“Mutavi degeneriku, sada treba da nešto kažeš! Ne moraš da izmišljaš, reci… reci nešto što si već nekome nekada rekao. Bilo šta!”, vrištao sam u sebi.
Ispala joj je kartica i ja sam skočio za njom. Podigao je i pružio joj u ruku.
“Hvala…”, reče.
“Nema na šta. Ih.”, rekoh.
Kakav sam ja imbecil. Nema na šta. Nisi u Kraju nego pokušavaš da najbolju tvorevinu Boga odvojiš od svakodnevnih misli, možda dečka, mame i dosadnih drugarica. Ne, trebalo je da kažem nešto tipa “Bar znamo ko podiže novac pa samim tim, plaćaš kafu ili već nešto tako idiotski na šta se obično nepoznanici kurtoazno nasmeju, iako je objektivno to najdosadnija rečenica koju možeš izreći.
Nema na šta! To ti je super, momče! Samo tako i opet ćeš piti sam kafu.

Stigla je do šaltera, konačno. Pri put se nisam radovao agilnosti radnica. Vrlo brzo je podigla novac, platila račune i počela da čeprka po tašni.
Sad! Sad, čoveče! Nešto.
Zakopčava tašnu i odlazi. Ti češ ostati s telećim pogledom i balavićeš nad šalterom. Heeej!

“Ups, izvini, molim te.”, rekla je pošto me je zgazila.
“Ništa, ionako su nove cipele. Red je da se izgaze. Malo.”, rekoh.
“Pa, ja idem sada.”, reče.
“Da, i ja da stignem na red u banci.”, mumlah.
Bravo, važniji ti je red nego što ona odlazi. Neka, evo tebi lepo prvo mesto u redu pa u redu. Majstore!

“Uh, izvini.”, rekoh pošto je nagazih.
“Hihi naše cipele izgleda bolje pričaju nego mi.”, konstatova.
“Da, izgleda se sviđaju jedna drugoj.”.

Sedeo sam na terasi, posle podne, i rekao Civilu da me je neka nepoznata devojka danas nagazila. Pokazao sam mu otisak njene cipele na mojoj.
Rekao je:” Pa, obriši to, čoveče. Musave su tako.”.

Kontrašpijunčina II deo

Rođenju mom radovali su se svi. Tako je bar pričala moja pokojna baba. Ona je malo skrenula pred kraj svog života. Istini za volju, skretala je ona često i tokom 20-ak godina koliko sam je poznavao ali se u trećoj deceniji našeg poznanstva baba zanela.

Svi su je špijunirali i sve je špijunirala. Često sam je zaticao kako vireći kroz odštkinuta vrata psuje sistem i neprijatelja. Ne, ona nije bila protiv sistema, glasala je svaki put za njega. Čak su joj na noge slali predstavnike izborne komisije jer na iste nije mogla. U istinu, bila je bolesna ali nije bila nepokretna nego šizofrena.
Retko je izlazila na ulicu, tamo se nije snalazila. Kada bi sveta bila željna izlazila bi na svoj prozor i podbočena osmatrala neprijatelja.

Istovremeno, bila je željna ljudi. Dolazak gosta bio je fešta.
“Može kafica? Brzo će. Plin je to. Čas posla, ekspres.”, svaki put bi to govorila odgovarajući gosta od odlaska.
I tako su poštari u našoj ulici kasnili sa isplatama penzija po dan ili dva, sa telegramima nedeljama a preporučena pisma su završavala u pogrešnim sandučićima jer ih je baba uredno, hobija radi, premeštala.

Pričala je često sama sebi u brk i kada nije stajala pred vratima. Kuvajući ručak, štirikajući, namotavajući vunu u klupko, uvek je pričala sama sa sobom.
Psovala je. Tuđmana, Vuka, izdajnike, ustaše, četnike, nepriznate heroje, McDonalds, Studio b, bilo koji studio sem studija RTS-a od pola osam, psovala je mog brata kada se vraćao sa demonstracija, mog matorog kada je shvatila da ovaj glasa za Vuka, i to uporno da glasa, da se nije prešao samo jednom u broju, komšija Savu, negovu ženu Nadu, Ćatu, tipa koji je držao kafić pored nas.

Ja sam, kao najmlađi ukućanin lude kuće, bio drag ovoj ženi. Posle katastofalnih rezultata prvog polugodišta prvog razreda srednje škole, rekla je mojim roditeljima :”Pustite dete. Ne može, glupo je. ”.
Moje roditelje, nastavnicu biologije i službenika, je pet kečeva, iz biologije, matematike, političke ekonomije, neke druge ekonomije i neke treće ekonomije, 30-ak neopravdanih i ukor direktora pred izbacivanje zbog slomljenog stola, tako reći zabrinulo.
Ispisali su me iz škole i upisali u drugu. Psiholozi, pedagozi, zamenici direktora i direktori su pokušavali da primernog vukovca zainteresuju za nešto drugo sem istorije i zmajeva.
Čak su mi zabranili da puštam zmajeve, jednom prilikom. Nisam išao u školu cele nedelje. Sedeo sam ispred škole i čekao poslednje zvono. Onda sam odlazio kući i govorio im kako sam dobio tri petice taj dan. Cele nedelje.
Za vikend, kao nagradu, leteo sam zmajem sa motorom na Lisičijem jarku a sledećeg ponedeljka su mi svi zmajevi bili konfiskovani.

Babi je bilo žao i krišom smo nas dvoje u njenoj bašti, dok su moji roditelji bili na poslu, puštali zmajeve. Ja bih blenuo u zmaja, teglio kanape gore-dole a baba je šetala okolo i ponavljala :”Ajde, dosta. Sada će mama i tata sa posla.”.
Za moj 16. rođendan, od babe sam dobio najjeftinijeg plastičnog zmaja sa pijace. Baba je ostvarila pravo, te godine, na socijalnu pomoć od države i nekoliko penzija je utrošila na tog zmaja.
Bio je napravljen, skoro, od mušeme. Umesto kanapa imao je najlon za pecanje i plastične držače na sredini. Bugarski ili rumunski zmaj je poleteo iz njene ruke. Psovala je jer nije dugo hteo da poleti. Ja sam ispravljao plastiku, lepio je, nastavljao najlon a baba je samo psovala i pretila kako će ga vratiti šverceru sa pijace.
Kada se konačno vinuo gore, na 10-ak metara od zemlje, baba je zaćutala. Samo smo gledali u zmaja i ćutali. S vremena na vreme bi baba pljesnula rukama kada bi vetar dunuo jače a zmaj se unervozio. Ja bih ga vešto vraćao u normalu a ona bi pljeskala šakama.

Baba je umrla ’98 i od tada slabo vozim zmajeve. Sasvim slučano. Sada ih puštam u posebim prilikama. Stoje u sobi, okačeni o zid i sećaju me.

Kontrašpijunčina deo I

Šibali su me. Šibali su me šibom kada sam bio klinac. Posle sam naučio da šibam, od njih. Guzica me više nije bolela i postao sam brz. Isto tako, trčao sam dugo. Toliko da za mene nije postojalo daleko.
Kada bih se zaustavio, bio bih toliko udaljen od mesta “izbegnutog šibanja” da sam o njemu mogao da razmišljam samo kao o zavičaju u koji ću se jednom vratiti da me pokopaju kao isušenog starca.

Istina je, nisam se tamo vratio kao starac, još uvek, već sam se na mesto sa kojeg sam bio otrčao vraćao brže nego što sam odlazio. Vraćao sam se po “šibu po guzici” što sam pre mogao. Hteo sam uvek da se to mučenje završi što pre pa da nastavim da trčim. Pljas-pljas po guzici, pantalone gore, suze dole, ja u trku.

Oduvek me je privlačila ulica. Moj hud, kako da kažem. Ne previše zanimljivi likovi ali kada smo mi, klinci porasli postali smo mnogo zanimljiviji. Svako od nas ima ogromnu manu. Istu onu manu koju je svako od nas imao kao klinac ali tada dok smo kupovali konzervans majkama za ajvar, krali bi žvake-kusurke. Danas je drugo vreme. Retko gde, danas, uz patlidžan, mleko, peršun, prašak i Domaćicu dobiješ žvake-kusurke umesto kusura. Promenilo se.
Moja ulica je dugačka i poprilično dosadna. Ja sam na njenom početku. Broj 9. Moj nabolji drugar iz razreda je živeo u broju 40, s druge strane naše ulice. Izmedju broja 9 i broja 40 deca su bila raritet. Luksuzna roba, rekao bih. Penzioneri su uspostavili i zloupotrebljavali monopolski položaj u mojoj ulici.
Hodajući ulicom vrteo bih glavom levo-desno kako neki penzioner sutradan ne bi mojoj majci, profesorki biologije, nametnuo imidž lošeg pedagoga.

“Kažu komšije da se uredno javiš, uvek. Bravo sine. Lepo sam te vaspitala.”, rekla bi moja keva po povratku sa pijace.

Ja bih obično odglumio samozadovoljstvo činjenicom da me je neko pohvalio a onda pravo na ulicu, skok na granu stare vrbe, najveći njih na svetu pa kada bi se nalazio tačno iznad sredine dubokog kanala, punog blata, kišnice i vode koju bi nabacali u kanal automobili s puta koji je bio samo na pola metra od grane vrbe, pustio bih se.
Dolazio sam kući blatnjavih pantalona, bez patike/a, izdranih dlanova od držanja za granu vrbe, ugruvan i krvav, musav od čadži saobraćaja.

Nikada nismo mogli da odigramo fudbal u našoj ulici, na cesti. Saobraćaj je gust u mojoj ulici pa smo odlazili, nas četvorica iz Ulice, broj 9, 40, 48 i 54, na megdan Sokak ekipi.
Sokak ekipa su bili klinci koji su živeli negde na polovini naše ulice. Nisu bili iz naše ulice već iz sokaka koji je izlazio na našu. Oni su govorili da Sokak seče našu Ulicu a mi da Sokak izlazi na našu Ulicu. Oni su govorili da njihov Sokak nosi ime Kralja a mi da je Kralj proteran. Ovo poslednje mi nije trebalo jer me je posle, kao poluodraslog čoveka, ideja monarhizma zainteresovala a i dalje me drži.

Zvanični početak rata, između naše Ulice i Sokačeta, se desio kada su posle fudbala Sokačani insistirali na tome da su oni praktično pasaž. Mi, Uličari, smo ih od tada počeli gađati ciglama. Stvarno, tretirali smo ih kao uljeze u našoj Ulici.
Najgore bi prolazio Branko, danas poštar, koji je živeo na samom uglu Ulice i Sokačeta.
Vođa naše ekipe, Stanislav, tada aktivni bokser, danas advokat je proglasio Branka kontrašpijunčinom i zabranio mu da se šeta po našem kraju, zapretivši mu grandioznim batinama.
Jasno je, hijerarhija naše Ulice bila je zasnovana na fizičkoj snazi. Ja sam se svo vreme odrastanja borio za pretposlenje mesto sa Mačkom, tada mojim najboljim drugom a danas inženjerom elektrotehnike. Tukli bi se u Ulici kada god bismo stigli a onda bi pobednik trčao kod Stanislava, legao bi na zvono i vikao “Razbio sam ga! Pitaj ga, pitaj ga!”.

Ujedinjeni smo bili samo pred Sokačanima. Nas četvorica, Stanislavljeve pesnice, doberman, Stanislavljev, bismo stajali na početku Sokačeta i mamili Debelog, Branka kontrašpijunčinu, Nidžu i ostale Sokočane na megdan.
Posle nekoliko godina, opet, smo počeli da igramo fudbal sa Sokačanima, u Sokačetu. Fudbalske ekipe bi se pomešale tako da je tuča postala potpuno lična stvar. Stanislav više nije boksovao niti dovodio svog dobermana, Mačak i ja smo otkrili Technics gramofone, a Bane, tada uporni borac za pravdu a danas vozač, je odjedanput počeo da se zanima za automobile.
Nikada nismo odigrali taj tako priželjkivani fudbalski meč, dva na dva, na cesti u našoj Ulici ali smo u Sokačetu ostrugali asfalt i izlizali đonove desetina pari patika.

Ulica je danas drugačija, kao i sve. Staru vrbu su isekli, ostao je panj. Sokak ne nosi više ime Kralja, sada se naša Ulica zove po Kralju, ironija sudbine. Sokak je konačno postao pasaž koji spaja dve ulice, Sokačani bi rekli “koji izlazi na dve ulice“. Da, postao je pasaž naše Ulice, sa velikim tržnim centrom. Sokačani su se u glavnom odselili iz Sokaka, a meni se čini da nikada ne bi ni poželeli da Sokače postane pasaž da su znali šta je pasaž zaista.
S vemena na vreme, odem u kladionicu u tom tržnom centru, u Pasažu. Sednem za sto, tamo gde sam nekada sedeo na lopti i nervirao Sokačane jer sam je činio jajastom tako, popunim tiket, tek onako reda radi i uplatim ga za šalterom, na istom mestu na kom je Stanisalav Branka proglasio kontrašpijunčinom.

Plastika

Ceo dan ponavljao je istu rečenicu. Mučio se sa litrama znoja koji su mu upadali u oči. Sa krizom se, do sada, lako borio. Završavao bi naslonjen na ramenu nepoznatog saputnika na noćnoj liniji. U krivini bi se zbližio sa prozorom i tada bi se budio od siline udara glave o staklo.
Noćas, posle dana rastrojstva, on ne može da zaspi u noćnom. Muči ga sutra. Vadi notes iz džepa i piše.

“Vreme je da stanem.

“Plastični hirurg osećanja na prinudnom odmoru, od danas!“, to ćete pročitati na vratima mojim sutra. Sutra, kada dođete po svoju dnevnu dozu ne kucajte na moja vrata uporno i dosadno. Lupali bi ste po tim vratima danima sve dok ih ne otključam a onda bi se usplahireno popeli na moju kičmu. To ste bar radili do sada.
Odškrinuta vrata vas ne privlače. Samo širom otvorena vrata. Stajali ste u redovima. Odmora nisam imao.

Ali, niste samo vi krivi. Ja sam mazga. Osedlaj me, jaši. Uuuhu!
Marketinški izuzetno sposoban u promovisanju svoje osnovne delatnosti. Jahanje.
“Uzjaši me za samo čas!“. Promo lice, hirurg koji dobro zarađuje. Ne ume da uloži nego samo troši i traži još. A vi plaćate. Svaki put sve skuplje vas operišem a vama je novi vi vrlo simpatičan. Sitniš u odnosu na tako neprocenjive laži koje saznajete o sebi.

Lažem vas! Pošto ste nesposobni da sami sebi kažete kako su stvari koje vam pričam o vama samo laži i da ni jedan trenutak sa mnom nije bio istinit, povući ću se sam.
Povlačim se, bez želje da vas ponovo vidim u ulozi sagovonika.
Nisam ja taj sa kim bi ste vi pričali. Vama treba ozbiljna, iskusna osoba sa osećanjima prirodno formiranim. Ja sam samo plagijat stvarnog.
Stvarni postoje. Ja sam izmišljen lik.

Stvorio sam se sam. Sam ću se i povući pred samim sobom, sasvim nezadovoljan jer nisam uspeo da vas naučim kako da me izbegavate.

Probao sam, pravio se da vas ne poznajem i ne primećujem. Nije vredelo. Uvek bi ste na čas provirili u tu dosadnu mesaru plastike. Novi proizvodi i opijati za trezvenjake bi vas opet čekati na policama neuspeha. Slobodno bi se prošetati samoposlugom plastike.
Na odeljenju Osećanja našli bi ste najdivnija plastična osećanja poređana po abecednom redu. Na odeljenju hrabrosti prvo bi ste se namučiti kako bi pronašli radnika na tom odeljenju.
Na odeljenju Alkohol, pronaći ćete sve. Sve! Mene ćete pronaći na tom odeljenju.
Ležim u sopstvenim govnima. Ali, za čas bi vas ubedio da moja govna mirišu a vi bi ste širili nozdrve i uživali u njima.

Zatvaram. Dosadno je koliko ste naivni. Idite u druge radnje polovnih, nedojebanih ljudi. Ja, ja ću da popijem nešto.“.

Saosečajnost

Uključio sam taj dosadni mod telefona. “Normal mode”.
Telefon u tom modu zvoni glasno, difoltnom melodijom. Menjam u “Moby-in this world”.
Najtužnija pesma koju sam ikada čuo.

Vratio sam se, sećam se, sa diplomske žurke Žileta astronauta i otvorio pivo. Seo sam pred tv, koji zuji već nekoliko dana, bez prestanka. Animirani lik se švrćka sa svojim psom i svi ga ostavljaju, napuštaju. Na kraju, na mesecu, ostavlja ga i njegov verni pas. “…hanny don’t leave me…”.
Postavio sam ovu pesmu na mesto difoltne jer me svaki put, kada telefon pozvoni, podseti da nije sve tako divno in this world.

Meni, sklonom idealizovanju i po malo sujevernom, potrebne su takve stvari.
Puc prstima i za čas si u real svetu. Iza ćoška vreba neka dosadna tužna vrba, mada nemam ništa protiv vrba inače, i o čas posla smajli se obrne u tugajli.

Nisam ja saosećani čovek prepun vrlina ali vrline novog poretka potiru sve moje mane a saosećajnost, ta tako ni čemu služeća stvar se pojavi, bufff.

Možda je to deo lične sreće jer spoznaješ da neka osećanja zaista postoje u tebi. Za mene, to je bio šok. Veći nego šok koji sam doživeo gledajući koncert Amy na Open festivalu u UK. Ta glasčina sa Ejminim telom isceđene pomorandže me je jebeno šokirala. Svi bi dop. Jeb’o vas dop. Duvajte gandžu!
Saosećao sam i sa njom iako one ne oseća verovatno, više.

Osećanja u Novom okruženju su jako zajebana stvar. Ili ih bildujes steroidima i herbalajfom ili su pritajena dok tuda nekuda ne prođu njene dugačke noge predvođene ogromnim, lepo oblikovanim sisama. O, da! Osećanja moja tada raskošno se rasipaju. Volim je a ne poznajem je. Šta bi bilo da je poznajem?
Hoćeš sa mnom na kafu? Jebeš kafu, hajdemo u krevet. Tamo znam o čemu bi smo. Uz kafu bi se upetljao u tvoju mrežu Novog sveta i bila bi verovatno dosadna. Slušao bih pre zvuk šoljica koje se sudaraju iza šanka u rukama slabo plaćene šankerice nego o uspehu tvoje multinacionalne brzorastuće kompanije.

“Konsultant, kažeš?“, pitao sam gospođicu Dugačke noge. Izgledala je jebeno dobro.
“Da, to je u stvari konsultantska agencija koja se bavi bla-bla-bla…”, počela je bez namere da stane. U stvari, verovatno i dalje priča na istom onom mestu sa kog sam otišao pre nedelju dana. Bio sam pijan, pa šta?! Ona je konsultant i to je dosadno koliko i činjenica da sam opet bio pijan.
“Kako bih mogao da se pokonsultujem sa tobom?”, pitao sam.
“ha, ha… To mi nije u delokrugu posla.”, reče i izvadi neki rokovnik.
Brate, ova zapisuje imena nas koji je startujemo i onda nas strelja čim ugrabi dobu priliku. O, jebem tii.
“Kako se zoveš? Da li mogu da dobijem tvoj telefon?”, pitala me je.
“Šta, konsultanti nemaju kredit? Si čula za postpejd?”, iskreno, pomislio sam to, nisam rekao na glas jer ima jebeno dobre noge. Rekao sam “Može, naravno.”.
Eto, u sekundi sam sam opet bio saosećajan. Izgovorio sam reč koju najviše mrzim
“naravno” dok sam naravno gledao u njene noge, praveći se da pogledom tražim zapušač pivske flaše jer mi je navodno trebao, baš još jedan i baš taj što je u senci njenih nogu,za nagradnu igru.

Ne pratim nagradne igre, suviše su agresivne. Agresivno pratim njene, i njene, i njene noge, naravno.

Da. To toj odličnoj, o da, odličnoj savetnici spoljnotrgovinskog poslovanja bih bez briga poverio brigu o mom poslovanju. Verujem joj, stvarno. Mogla bi da šalje pomoć Gazi preko Libijskog fonda humanitarne pomoći umesto da pare ležu na moj račun i ja bih joj potpisao svaku fakturu ne gledajući šta je iznad crte na kojoj će stajati moj potpis. Pored njenih nogu sve crte sveta su suviše kratke. Objektivno, ona ima dve noge, može jednu da ostavi meni za izložbu koju bih organizovao u njenu čast. O kakve noge.

“Moj dečko, radi u jednoj IT firmi, završio je FON.”, kaže bez nekog posebnog povoda.
“Ja nemam dečka tako da ti se nemam čime pohvaliti.”, kažem s predlogom, dakle s povodom.
“Haha… zabavan si. Zasmejavaš me, baš.”, govorila je kroz smeh.
Biću tvoj kovn, bradata žena, debeli koji jede 200 jaja za tren oka, dreser pudlica i krokodila, tatu majstor, trener džezera, ma kupiću ti 20 džezera da ti sviraju svaki dan samo da budem među tim nogama. Mislim u sebi, razvaljen sam i misli se pokreću teško, samo sada reci da si se tako jebeno napila i da ne odgovaraš ni za šta i da palimo do mene. Ja odgovaram za vožnju u pijanom stanju. Saosećajno, zar ne?

“Ja bih sada mogla da popijem nešto?”, kaže gospodja Duge noge.
To!!! Mislim se u sebi, jebeno to reci i evo me za šankom.
“Pivo, vino, džin, votka, pa da votka to je to. Izgledaš kao neko ko pije votku.”, rekao sam nemajući pojma kako izgledaju ljudi koji piju votku. Valjda kao ja.
“Ne, pre možda čaj od hibiskusa. Da definitivno hibiskus.”, reče.
E jebi ga. Čaj od hibiskusa nikada nisam naručio u kafani. Ne umem ja to Duge noge.
Da si rekla kleka, vilja, pivce da vi’š kako naručujem ali hibiskus se protivi mojim normam ponašanja u kafani. Hibiskus je za poslepodnevi program na RTS i uz kevine čajne kolače. Da su znali ovi na ulazu šta ćeš naručiti, ne bi te pustili u klub.
Ne, to treba uvesi. Odmah na vratima, “Dobro veče. Alkoholičar ili ne? Ne pijete, molim Vas u levi deo u desnom su neke pijane budale koje se zezaju, Vi bi ste to sve sjebali. Hvala, prijatno uz benko.”.
“Izvini, ne naručujem hibiskus u kafani. Sramota me. Svi me poznaju za šankom. Misliće da sam se zaljubio i zajebavaće me. U ostalom, ne umem da izgovorim to probao sam. Kada vidim šankera probam, hib… hib.. jebeni hibi… Daj mi bre hiljadu mililitara piva, zezaju se ovi moji pa izražavamo u manjim mernim jedinicama celo veće piće.”, otvoreno bezosećajno joj saopštih.
Sedoh na barsku stolicu i zapalih cigaretu. Pogled mi je bio isti kao onog animiranog lika iz Mobijevog spota. Sam ću da popijem ovo duplo nešto pa palim a ti grej ruke na hibiskusu.
“Ni zbog mene to ne bi mogao da uradiš?”, rekla je. Svetla su se ugušila, sama stoji na sredini te prostorije i đuska u nekoj kratkoj crvenoj suknji uz Morphine – Have a lucky day( http://www.last.fm/music/Morphine/_/Have+a+Lucky+Day). Noge su duplo duže nego pre sekund i lete na sve strane. Ruke su joj podignute u vis i okreće se oko svoje ose. Pruža mi ruke i zove me. Oooooooooo, fuck. Jebeni hibiskus. Ima da kažem daj hibiskus, dupli, jebem mu mater, zaljubio sam se! Napisaću to na prvom zidu pogodnom za grafit. Ma, ostugaću noktima malter sa zida kako bih to napisao.

Krećem odlučno ka šanku. Malo hibiskusa, malo “kako ide posao, kako tvoji” i eto ti nas već se penjemo kod mene. Popiću još nešto duplo, moje srce neće izdržati strejteru strejt.
“De si brate? Uobičajeno, duplo?”, pita me Šmile.
“Šmile. Brate. Ponosu šankeraja. Dođi malo bliže da ti šanem nešto.”, kažem mu.
“Reci burazz.”, kaže.
“Vidi, brate. Ja sam sada u, tako reći, delikatnoj situaciji. Da li bi ti meni pomogao da prebrodim ovaj trenutak delikatnosti?”, uvodim lagano u priču.
“Bato, delikates ti je u drugoj prostoriji. Tamo gde si bio. Ovde samo ološ razlupani.”, upozorava me.
“Ne, Šmile, burazeru, nemoj da se zajebavaš sada! Ovo je izuzetno zajeban trenutak po pitanje mog obitavanja na ovom mestu, u ovoj ulici, u na ovom svetu u opšte, jebi ga.”, uozbiljen saopštavam.
“Znači čaj, brate?”, konstatuje Šmile.
“To! Ti si ponos naše ulice, svedok-istoričar naše sadašnjosti a to je ozbiljan zadatak. Za pokolenja. Samo današnjost nije trenutak shvatanja tebe. Sutrašnjica će u čaršiji biti prepuna legendama o tebi.”, kažem.
“Zajebavaš me, a? Znaš šta?! Evo batice, lepo ti uđi u šank, ionako ne mogu da te oteram iz njega posle 1 pa sam skuvaj jebeni čaj. Svedok-istoričar, pizda meterina! Idem do klozeta.”, reče i okači mi krpu o rame.

Dj pušta usranog Džordž Majkla i ja stojim ispred aparata za kafu.
Treba da pritisnem, onda se čuje šššššš i da umočim kesicu hib…hib..hibi… jebem ti… kesicu toga u šolju.

“Well, I’ve no daughters, I’ve no sons
Guess I’m the only one
Living in my life” – George Michael.

Mrzim ga.

“Treba pomoć?”, dobacuje Dugačke noge.
“Nemaš pojma koliko.”, odgovaram.
“Hoćeš jedan vinjačić da razbijemo tremu pred hib…. hib… aaaaaaaa?”, pitam.
“Ne, samo čaj, hvala.”, odogovara.
E, jebi me. Da li sam to rekao na glas? Bolje da jesam.

“Slušaj, ne mogu da ti napravim niti da naručim čaj od hibiskusa. Jako mi je to teško. I ako ti misliš da sam lud grešiš. Ja sam u stvari jedan super momak koji bi ti opušteno prepustio svoje poslovanje i gledao bih tvoje noge dok ne oslepim a onda bih ih dodirivao sve dok nervi na vrhovima prstiju ne odapnu skoz. Daj mi tvoje noge i kuvću ti bre ručak a ne samo čaj.”, kažem joj pedantno savijajući krpu po šavovima.
“Ložim te. Daj mi konjak onaj sa police. Samo stavi zrnce kafe u čašu i otvori još jednu flašu, trebaće mi. Zaradila sam dosta danas. Popiću pola.”, kaže.
“Iiiiiiiiii-haaaaaaaaaaaaaa! Flajka za damu. Odma’ dođe!”, kličem.

Sabila je pola boce, nisam se ni okrenuo, a onda ostavila pare na šanku, ljubazno se nasmejala, zahvalila na društvu, okrenula se i izašla.

“Jel? Muvaš uspešne ribe uvek ovako ili si samo danas imao pomračenje Venere od senke Jupiterovog dupeta?”, pitao je Šmile.
“Jok brate. Vidiš da pravim čaj od hibiskusa. Koji ti je? Zamenio si me sa nekim.”, odgovorih.

Imam njenu vizit-kartu. Slagao sam je nešto o nekom gistro poslu koji treba da započnem. Nisam ja odustao. A ne! To nikako. Nego, fina devojka, saoseća pa mi dala.