Elektrika

            Navršio se drugi mesec od kada sam stigao. Ovde je sunčano, toplo i svi su nasmejani. Sve me to mnogo nerira. Ljudi su ljubazni, učtivi i odmereni. Dosadno.

Juče mi je prišao jedan sasvim nepoznat prolaznik na ulici i upirući prstom u odvezanu pertlu moje cipele izrazio najdublju zabrinutost u bezbednost svakog mog narednog koraka. Prevrnuo sam očima i nastavio da hodam. Nisam se sapleo niti poznajem nekoga ko poznaje nekoga, a ko poznaje nekoga kome se to desilo. Iako su mi roditelji ponavljali da moram biti pravilno svezanih pertli na obući danas ipak verujem da je to jedna obična “plaši-priča” za decu. A dete nisam već odavno.

Kasirke mi ne nude plastiče kese za namirnice koje kupujem i to me jako nervira. Kao da imam nameru da takve kese bacim na ulicu čim ih iskoristim.

Tolet papir je ovde vrlo tvrd. Osećam se kao neprijatelj svojoj guzici. Jedino da prestanem da serem, šta drugo?

Po ceo dan ljudi stoje na jednom mostu tu nedaleko odavde i posmatraju jebene labudove i patke. Ima ih pun kurac. Kada zagrakću, poludim. Krene jedna od tih kretenskih ptica da se oglašava pa onda prava lančana reakcija graktanja. Taj iritantni zvuk traje desetak minuta i onda prestane. Misliš to je to za danas ali ne…  Kroz petnaest minuta eto ga opet. Da poludiš.

Ulice su čiste i nekako prostrane. Ulična rasveta je upečatljiv deo grada i nema niti jednog ćoška u koji možeš da se sakriješ od blještave veštačke svetlosti iako noći traju jako kratko.

Barovi rade do deset. Cigarete se puše ispred barova i svaki prolaznik me odmeri i pogledom prekori jer pušim. Pa to su moja jebena pluća i moj jebeni mozak kojem fali kiseonika pa valjda mogu da ih uništavam svojevoljno.

NEĆU DA VEŽEM POJAS! Svaki dan mi pišti neko govno u kolima. Upozorava me da nisam vezao pojas. Pa jebeno znam da nisam jer neću. Vozio sam auto kod majstora da mi isključi to iritantno govno ali je ovaj to odbio rekavši da je to zabranjeno činiti prema njihovom zakonu. Bio sam vrlo revoltiran njegovim odbijanjem zahteva klijenta. Još mi je đubre naplatilo to što je proveo pola sata sa mnom ubeđujući me da je moja bezbednost prva stvar na koju treba da pomislim kada vozim automobil. Prvo što ja pomislim je da bi ti tamo odakle ja dolazim bio u debelom minusu i sa masnicom ispod oka.

Zaposlio sam se u nekoj biblioteci. Radim pet sati dnevno pa posle toga držim časove klavira retardiranoj buržujskoj deci. Kurca nisu talentovani ali njihovi mamica i tatica dobro plaćaju. Obevezan sam da nosim kravatu za vreme časova i da se ponašam pristojno, zabranjeno je učiti buržujske degenerike bilo čemu sem klasičnoj muzici. Sramno.

Sala u kojoj učim decu je fantastično akustična i nema niti jednog dela sale koji je pod uglom, sve je zakrivljeno pa s obzirom na to svaka greška se čuje kao kada neko pljusne staklenu čašu o pod. Uznemirujuće.

Jedna koleginica me je vrlo ljubazno pozvala na čaj posle časova. Ona uči iste klince solfeđu. Razlog više, sem poziva na čaj, da je odjebem. Mrzim solfeđo i svu tu pravilnost koju nosi sa sobom. Previše.

Ona se čak nije ni naljutila niti je pitala zašto ne želim sa njom na čaj već je posle svega par minuta opet ušla u salu u kojoj učim degenerike sa nekakvim lokalnim slatkišem koji je bajdvej odvratan. Fuj.

Jedan mali debeli degenerik je najbolji od svih degenerika. Kada dobro odradi vežbu nagrađujem ga pauzom za sendvič ili nečim za pod zub. Osećam se kao zla veštica iz bajke. Oslovljavam ga sa Čvarak. Ime mu je Johan i ja to ne mogu da izgovaram a da ne pomislim na neki treš pornić pa sam odlučio da ga zovem Čvarak. On ne zna šta to znači, još je i srećan. Čvarak.

Stan u kojem živim je preskup i za celu ekipu iz serije „Dinastija“. U tom stanu živimo nas četvoro. Svi sa ranije „ratom zahvaćenih područja“. Jedna palestinka, uganđanin, egipćanin i ja. Jebena azijsko-afrička kolonija. Osećam se kao kolonijalni imperator. Jadno.

Palestinka ima nesvakidašnje lep glas, vrlo je lepa i poznaje najbolja mesta po gradu. Ima ih ukupno tri pa i nije teško to znati sem ako si uganđanin ili egipčanin. Jedno kod te palestinke, koja mi upravo stoji nad glavom dok ovo pišem, me nervira što je tako nekako dosadna. Uvek je nešto zanima, zapitkuje, utvrđuje, popisuje šta fali u kući. Ma, jednom rejču jako je naporna i disciplinovana. Zastrašujuće.

Vezu sa majkom otadžbinom ne održavam jer sam odande i otišao da bih izgubio vezu sa tom rupom od zemlje. Sretnem tu i tamo jednog poznanika iz Beograd. Uvek mi u pet minuta prepriča sta ima novo iako ga to ne pitam. Onda počne da se hvata za glavu i cokće. Kao, ne veruje šta se tamo dešava. Bolid.

Najvažnije, muzika koju ovde puštaju je toliko trula da odmah propadnem čim je čujem. Neslušljivo.

I dalje vodim borbu sa razdvajanjem plastike i stakla od ostalog otpada. Karton mi je materijal koji me uvek zbunjuje. Da li je on plastika ili staklo? Iako uglavnom na svakom proizvodu piše u kojoj kanti mu je mesto često provedem po petnaest minuta ispred kanti za smeće. Smrdljivo.

Ovde nema turaka, ima vrlo malo srba, nekoliko hrvata i bosanaca koji su nepodnošljivo bogati i pokondireni. Fejk.

Konačno, postoji jedna dobra stvar u svemu. To je moj elektični trotinet. Nesalomivo.